ПЕВАО О СТРАДАЊУ СРПСКОГ НАРОДА: Напустио нас је песник, преводилац и антологичар Владимир Јагличић

ЦРНА ВЕСТ на снежне Благовести. Умро је, у својој шездесетој години, песник Владимир Јагличић (1961-2021) у свом Крагујевцу.

Фото Г. Шљивић

Одатле је неуморно слао у књижевни свет мноштво текстова. Песник и преводилац, нарочито руске поезије, али и прозе. Амбициозан антологичар. Приповедач од живих слика и изврсних деоница, у распонима пресних и духовних садржаја. Критичар и коментатор књижевних прилика и токова, искључив и свадљив, веран своме путу и избору. У часнијем значењу речи: засебан и против струје, нарочито оне које нас одваја од најбољег у нама. А показивао је благоразумевање за одбачено и скрајнуто. Читао је светску књижевност, кудио и волео српску. Свет разматрао са основне позиције предачког дворишта, у селу у којем је учитељевао и Ђура Јакшић, онај бурни осетљивац.

Када се, збирком сонета "Изван ума" (1991) појавио првом самосталном збирком, био је изван генерацијског смера, али се креативно надодао на главни, проверени и неупитни ток српског песништва. Руско искуство лирске синтезе минулог и дневног, поврх свих радикалних заокрета, било му је путоказ, поред лирских земљака као што је Раичковић, Б. В. Радичевић, Данојлић, Пајић, Ного и традиције заједнички баштињене и својски принављане. Прозирао је свакодневицу својих животних амбијената, само наоко мирних и безличних. Певао је широку и истанчану лектиру коју је упијао. Освртао се на обновљена страдања свога народа, али и човештва уопште.

Остале су и Јагличићеве песме, исписане из искуства војника на Космету ратне 1999. године, испеване још зрелије и смиреније ("Без одушевљења, без ратног опојства, / ми смо ипак дошли сред овог лудила: ми немамо ништа сем то мало чојства / што нас у невољи и чини људима.") Окренут разноликим странама искуства, разгранавао се и растао, у немалом броју остварења његовог непрестаног писања. Тако се и стишавао, у стишаности дубљи и вибрантнији. У доба када су коректни песници од каријере одвраћали главу од реалности блиских људских удеса, Јагличић је увео, као сведок и савременик, у лирски оптицај слику оне, ретко помињане Треће Србије: "о жене ратних другова наших / ви сте она трећа Србија / вама треба честитати на јединој победи, / жене ратних другова наших које сте узалуд чекале / да се ратници из рата врате."

Књига "Предграђе хоризонта" (2017), овенчана Змајевом наградом, сва је од видика "на оба света", из дубине освајајућа. Рекло би се опроштајна, да не знамо да је песник наставио свој песнички агон, у песмама болничког искуства, још увек необјављеним. А немало текстова у рукопису остало му је одраније. Али он је даље писао и писао.

Владимир Јагличић је писао у скрајнутости коју је изабрао. Сабијајући притиске у себе. Самосагоревајући. Обухватан избор из његове песничке оставштине показао би досад неоверене врхове српске поезије. Када будемо вредновали оствареност многих песама а не актуелних поетика и поспешиваних лирско-политичких пројеката, Јагличићева поезија биће на веродостајан начин оцењена. А не одлази свако на Благовести.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације