ИНТЕРВЈУ Озрен Грабарић: Све је постало површно и отупело

У НОВОМ наслову на репертоару Београдског драмског, "Демократија" (режија Вељко Мићуновић), поново бриљира загребачки глумац Озрен Грабарић.

Фото Н. Скендерија

Поново, јер га је публика на Црвеном крсту већ гледала у главној улози представе "Ружни, прљави, зли" са потписом Ленке Удовички. И овог пута је "главни" на сцени - председник, са свитом министара...

Прошли пут сте изјавили да су управо "ружни, прљави и зли" капиталисти створили владаре без хуманости и саосећања?

- Та погубна комбинација капитализма и демократије смртоносни је коктел који нас је отупео. Рад на овом пројекту, заправо, наводи нас на размишљање о демократији уопште - нашој, америчкој, енглеској... Колико је то, заправо, утопијска идеја? Да су друштва заиста хтела да уведу демократију, морала би разумети да су две најснажније полуге образовање и култура. Позориште, неко је рекао, одгој је оних који више не мисле да треба бити одгајани. То има смисла.

Већина људи, с временом, као да престаје да улаже у сопствени дух и ширење свести?

- А замислите колико улажу у куће, аутомобиле, апартмане. У све оно материјално и видљиво. Зато је веома важно образовање. У Загребу сам завршио основну школу, потом пет година живео у Барселони. Велика је разлика између предавања историје у ова два града. У Загребу би професорка отворила књигу и говорила информације, док су тестови били у стилу "којег датума се догодила нека битка". Филовани смо чињеницама, које смо одмах заборављали. У Барселони пак професор је повезивао ствари од Рима до Мадоне, а на испиту би дао папир на коме пише "Други светски рат". Тај систем је развијао наш однос и мишљење према догађајима, а онда га стављао у историјски контекст. У земљама попут Шпаније много се и у медијима говори о култури, док се код нас превише тога своди на разговор о политици. Главне звезде постали су политичари, а не културњаци и уметници.

Да ли је на Балкану однос према култури последица менталитета, економске ситуације или вечито ратног, односно међуратног стања?

- Данас је слобода говора постала платформа у којој свако може свашта рећи о свакоме, а да не сноси одговорност за то. Будући да се отворила та брана, све власти имају став: "Ма, само нека пишу. Било да сам био укључен у трговину оружјем или људима, нека пишу. Шта ми могу?". То је, заправо, била највећа, ингениозна полуга са којом се све релативизовало. И шта се догодило? Ништа... У аутократском систему у коме смо живели, култура је била много важнија. И уметници су били важни, понекад је било и опасно говорити о политици. Унутрашње трење, потреба да се човек изрази или побуни били су много јачи. Култура је била вибрантнија и релевантнија.

Фото Н. Скендерија

Што је више приче о слободи, све су угроженија основна људска права?

- Прича о слободи и правима се урушава када видимо шта се дешава на Западу и, рецимо, у Холивуду. Политичка коректност у коју су упали обрнула се наопачке. Глумца Вига Мортенсена недавно су питали да ли би играо Отела, а он је одговорио: "Не, не, то би било 'инсенсибл'". Како смо дошли до тога да би "инсенсибл" било да белац игра Отела?! Роберту Лапажу су "скинули" две представе јер је говорио о апропријацији. Не смете се бавити темама које нису "ваше". Једна колегиница са Запада ми је рекла да су, заправо, постали осуђени да раде властите аутопортрете. Што значи, оно што јесмо, то ћемо и приказати. А глумачка вештина је управо у супротном. Терају вас да се одредите и још више вас тиме сужавају. Позориште нас учи да смо ми шире особе него што ми мислимо да јесмо. Да је питање идентитета питање навика које смо покупили васпитањем, одрастањем, породицом, квартом, градом у коме живимо. Ипак, навике се могу стећи нове и одбацити старе.

У име слободе сужава се слобода?

- То је феноменални парадокс који се догађа! Шта за вас јесте уметност ако немате слободу да кажете шта хоћете, већ само до оне тачке док не изговорите оно што се мени не свиђа. У уметности данас, размишљајући о Загребу, увиђам да смо изгубили мејнстрим. Зато немамо ни одговор на мејнстрим, бунт против њега. А сваки уметнички правац се родио из бунта, рушења успостављених правила. Данас више не знате ни против чега се борите...

У представи "Демократија", сви представници власти су у некој "неснађености", лудилу које их превазилази. На овим просторима раније смо имали отклон, дистанцу, иронију према одсуству здраве памети. Шта нам се десило?

- Иронија долази из једног апсолутног разумевања ствари, из интелектуалне продуховљености. Човек се мало уздигне изнад ситуације. Данас имам утисак да је све отупело, постало површно. А тешко да постоји иронија у површности. Мислим да је национално питање које се наметнуло после распада Југославије отупело дух и интелект многих појединаца. Зато што су на тај начин, опсеном и преваром, на власт дошли изузетно површни људи. С друге стране, најпатриотскији чин је да добро радиш свој посао. Да знаш шта је твој задатак, да га можеш бранити и рећи зашто га баш ти најбоље радиш. Унапређење друштва је ставити струку на прво место.

Како видите ствари у будућности?

- Никад, ни у доба пандемије, нисам се уплашио за позориште, а кроз њега видим пресек друштва. Као што је Шекспир написао "цео свет је позорница" и на позорници видите све. Па да ли је, примера ради, рад са редитељем Мићуновићем био демократски или аутократски процес? Рекао бих да је то био просвећени апсолутизам. Знао је шта је хтео са нама да направи, шта му од наших понуда треба, шта не. Није она врста редитеља која не допушта да му улазите у концепт.

А каквих све има редитеља?

- Има чистих диктатора, сатрапа, силеџија. Има и оних који не знају ништа, а лажу да знају.

Па, оних који кажу да не знају, али као "идемо нешто". Ти ми се највише свиђају, јер кажу:

"Хајде ви нешто направите, а ја ћу вам рећи кад је добро." Мајко моја мила... Иначе, видим и неке позитивне ствари које се догађају у последње време. Рецимо, ових дана су у Загребу били избори. Странка Можемо добила је доминантну власт. За мене је то напредак. Јер, то су људи лишени било каквог старог политичког система, артикулисали су своје идеје, које су изнели врло конкретно и аргументовано. А толико њих говори неартикулисано - и са новинарима и са грађанима. Зашто? Зато што не постоји мисао. Ја сам код ових младих у политици, видео људе који имају мисао... То је и питање језика. У БДП слушам Милену Зупанчич, мађарске колеге, слушам нове језичке мелодије. За мене то није национално питање. Само слушам мисао. Ако човек изговори мисао и ја је разумем, не чујем којим локалним "обојењем" говори: чујем само узбудљивост.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације