ПОСТАЛИ СМО ЗАВИСНИ ОД ТУЂЕ ПРОЦЕНЕ: Зашто се најчешће људи одлучују да се обрате лајф коучу?

Готово да не постоји област живота за коју данас немамо и лајф коуча, задуженог за њу. Ови животни тренери, како би гласио превод код нас, који се ређе користи од оригиналног назива, преплавили су друштвене мреже и интернет, те их можете видети, потпуно различите, безброј пута на дан. Сви су насмејани, цвркутавог говора и гарантују вам успех. У чему? Па у свему штом пожелите, разуме се.

Фото Shutterstock

Док нам се у глави „врти“ познати рефрен песме „Партибрејкерса“, „Хипнотисана гомила“ и питање „Да ли верујеш мени, или мислиш својом главом?“ крстарећи домаћим доменима интернета, одабрали смо неке од најзанимљивијих дефиниција термина лајф коуч. На једном сајту кажу да је то особа која је делом ментор а делом терапеут, која вам помаже да схватите не само шта желите већ и како да то остварите. Захваљујући бројним техникама животни тренер вам може поједноставити живот, твде они. На другом месту лајф коуча називају „сигурном руком“, док на трећем пишу да се лајф коуч не бави психоанализом ни психотерапијом, а његови клијенти су здрави људи који траже савет. Дакле здрави, а не болесни који се ваљда, према овој аналогији, јављају психотерапеутима.

Због чега је толики пораст броја људи који се баве овим „послом“ код нас, колико то може бити опасно или корисно, ко је одговоран за процват овог занимања и још много тога озбиљног и занимљивог објашњава нам Лидија Васиљевић, психолошкиња, психотерапеуткиња и едукаторка психодраме.

- Велики пораст броја лајф коучева настао је из неколико разлога. Прво, начин стицања тзв. сертификата је много лакши и бржи него кад је у питању звање психотерапеута, то је пречица коју многи врло радо бирају, јер траје од годину до две, три године, друго – корисницима њихових услуга је мање зло да су на “коучингу” него на терапији.

Зашто се најчешће људи одлучују да се обрате лајф коучу?

- Разлози за обраћање било њима или терапеутима су разни, тако да се махом врте око партнерских односа, несигурности везаних за одређене приватне и пословне улоге, породицу, страхове, блокаде, амбиваленције...

Ко заправо сме да се бави психотерапијом и психолошким саветовањем, а ко не?

- Ово је у приличној мери сива зона, јер су се критеријуми често мењали годинама уназад. До пре деценију, деценију и по, психотерапијом су могли да се баве само психијатри и психолози, евентуално дефектолози и то са одређеном едукацијом. Међутим, на нивоу ЕУ покренуте су иницијативе да се ова област отвори и за припаднике других занимања, уз одређену надокнаду стручних знања, која се онда, очекивано, пристојно наплаћује.

Ко би смео да држи радионице за обуку у овом сегменту? Колико су валидне дипломе које се шаком и капом деле полазницима „домаћих“ радионица, тренинга и курсева?

- То није јасно дефинисано. Закон о психотерапији још не постоји у Србији, и већ годинама чека на изгласавање у Скупштини. Ситуација је слична и у региону, као и у поједининим земљама запада. Едукације морају бити признате на нивоу одређеног модалитета (школе) и испунити критеријуме који су дефинисани на европском или интернационалном нивоу. Наравно, није увек тако, и ту има много прескакања корака, јер се потежу везе, плати се, наметне се одређена едукација кроз агресивни маркетинг. На жалост, и овде је закон новца издоминирао.

Рекли бисмо да их има много неквалификованих који сами себе називају лајф коучем и упуштају се у саветовање, обучавање па и лечење. Шта ви мислите о томе?

- Сматрам да је термин заправо домишљато креиран да у себи садржи одеђене компоненте активности – коучинг (преузето из спорта) али и сакрије линију одговорности. У психологији говоримо о животним кризама (Капланова теорија криза) које се могу превазилазити кроз подршку и саветовање, и мислим да је тај саветодавни рад био кринка под којом су се замаскирале овакве делатности. Више од подршке а мање од терапије. Данас је све у том кључу. Деградација квалитета и одговорности постоји у свим областима, како пословно, тако и приватно. Људи одбијају да уђу у партнерске односе, јер им је “цимање” или им је превише одговорности за осећања друге особе. Живимо у време принудне инфантилизације друштва и појединца.

Колико то може бити штетно по људе који им се обраћају за савет и помоћ, а колико, генерално, по професију психолога, психијатра и психотерапеута?

- Мислим да је штета већ начињена. На интернету већ увелику искачу свуда разноразни саветници по различитим животним питањима где вам за неколико минута решавају проблеме. То је нереално, неозбиљно и штетно. Људи су постали зависни од савета и упутстава и више се не ослањају на себе, као што је то раније био случај. Имамо навигацију па не гледамо знакове, имамо коучеве, па не размишљамо сами шта ћемо урадити у некој ситуацији… Највећа штета настаје када се људи са озбиљнијим проблемима, који заслужују психолошко тестирање, дијагностику, терапију, јаве овим приученим индивидуама, а оне се свакако погубе у таквим ситуацијама, и морају да избегну суочавање. Најгори сценарио је да наставе коучинг док је онима преко пута њих све горе и горе, јер добијају погрешне или бесмислене савете.

Број самоубистава је у порасту, насиље се све чешће и екстремније испољава, док са свих страна чујемо о важности позитивних афирмација уз обавезну, све популарнију, максиму „само нежно према себи“. Није ли све то у колизији и на коме лежи највећа одговорност за тренутно стање психе просечног Србина?

- Слажем се, што више позитивних афирмација, то је мање свести о суштини проблема. Свет је у кризи, која не јењава, Србија такође, и као део света, а и сама по себи. Људи су под стресом деценијама, оптерећени економским проблемима, политичким кризама, разједињени, збуњени, дезинформисани. Криза је вредности, која се надокнађује на погрешне начине. Рећи некоме да буде нежан према себи, а да за то не постоји дубље објашњење и порука која је веродостојна, много је горе него оставити га да се сам бори. Наравно, постоје људи који су сами по себи талентовани да пруже помоћ и имају осећај за друге људе, такве особе ће бити од користи, без обзира на метод који тврде да употребљавају.

Постоји више него широк спектар области за које су „квалификовани“ - посао, љубав, породица само су неке од њих. Откуда такве поделе и чему се „науче“ полазници тренинга за породично „коучовање“, рецимо?

- То је део сегментираности коју доноси неолиберални капитализам. Све је производ, и све је гурнуто у неку фиоку, да би се лакше продало. Искрено, ни мени није јасно како то изгледа, јер сам за свој посао морала да учим надугачко и нашироко о свим аспектима личности, психе и односа.

Да ли постоји неко регулативно тело које би требало да даје дозволе за бављење овим послом и указује на пропусте и недостатке код „коучева“? Како стати томе на крај?

- Постоји, али не функционише како треба. Закон о психотерапији и сродним занимањима би могао да смањи штету.

Да ли је пораст броја проблема код људи, генерално, довео до веће потраге за њиховим магичним инстант решењем које се крије у мудростима животног тренера?

- Не бих рекла да је то главни узрок, већ једна симплификација свега, па и ове области. Друштвене мреже су допринеле том поједностављењу, све делује лако и доступно, питко. Људи стално траже безболна решења, то је немогуће, некада мора да буде тешко и напорно. Улагање труда је постало непопуларно, бол је стигматизован, такође и тежина. Читав свет је постао као забавни парк.

Јављају ли се и вама клијенти који би ову врсту животног усмеравања, па одустану када чују чиме се бавите?

- Дешава се, али ретко. Не рекламирам се на друштвеним мрежама, јер за тим нема потребе.

Како би гласио ваш савет свима онима који би да потраже помоћ од лајф коуча?

- Распитајте се добро о квалификацијама коуча, јер међу њима има и квалификованих особа и у том случају је ризик свакако мањи, али психотерапија је заправо оно што вам је потребно.

А реченица или више њих које би свако од нас могао често да упути себи да би се психички оснажио, осмелио, залечио, нашао сам себи?

- Мислим да свако мора да пронађе своје аутентичне реченице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације