ИНТЕРВЈУ Милован Витезовић: Ако се језику пресуђује, одсеца се

ИЗНАД историје, ратова и држава коју стварају моћне војсковође, у којој се показују до мита неустрашиви јунаци, стоји историја људске борбе да се човек, људи и народи што више издигну, то јест историја људске цивилизације, те чудесне бројанице култура народа. Ту историју стварају они који су умом и духом најмоћнији.

Фото А. Стевановић

Ово, у разговору за "Новости", истиче писац Милован Витезовић (76), који је привео крају два нова дела, драмско житије "У име оца и сина" о монасима Симеону и Сави, које ће бити изведено у Народном позоришту, и роман о Доситеју Обрадовићу "Српска Доситеја", који ће ускоро бити објављен у издању Историјског архива Новог Сада.

- Године 1970. стекао сам дуг према Светом Сави. Пожелео сам да напишем драму о њему за конкурс Народног позоришта. Молио сам професора Ђорђа Трифуновића да ми помогне и да ме упути. Упутио ме трагом Светог Саве. Обишао сам сва места на којима је за живота био Свети Сава. Застајао сам да бих шта забележио. Схватио сам да је Свети Сава српска драма која не пролази. Изгледа да сам и ја њему ушао у памет. У укупној историји српског народа и историји његове културе издваја се личност Растка Саве Немањића, првог српског архиепископа, утемељитеља духовне историје Срба. Он је предосетио историју коју треба стварати и одважио се да је први ствара. Он је Србима први верски поглавар, први писац, први државник, први законописац, први дипломата, први просветитељ, први лекар... Његово дело је крштеница народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, тестамент којим се наслеђује отаџбина, доказ историји да је заувек изборио место на карти народа Европе. Његово дело јесте у низу оних дела ромејских (византијских) мудраца, учењака и књижевника којима се премошћује епоха антике и епоха ренесансе и европској култури и омогућује њену непрекидност.

У драмском тексту испратили сте и део животног пута Стефана Немање, потоњег Симеона...

- Када је самодрживи велики жупан све српске земље Рашке, сакупилац пропале дедовине, 1196. године предао рашки престо средњем сину Стефану, замонашио се у Студеници добивши име монаха Симеона. Потом је пошао у Свету Гору Атонску, тај земаљски Богородичин врт, где је у манастиру Ватопеду, као монах Сава, живео његов најмлађи син Растко. Монах Симеон је у Свету Гору пошао са великим ктиторским намерама и донео велико благо о којем српски народ пева као о небројеном. Овим је благом са сином Савом, одређујући српску духовну мисао и државну судбину, подигао манастир Хиландар у славу Богородице, на темељима негдашњег манастира Светог Симеона. Царска повеља за градњу Хиландара, коју је прибавио "всех правоверних христијан молебних Сава грешни", први је и прави почетак Српске православне цркве, која ће својом самосталношћу утврдити и прави почетак српске самосталне државе.

Фото Архива

Шта вас је подстакло да се прихватите писања романа о Доситеју Обрадовићу?

- Док сам писао животопис Вука Караџића, без икакве друге намере, остао сам дужан Доситеју Обрадовићу. Дуг је велики и попримио је размере романа. Ако бих у стотинама најумнијих Доситејевих мисли изабрао једну, за коју бих рекао да сасвим означава садржај овог необимног и необичног романа, изабрао бих мисао: "Истина је само злато ума нашега."

Још је Скерлић указао да је основно осећање код Доситеја љубав према истини, потреба да живи у истини и ради истине, да сав свој и људски век удеси према захтевима истине.

Доситеј јасно увиђа колико зла долази од заблуда и сматра да је све питање унети у душу појединца и у душу народа истину. У име њено он је целога живота свог давао свом народу савете здравог разума.

У исто време када је почињала историјска Србија, огласили су се и Доситеј и Карађорђе, што је наглашено и у роману...

- Огласили су се позивом за ослобођење српског народа и стварање српске државе.

Карађорђев поклич био је устанички у Орашцу: "Шума нам је мати!... Жене, децу у збегове скријте!..." А Доситејев, пак, поклич био је песнички: "Востани, Сербие!", који је исписао и објавио у Трсту да за српски почетак чује Европа, која ће устанак народа назвати Српском револуцијом. Доситеј је одмах схватио да га народ треба, а знао је то и Карађорђе који га је у Србију позвао после првих устаничких победа. Карађорђе је сматрао да овај умни и честити старац може бити на великој ползи Србији. Доситеј је, процењујући историјски значај, знао да њему треба род. Прошао је Европу просвећености и разума, клањао се Бекону и Волтеру, а сада је било време да се поклони роду. Схватао је да је његов век био век епигона и корифеја. Знао је да долази век у коме ће се народи препознавати. Знао је да иде у сусрет томе веку, знао је да своју бесмртност мора стећи у свом народу и да гроб мора заслужити у Београду. "Ништа ми није у свету милије ни љубезније од свога народа, од мојега рода којег још више љубим. Колико год га више љубим толико сам му више дужан правду и истину представити и говорити."

Из вашег романа може се сагледати и како је Доситејевим преласком у Београд српска револуција добила своју духовну димензију?

- Када је Доситејева нога први пут ступила на тло ослобођеног љубимног отечества под Калемегданом на ушћу Саве у Дунав, са тврђаве калемегданске пуцали су топови. Пуцали су у славу Доситеја. Највеће државне почасти Србије, устаника и хајдука биле су приређене у славу памети. Доситеј је прешао цео пут васпитања тадашње Европе. Европе века просвећености и разума. На тај пут Доситеј се надовезао у Србији, спреман да буде велики мост између Срба у Србији и учених Срба из Аустријског царства. Под пуном пажњом Карађорђа, Доситеј је извршио смотру дотадашњег школства. Карађорђе је прихватао његове савете за отварање нових школа, за набавке првих буквара. При заснивању прве устаничке владе именовао га је за попечитеља просвештенија и одобрио његов план за оснивање Велике школе.

Фото А. Стевановић

Приликом отварања Велике школе, Доситеј се првим ученицима обратио беседом чије су поруке и данас актуелне?

- Представивши им ректора и главног професора Ивана Југовића, попечитељ Доситеј им је поручио: "Возљубљени ученици! Дочекасмо и тај дан да отворимо нашу Велику школу. Бог преблаги избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства туђега. А ми ваља да се трудимо да избавимо душу нашу од суђањства душевнога. Од вас ће се сва наша нација просветити и на свако добро наставити. Ви ћете с временом бити народни поглавари, судије и управитељи и од вас ће зависити свеопште народно благополученије, чест и слава. Али ако ви будете - сачувај Боже! - зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и са вами заједно." Очито је да Доситеј и у најсвечанијој прилици опомиње, указује, па и проклиње све оно што се може на зло изродити кад лични интереси, сујете, самовоље и похлепе стану изнад свих лепих жеља за славу и напредак народа. Доситеј је био и најугледнији совјетник.

Само је он могао уставити самовољу, пизме, осионих, силних и неписмених војвода. То је радио до краја живота. Једина неостварена жеља била му је да се за Србију набави штампарија и да се у њој почну штампати књиге.

Да ли сте забринути атмосфером нетрпељивости, агресивности која све више долази до изражаја?

- Одговорио бих са неколико сетних мисли: Шта се то дешава са нама? Не осећамо се! Наоблачили се људи па их време опонаша! Одмеравају се пролазници као да имају погребне намере! Фиксирани осмеси су се скорели! Изађи напоље и види чувене парове. Иду као странци. Одвикли су се да се љубе! Променила се природа - више нас не подноси! Јесте ли то ви под туђом маском? Све је више оних који не могу ни са собом! Видиш човека намргођеног на себе и не питај како је са најближима! Не брију се длаке на језику! Више нисмо исти. Постали смо какви јесмо! Вратили бисмо се себи. Само да се сетимо где смо остали!

Када је реч о језику који се све више и све безобзирније квари, присећате се Вукових речи:

"Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у други и не пропада." Све што сам створио, створио сам у језику. Бојим се да ме мимо језика нема. Језик може да се просуђује, али не и да му се суди. Ако се језику пресуђује, одсеца се. Још увек језиком намирујем у животу покупљене дугове.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације