Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - ОЧАРАВАЊЕ ТЕАТРОМ: Дејвид Ајвс: "Венера у крзну". Редитељ: Татјана Мандић Ригонат. Театар "Вук"

Драгана Бошковић

28. 04. 2021. у 11:52

Опасне игре, у које спада и завођење, обично се зачине голотињом, која има ту моћ да ублажи озбиљност филозофско-драмског трактата на сцени. У неколико извођења драме Дејвида Ајвса (познат је истоимени филм Поланског из 2013), редовна појава је била нага Ванда Џордан, са укусом остављена у полусветлу.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - ОЧАРАВАЊЕ ТЕАТРОМ: Дејвид Ајвс: Венера у крзну. Редитељ: Татјана Мандић Ригонат. Театар Вук

Смештајући место аудиције за нови комад писца Томаса Новачека, који ће он сам и режирати, на празну сцену неког (рентираног) театра, Татјана Мандић Ригонат је логично и ефектно променила суштину Ајвсове драме о борби, која мења улоге доминантног и подређеног по правилима игре завођења, а не по психолошком или друштвеном положају учесника.

Томас Новачек (Милутин Милошевић) потпада под утицај глумице Ванде Џордан (Катарина Марковић), искрено убеђен да он режира представу о свевременој и свеприсутној богињи љубави, Афродити/Венери. Врло суптилном игром, која се одвија испод јарких потеза суровог надгорњавања мушко/женског и редитељско/глумачког конфликта око страсти и издаје, редитељка нуди потпуно другачију идеју, много истинитију од спретне Ајвсове заврзламе трагикомичног садо/мазо жанра: о стварној моћи театарске илузије, да претвори живот у уметност, а да онда, потом, ту магију прикаже као стварни догађај. Ова се вишеструка игра редовно одвија на позоришној сцени, она је у суштини сваког истинитог позоришног чина.

Катарина Марковић, као Ванда, блиставо је извела богатство емоција и трансформација, указујући на стварну трагику одступања од онога што нам, као идеју у уметности и животу, нуди природа. Њена Ванда (непотребно вулгарна у језику) са лакоћом је живела на празној позоришној сцени не само као стварна жена и као добра глумица, него и као симбол награде, или казне, коју је Новачек заслужио, тиме што је негирао природни поредак: да поштује дар, који му Афродита шаље.

Двоје изврсних играча у вечном плесу илузије и стварности, убедљив, спонтан, сликовит у својој редитељској и мушкој трапавости Милутин Милошевић и до краја тачна, животна и сценски чаробна Катарина Марковић успели су да одиграју и суровост огољавања интиме, најболнији феномен у уметности позоришта, а да своја тела понуде само као још један инструмент у стварању представе, радосне, гротескне, интригантне, иако би јој мало скраћивање само донело на убојитости.

Уз поменуте, Елио Ригонат, који је модерно превео драму и дао јој ауторски музички печат, Игор Коруга, кореограф, Мина Миладиновић, костимограф, и аутентична страст са којом гледалац и долази у театар учинили су "Венеру ..." истинитом, упркос црвеном шалу, који "глуми" самуровину из Казахстана. То је магијска моћ позоришне илузије, права тема ове позоришне представе.