ВОЛИМ КАД ОКИНЕМ ЖИЦУ: Ђорђе Стојковић о значају контрабаса у његовом животу и улогама у "Радио Милеви", "Дрим тиму", "Томи"...

МЛАДИ глумац Ђорђе Стојковић (29), који је публику освојио улогом симпатичног кадета Грује у "Војној академији", дуго је свирао контрабас у земунским и скадарлијским локалима. Током студија глуме на Факултету драмских уметности разгаљивао је душе посетилаца култних кафана и музикалних колега са класе.

Фото Лука Владисављевић/Промо

Омиљени инструмент засвирао је и у серији "Радио Милева", а у кафану је поново зашао због улоге Кемала Монтена у филму и серији "Тома". Док са нестрпљењем ишчекујемо да прича о Томи Здравковићу, једном од наших највећих боема, стигне на велика платна и мале екране, глумца Ђорђа Стојковића гледамо у серији "Дрим тим" на РТС 1.

- Знам одавно да свирам гитару и контрабас. Завршио сам нижу музичку школу, а са КУД "Зора" и контрабасом обишао сам пола Европе. Носио сам га и на факултет. Имали смо испит из глуме, па смо једну Шекспирову комедију почели уз песму. После предавања свирао сам у кафани и тако зарађиво за џепарац. Сада је контрабас у мојој соби, ослоњен на зид. Волимо се и када се дохватимо један другог, када окинем жицу и кад крену дубоки тонови из њега, то је нешто невероватно. Контрабас је особа, душа, не може се упоредити ни са чим. На снимању серије "Радио Милева" Марија Вицковић се досетила да свирам, па је редитељу Елмиру Јукићу рекла да би мој јунак Гаврило могао да свира на некој прослави. Тако је и било - започиње разговор за "ТВ новости" Ђорђе Стојковић.

* Видели смо да је Гаврило један од оних студената који окушавају срећу и уживају у чарима престонице. Какав је његов карактер?

Фото Лука Владисављевић/Промо

- Један стан у серији деле два студента, Петар, ког игра Филип Ђуретић, и мој Гаврило. Обојица су дошли из унутрашњости да би у Београду, као и већина младих после средње школе, потражили своју срећу. Гаврило је на три факултета почињао студије. Он је ветропир и лезилебовић, који покушава доћи до 'леба без мотике. Родитељи му шаљу паре, а он их лаже да студира и тако животари. Конзумира чари Београда - клубове, сплавове, девојке - само не ради оно због чега је у главни град дошао и нема јасан циљ у животу. Он је много другачији од мене, па сам изашао из зоне комфора. Дијаметрално сам супротан карактер од Гаврила, али Елмир Јукић и продуцент Неле Гарић су ми дали задатак да изнесем такав лик. Надам се да сам у томе бар донекле успео. Гаврилов учинак у целом пројекту није завршен и верујем да ће публика тек видети широк дијапазон његових могућности.

 

Фото Лука Владисављевић/Промо

* У необичној серији "Дрим тим" тумачите прослављеног фудбалера Драгана Кутлешу, који се враћа у Србију. Зашто?

- По белом свету се могу пронаћи такви типови који нису претерано образовани, али су нашли срећу у фудбалу. Тај спорт им је добро ишао, а имали су и срећу да их неки скаут погледа и да их прогура у иностране тимове. Мој Драган је завршио у Бајеру из Леверкузена, јер је знао да тера лопту баш добро, прославио се и направио велику каријеру. Он долази у кључном тренутку када је Илији Ики Срдићу (Лазар Ристовски) и његовом Булбулдерцу потребно да однесу победу против великог Партизана. Ика је Драгану помогао да ташту сахрани насред фудбалског терена Икиног клуба. Кутлеша је човек од речи, не много бистар, али поштен. Из Немачке је послао нове голове и туш кабине, а цео стадион Булбулдерца је реновирао. Не само да је вратио услугу, него је и унео страх у редове Партизана самим тим што је глумио да се загрева за улазак у игру.

* Са редитељем серије "Дрим тим", Дејаном Зечевићем, добро сте се упознали током три сезоне "Војне академије" и серије "Чизмаши". По чему памтите ове "ратне" дане?

- "Војна академија" ми је била предиван део живота. Тај пројекат ми је посебно драг, јер сам имао прву главну улогу и велику одговорност да изнесем лик кадета. Моји другари са класе, Анђела Јовановић и Вучић Перовић, и ја покупљени смо свежи, искрени и неискварени са факултета. Били смо млади и неискусни, ишли смо срцем, и било ми је прелепо, јер сам био са два ратна друга. Делили смо четири године исте патње, па ми је било драго да ми Вучић Перовић у серији игра најбољег пријатеља. Збијали смо шале, враголије разне и нервирали екипу понекад, али то је све био део снимања. Одрастали смо заједно са "Војном академијом", што није мала ствар за младог глумца. Дејан Зечевић воли глумце и према њима се опходи са пуно разумевања, и уме да толерише глумачке бубице зарад сјајног пројекта.

* Недавно је завршено снимање "Томе", где тумачите лик легендарног кантаутора Кемала Монтена. Како сте градили његов лик?

- Никада раније нисам играо историјску личност и то је невероватно искуство. Кемал припада скоријој историји, али је много допринео Босни и Херцеговини, па и целој Југославији песмама, текстовима који су оплемењивали и младе и старе, и пред којима нико није могао да остане равнодушан. Зато је на мени био велики терет да одиграм такав лик, јер су очекивања била висока. Најбитније ми је да се свидим Сарајлијама, јер је Сарајево био његов град, и тамо и даље живе генерације које су га познавале. Трудио сам се да изнесем есенцију његовог лика, а то је доброта. Тражио сам људе који су Монтена лично познавали. Отац ми је пронашао господина Перу, који у београдској улици 29. новембра држи локал и продаје сарајевске пите. Провео сам са њим неколико преподнева причајући, јер је Пера држао кафић "Цепелин" у Сарајеву, у коме је Монтено зоре дочекивао. Кемалова супруга Бранка је знала да позове Перу и да пита "је ли онај мој ту", а кад јој он каже да јесте, узвратила би да то није проблем, само да зна где је. Свим људима са којима сам причао, главно је било да је Кемал био добрица, човек који мрава не би згазио, кога је веома болео распад Југославије, који није могао да разуме све те интересе. Његова психа није познавала тај вид политичких размишљања и "добити" које су произашле из целе те халабуке с краја осамдесетих. Његов мозак није успео то да обради, толико је био невино добар.

Фото Лука Владисављевић/Промо

* Пројекат "Тома" ће нас вратити у време југословенства и осветлити нам тадашњу музичку сцену. Колико ће већ постојећа носталгија за тиме бити појачана после "Томе"?

- Мислим да хоће јер текст и радња доносе публици оно за чим сада људи жале. Видећемо како су ликови из тог периода играли, веселили се и пили по кафанама, наступима и турнејама. Пренећемо и вратити то заборављено време. Жао ми је што о томе само слушам приче, што то нисам могао да доживим. Гледајући и слушајући документарце, могу само да замислим ту опуштеност и радост у свему и благостање. Надам да смо успели да дочарамо безбрижност тог времена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације