СРПСКОЈ КУЛТУРИ ОДАН ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЧАСА: Поводом 40 година од смрти Милана Кашанина, Матица српска објавила његову преписку са савременицима

СРПСКА култура можда има почетак, али краја нема... Свако треба да се држи свог наслеђа, Србин српског, односно византијско-православног.

Фото Матица српска и Н. Карлић

Ако почне да се заноси туђим и његовој души страним утицајима, може само да направи збрку у својој глави, неки небулозни еклектицизам, ако не и нешто горе...

Ове готово пророчке речи о значају традиције на којој култура и почива, Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 - Београд, 1981) наш грандиозни историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, романсијер, први и последњи директор Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла, а доцније и управник Галерије фресака САНУ, написао је пре више од пола века, али оне најснажније одјекују управо данас, у ери великог пропагандног наметања културних вредности, туђих српском народу.

Није Кашанин једини наш великан кога смо из идеолошких разлога потиснули из колективног сећања. То сагрешење у великој мери исправља ових дана Матица српска објавивши поводом четири деценије његовог упокојења, трилогију у пет књига "Милан Кашанин - писма, сусрети, трагови". Укупно је то 3.000 страница.

Ово најкомплетније дело о "првом и последњем аристократи српске интелигенције" плод је одлуке његове кћерке Марине Бојић да најстаријој књижевној, научној и културној институцији у Срба повери породичне фотографије и до сада необјављену преписку свог оца. Приређивач овог најкомплетнијег дела о Кашанину је проф. др Зорица Хаџић, управница Матичиног Рукописног одељења и професорка на Филозофском факултету у Новом Саду. У минуле три године она је помно анализирала Кашанинову преписку од укупно 1.623 писма, као и документе у најзначајнијим нашим институцијама, укључујући и САНУ.

- Преписка обухвата период од 67 година. Најстарије писмо је из 1914. године и у њему новосадски гимназијалац Милан Кашанин позива Вељка Петровића на матурантски састанак. Последње писмо у којем анализира српску књижевност у средњем веку, 20. новембра 1981. упутио је Илија Мамузић али Кашанин није стигао да га прочита. Преминуо је 21. новембра, дан пошто је писмо написано - открива др Зорица Хаџић.

Фото Матица српска и Н. Карлић

Кашанин је био у дугогодишњој преписци са члановима породице, затим са кнезом Павлом, Тихомиром Остојићем, Васом Стајићем, Аницом Савић Ребац, Владимиром Ћоровићем, Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Јованом Дучићем, Исидором Секулић, Светиславом Стефановићем, Мирославом Крлежом, Густавом Крклецом, Десанком Максимовић, Бошком Петровићем, Александром Тишмом, Савом Шумановићем, Игњатом Јобом, Петром Добровићем, Миланом Коњовићем, Павлом Бељанским, Александром Дероком, Иваном Мештровићем, Марком Муратом, Пеђом Милосављевићем...

Преписка је обогаћена и разменом погледа на уметност са сликарима и историчарима уметности као што су: Флоран Фелс, Морис Вламенк, Диноаје Сегонзак, Жорж Грап, Андре Дерен, Пол Розенберг, Савелиј Сорин, Анри Фосијон, Николај Тол, Георге Опреску, Бернард Беренсон...

Фото Матица српска и Н. Карлић

У првој књизи Матичиног издавачког подухвата, уз остало, први пут се објављује и документ који сведочи да је 17. октобра 1944. у Савезничком бомбардовању спаљен стан породице Кашанин. У том документу Кашанин покушава да реконструише које све књиге је имао у својој богатој библиотеци. Правим чудом "преживела" је једна кутија с његовим писмима. Део те преписке он је још за живота поверио Матици српској, а други део сачувала је његова кћерка Марина.

Друга књига састоји се из два дела и у њој је осветљен његов обиман опус у књижевности, историји уметности, књижевној и ликовној критици, преводилаштву и уређивању часописа. Трећа књига, такође у два дела, сведочи о Кашаниновом доприносу у историји уметности, али и његово огромно залагање у оснивању Музеја савремене уметности, Музеја кнеза Павла и Галерије фресака САНУ.

- Из писама из тог периода види се колико је Кашанин био значајна и темељна личност. КнезПавле јесте покренуо оснивање тог музеја, али кичма и основа трајања те институције био је Кашанин. Када је кнез Павле постао намесник, није имао довољно слободног времена да се бави музејем, али је имао огромно поверење у Кашанина, свог најближег сарадника - открива професорка Хаџић.

Из сачуваних писама видљиво је и колико је Кашанин значајно одредио каријере мноштва познатих уметника, првенствено сликара, али многи од њих прекинули су преписку са њим 1944. године када је Кашанин смењен са места директора Музеја кнеза Павла. На чело музеја је дошао његов друг из гимназијске клупе и велики пријатељ Вељко Петровић. Тај догађај означио је крај њихове преписке.

ПОРОДИЦА Милан и Љаља Кашанин са децом  Мирком, Ратком, Павлом и Марином, Фото Матица српска и Н. Карлић

Тих година, када је пао у немилост новог режима, када му је егзистенција лична и породична била угрожена, а он са ненавршених 50 година живота послат у пензију. Један од ретких који није кидао пријатељство са Кашанином био је сликар Милан Коњовић. Он је насликао и један Кашанинов портрет док му је позирао у сомборском атељеу.

Са кнезом Павлом, Кашанин је остао у комуникацији. Срели су се после Другог светског рата у Паризу, а о том сусрету Кашанин пише у својим сећањима. Постоји неколико писама из седамдесетих година пред смрт кнеза Павла која сведоче о њиховом пријатељству и међусобном поштовању.

- Када се говори о Музеју кнеза Павла, мора се имати у виду да је Кашанин био директор тог музеја за време Другог светског рата, а то није био нимало лак ни завидан положај. Никада се не би смело заборавити да је управо он сачувао тај музеј током рата. Ни поводом тога никада нисмо били довољно захвални Кашанину. У Београду је добио своју улицу тек 2018. године - каже на крају професорка Хаџић.

ПРИЈАТЕЉСТВО М.Црњански, М.Ђурић и М.Кашанин испред Музеја савремене уметности, Фото Матица српска и Н. Карлић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације