ИНТЕРВЈУ Јован Мемедовић: Судбина ме је прошетала куда сам сањао

У НЕКИМ културама природа је врховно божанство. Кажу да се у њој спајају прошлост и будућност, да за природу не постоји време. Неко ко воли природу, живи у складу са њом, проповеда својим радом њене благодети, сматра се срећним човеком.

Фото Снежана Стојковић

Јован Мемедовић, аутор и новинар РТС, својим телевизијским репортажама, есејима, портретишући природу и људе који живе једноставним животом, већ више од двадесет година је поштована медијска фигура. Овај ДИФ-овац прошао је све лествице у Националном сервису, од новинара сарадника, презентера, уредника, до аутора и водитеља емисије "Свет лова и риболова", а од 2003. и култног серијала "Сасвим природно".

Удружење новинара Србије 2007. године доделило му је награду "Лаза Костић" за најбољу репортажу. По избору гледалаца, неколико година уназад проглашаван је за ТВ лице године. Успешно води и веома гледани квиз "Потера". У разговору је "сасвим природан", непосредан, и када прича о новим пројектима није изгубио стваралачку страст и веру да сваком емисијом може за милиметар да свет направи бољим местом.

* Много тога несвакидашњег, необичног, чаробног сте видели. Шта вас може одушевити, након толико искуства?

- Чаробног да, природу. Природу сам истражио онолико колико ме интересовала. Ако сам пожелео да идем у тај крај света, тамо сам и отишао. Не зато што сам имао добро утврђен план и материјалну позадину, већ се тако само одиграло. Морам да захвалим судбини. Не верујем претерано у неке друге ствари, осим судбине. Мене је судбина прошетала онако како сам ја замишљао и шта сам сањао. Немам неких већих изазова који ми сада представљају неки нови циљ да отпутујем на одређену страну света, више ме интересује нека одређена прича. Да ли сам нашао саговорника у самом Београду, 100 км од Београда, да ли на 5000 км од Београда, отићи ћу, спаковаћу се и направити причу о ономе што ме занима. Идем за причом, а не за географијом.

 

Фото Снежана Стојковић

* Ви идете за причама, али и оне вас проналазе?

- Тако је, лепо питање. У последње време чешће дођу до мене него што их сам тражим и истражујем. А живимо у земљи у којој имате хиљаду тема сваки дан. У Норвешкој, Шведској, Данској, Финској, ви немате тему, све функционише. И екологија, и привреда, образовање, друштво. Сећам се када сам био у Норвешкој, њихов дневник почео је вешћу да се једна брвнара запалила у некој планини, и да они скрећу пажњу људима да наилази време када се пале пећи, пошто је био почетак зиме, и да обрате пажњу. Код нас се зна какав је приоритет вести, каква је ранг листа.

* Ваше репортаже и ТВ путописи сматрају се врхунским, на факултетима младим новинарима служе као пример добре форме и садржаја. Када би били критични према себи, да ли би им нешто замерили, да ли сте нешто могли боље?

- Ради се о занату. Овај наш посао, као и сваки други, подлеже занатским правилима. Уколико добро познајеш свој занат, и умеш да користиш алате који су потребни, ти ћеш направити и од просечне и полупросечне, или боље теме, неко дело. Друга ствар која је за мене важна је сам приступ теми, а он је као што сам и наслов ставио, сасвим природан. Желим да чујем обичног човека и његову причу, да га пустим да он из своје душе избаци оно што је најбоље. Највише захваљујући томе, те емисије су гледане, питке, без компликовања. Ту је исто важан и сниматељ, и монтажер, који осећају како дишем и какву причу заједнички желимо да испричамо.

* Да ли постоје "сасвим природни" људи који живе и у урбаној средини?

- Апсолутно. Град не мора да буде препрека. Може човек да живи и ради у граду, али и да је стално активан, у синергији са природом, да планинари, вози бицикл. Град је, нажалост, претворен у загађену средину. Он те мами да се окупљаш, учествујеш у неком социјалном животу, даје темпо. У граду се не размишља о елементарним стварима као на селу. На селу свако има неки свој посао и зна се да ће у три сата да се седне и руча. Нема тензије, нема журбе, нема толиких рокова, нема гужве, нема овог бетонског притиска, а све то заједно је неприродно. У једном периоду живота човек пожели да буде део градског система. У периоду од 30. до 40. људи гледају да што више створе, и трче у град. На Западу су се те ствари већ давно промениле, али код нас не, код нас је још увек присутна миграција село - град. На Западу град остаје само за пословне ствари, а људи гледају да живе на 30-40 км од града, чак и 100, 150 км у Немачкој. Одлучују се да живе тамо где могу да чују цвркут птица ујутру, и није им проблем да возе 2-3 сата дневно само да би имали тај осећај живота. Јер то је у човеку, њему тело вапи за природом.

* Веза између човека и природе одвајкада је нераскидива, али и живимо "нову реалност". Многи су депресивни, желели би да чују савет од вас, можда имате "спознају више"?

- Разумем људе што су депресивни, јер нису сви у могућности да оду на село, у природу. На селу је далеко лакше поднети и недаће које могу да задесе цивилизацију. Оне су на селу готово неприметне. Да ли је село осетило бомбардовање? Није. Ајмо сада - вирус, град највише заражен. На селу можда нико. Економски када гледате, они су самоодрживи, самодовољни, имају своју башту, њиву, стоку... Они храну могу и да не купе, да не оду у продавницу и по месец дана. Сви имају по 2-3 џака брашна, то је по традицији, имају свој огрев, своју воду. Село је идеално људско станиште. Тако човек треба да живи. Град је послован, иди у град и заврши посао, али се измакни и живи свој сеоски живот. На трави. Ако хоћете конкретан савет; постоји војвођански део према румунској, бугарској, мађарској граници, тамо су села пуста. Ту су углавном живеле мањине, и сви су већ добили ЕУ пасоше, и напустили своје домове и иселили се у ЕУ. Њихова имања са све окућницом су врло јефтина. Људи могу да купе кућу са пет ари земљишта за 5000 евра, у неким савршено лепим селима. Људи треба да се распитају, и то ће им бити додатни мотив, да грабе 2-3 дана недељно и оду 150 км од Београда. То је начин да се рашчисти мало мозак, очисти тело, и већ ће им бити лакше да поднесу све. То је постало врло изводљиво. Са друге стране, када проводиш више времена у природи, као ја, видиш како се природа брзо мења, нажалост под лошим утицајем друштва, и онда ти буде жао. Морамо да се освестимо, природа нам толико лепота и доброга даје. Ургентно је да је чувамо! Као сам живот!

* Водите веома гледан квиз "Потера". Да ли приватно више цените знање, образовање, или вас неке друге вештине фасцинирају подједнако, или више?

- Веома ценим људе који су информисани, који вапе да нешто чују и науче. Ми као нација, и као Балканци, некако нисмо вољни много да слушамо, него смо пре заинтересовани да причамо. У "Потери" се појавјују људи који су живот посветили знању, или им је хоби да знају, воле квизове, и они су ту "трагачи". С друге стране, долазе људи који такође имају одређену пасију према знању, и они који ту дођу ради забаве. Више волим оне који ту дођу ради забаве.

* Да ли сте себе некада довели у то искушење - како преживети у природи?

- Имао сам близу тога једно искушење у Сибиру када смо остали без хране. Али када сте у дивљини коју није такао човек, није проблем доћи до хране. Јер тај живи свет врви око вас. Животиње нису у паничном бегу од вас, јер ретко срећу људе. Онда ви, као неки ловац, дођете до плена. Један дан смо били гладни, али већ сутра смо се снашли. Упецали смо рибе. Имам екипу, овако приватно, имамо један камп у дивљини, и ту можемо да преживимо само од онога што уловимо. Тамо идемо лети.

* Да ли убијате животиње?

- Не, никада нисам ни пуцао на животињу.

* Како проводите приватно време, ван камера?

- Волим преко лета да будем под шатором, да проналазим храну и сам себи је спремам.

 

Фото Снежана Стојковић

* А шта волите у граду?

- Конкретно у Београду волим Аду Циганлију, тамо имам кану и веслам по Дунаву и Сави. Када је зима, шетам се по Ади са псима, идем у коњички клуб на хиподрому, и то је мој боравак у Београду.

* Да ли спремате неки нови пројекат?

- Сви моји пројекти чекају, јер не знам када ће бити омогућено да се крећем по Европи. Деведесет посто мог тренутног интересовања је окренуто екологији. Подигли смо мало свест код људи о значају очувања природе. Планирам да одем у један град који има савршено организован систем отпада, причам и о води, и о опасном отпаду, и рециклажном отпаду пластике. То је проблем великих градова, где са тим отпадом? Беч је тај град где ћу показати на који начин се регулише отпад. Показаћу људима како је то један високо развијени град успео, а то и нас чека. Београд ће то морати да уради. Ми живимо у једном еколошком мраку, средњем веку, тај смо проблем одлагали јер смо морали да решавамо друге ствари. Екологија тражи своје - или ћеш се бринути о животној средини, или ћеш постати нездрав. Друга тема мојих емисија биће дуговечност становништва. Посетићу неке земље које имају најдуговечније становнике. Конкретно сам нашао два острва у Грчкој, где је просек старости око 90 година. Када будем снимио те емисије, биће јасно како се долази до те дубоке старости.

"БОСОНОГОМ ДЕТИЊСТВУ" - "НЕ" У СРБИЈИ, ВЕЛИКО "ДА" У СЛОВЕНИЈИ

* НЕПОСРЕДНИ у својим емисијама, деликатно љубопитљиви у разговорима, реакцијама, на врло јединствен начин дочаравате нам свет тишине, даљине, једноставности живота неких нама непознатих људи. У медијској сфери, у којој нам се често чини да смо у све луђем луна-парку, како сте успели да се одупрете тренду маниризма и сензационализма?

- Схватио сам да ће људима боравак у природи бити дефицитаран. Онда смо пре двадесетак година ставили тај наслов "Сасвим природно", и испоставило се да сам сасвим био у праву што сам људима почео да нудим да гледају село, природу и једноставан живот. Тим трагом идемо и данас, држимо се тога. Родитељи су почели да повлаче децу у куће, вртиће, да се случајно не испрљају, не падну, не посеку. Генерације већ одрастају у потпуно неприродним условима, и то ће нам се обити о главу. Све земље које су постигле благостање у стандарду, су се окренуле првом следећем најважнијем питању - шта ћемо са децом?! У Норвешкој имате масовну појаву "вртића на отвореном", нема уласка у кућу цео дан, без обзира на временске прилике. Недавно ме је контактирао пријатељ који је промовисао идеју "босоного детињство", да се уведе као обавезно у вртиће - два сата босих ногу, у Словенији. Дошао је са истом идејом и понудио је нашим вртићима, они су рекли - ма какви, не долази у обзир. Родитељи би се побунили. У Словенији су га дочекали раширених руку. Ту се праве генерацијски пропусти који ће нам се вратити у негативном смислу. Нећеш имати отпорног, чврстог, с јаким карактером младог човека који може да савлада све испред себе, него ћеш имати некога ко се повлачи, бира линију мањег отпора, који ће увек тражити лакши начин да дође до циља, и то уопште није добро за нацију.

Препоручујемо

Познати

0 12

ЈОВАН МЕМЕДОВИЋ У СВИМ ЧОЛИНИМ ПЕСМАМА: Фотографије водитеља у комбинацији са стиховима постале хит на Твитеру!

27. 02. 2021. у 19:24

Друштво

0 4

МЕМЕДОВИЋ ОБЈАВИО НЕЕМИТОВАНИ ВИДЕО ИЗ ПОТЕРЕ: Они су јуче освојили 1.080.000 динара - атмосфера на сету била више него занимљива! (ВИДЕО)

05. 01. 2021. у 22:30

Друштво

8 11

БЕЗ ОБЕ НОГЕ У ТЕЖАК ЖИВОТ ПУНИМ ПЛУЋИМА: Андра са Старе планине - дискретни херој јуначког срца објашњава како треба живети (ВИДЕО)

04. 01. 2021. у 18:06

Панорама

0 4

ПОТОМАК ЧУВЕНОГ СРБИНА У "ПОТЕРИ": Невероватна сцена у квизу, Душанов предак је био страх и трепет за нацисте

22. 03. 2021. у 22:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације