ЗНАТЕ ЛИ ШТА ЈЕ БРЕЈНСПОТИНГ: Кад поглед исцељује од шока и трауме

Мада може да звучи као догађај из домена научне фантастике, некада је довољно да терапеут прати клијентов поглед и, без много речи, држећи дужи показивач у руци, излечи шок или трауму коју је он доживео. Поменута метода назива се „брејнспотинг“ (Brainspotting), већ две деценије је популарна на Западу, а однедавно се спроводи и код нас.

Фото Shutterstock

Мада може да звучи као догађај из домена научне фантастике, некада је довољно да терапеут прати клијентов поглед и, без много речи, држећи дужи показивач у руци, излечи шок или трауму коју је он доживео. Поменута метода назива се „брејнспотинг“ (Brainspotting), већ две деценије је популарна на Западу, а однедавно се спроводи и код нас. Према речима наше саговорнице, др сци мед Саре Зорице Митић, ЕАС академика, БСП терапеута и консултанта, експерта, највећа предност ове методе у односу на остале је нека врста ласерске прецизности у раду са конкретним проблемом, а потом и ефикасности. - Када је упоредим са неким другим методама са којима радим једноставнија је за примену терапеуту и клијенту, а и брже даје резултате – каже нам Митићева.

Да ли бисте могли једноставним језиком да нам објасните шта је „брејнспотинг“:

- БСП или Brainspotting је релативно нова метода за исцељења од шока и трауме. Развио ју је 2003. године др Давид Гранд, ЕМДР и психотерапеут. То је психотерапијска метода заснована на запажању да телесна активација доживљена када се описује трауматски догађај има резонантну тачку у видном пољу (brainspot). Задржавање пажње, фокусирање на тој тачки мозга, омогућава процесуирање трауматског догађаја (мајндфулнес) и ту се остаје све док се активација тела не изгуби или смањи на минимум. Ово омогућава терапеут који је фокусиран на клијента и дубоко неуробиолошки повезан са њим.

Неуроанатомска позиција очију и неуролошких путева који спроводе импулс повезује делове мозга са свесном и несвесном функцијом.

У сваком случају, БСП се рачуна као клинички, неуроекспериментални модел рада. У њему је од огромне важности однос између терапеута и клијента (двоструко прилагођавање или усаглашавање и невербална комуникација.

У којим случајевима највише помаже?

- У готово свим случајевима траума. И, као и код свих метода, и овде много тога зависи од искуства терапеута и клијентовог односа са њим.

Колико дуго траје једна сеанса?

- Исто као и све друге психотерапеутске сеансе, обично од 45 до 60 минута, али има и колега који раде двоструку сеансу од 90 минута. То је све питање клијентовог и терапеутовог капацитета.

Опишите нам како изгледа.

- Клијент и терапеут се у уводном разговору упознају. Неки терапеути пошаљу упитнике које клијент попуни, па се тако терапеут делимично упозна са њим унапред. У сваком случају је то упознавање део такозваног терапеутског рама који се успоставља. Кад клијент одлучи коју тему жели да ради, он говори о њој и проблемима које му она прави у животу. Док он то прича, терапеут посматра клијента, његове телесне реакције и где гледа док говори о конкретном проблему. Има више начина прилаза проблему и терапеути их зову: спољни или унутрашњи прозор, гејзспот и ресурсни спот. То су основни приступи који се по потреби комбинују и допуњују радом само са једним оком и са све три димензије у простору. Терапеут одлучи који прилаз ће да примени код конкретног клијента, у зависности од његовог стања.

Како се даље одвија процес рада?

- Онда терапеут замоли клијента да идентификује и лоцира у телу сензације које му конкретан проблем изазива. Тим сензацијама се одреди интензитет на скали од 0 до 10, па се у видном пољу идентификује место где клијент гледа кад прича о проблему и истовремено има конкретне сензације у телу. Кад се те две тачке идентификују, замолимо клијента да настави да гледа у тачку у видном пољу коју обично утврдимо и обележимо такозваним поентером или показивачем. Клијент наставља да се фокусира на показивач и заједно са терапеутом стрпљиво чека шта ће се даље догодити. Циљ је да се током сеансе интензитет сензација смањи на минимум или да сензације и сви други симптоми везани за проблем нестану. Овде терапеут нема унапред смишљен одговор, нема шему по којој наводи клијента, већ “седи у репу комете“ и допушта да га мозак клијента (глава комете) води даље.

Шта се обично дешава после?

- Клијент се обично изненади како „буљење“ у једну тачку отвори Пандорину кутију различитих осећања и физичких реакција на конкретан проблем. Он осећа сензације у једном делу тела, осећа како се њихов интензитет временом мења и да на крају сасвим или скоро нестану. Сензације се селе из једног дела тела у други (пењу се горе или силазе доле…). Уз њих могу да се појаве слике из живота клијента које их прате, па и читаве ситуације, размишљања и емоције у вези са њима. На крају процеса клијент почиње да гледа на проблем сасвим другачије. Дакле, промена закључивања или, како ми кажемо, ресетовања нервног система, се дешава без суфлирања терапеута. Клијент сам закључује и добија други увид у проблем, а самим тим исцељење или помирење са њим.

Колико је важна сарадња клијента са терапеутом током рада?

- Сарадња је одлучујућа за добар и дубок процес. Терапеут треба да омогући клијенту сигурност и поверење. Даља сарадња је углавном невербална и на лимбичком нивоу, односно поједностављено речено на нивоу подсвести. Терапеут и клијент би требало да имају такозвано дупло усаглашавање, где је терапеут својом емпатијом подршка клијенту, сведок за његове неисцељене патње. Доктор Давид Гранд каже да смо ми били сами и без подршке када смо се трауматизовали, док током исцељења имамо сведока и његову неопходну и безграничну подршку. Веома је важно да је терапеут неутралан, приземљен, добро регулисан, миран и да сам нема неисцељен исти проблем који брине и клијента. У овом последњем случају лако може да се деси пренос узбуђења са тела клијента на тело терапеута, па да терапеутово узбуђење и нерегулисаност успоре или онемогуће исцељење клијента.

Колико сеанси је потребно за излечење једне трауме?

- Трауме могу бити лаке, средње или тешке, компликоване и вишеслојне.

Оне су у нашем мозгу и телу створиле неке аутоматске мустре којих углавном нисмо свесни (због тога их је тешко исцелити класичним методама у којима се прича и анализира). Наш мозак их користи као одбрану већ годинама, зато не може да се очекује да ће их отпустити на једној сеанси, као притиском на тастер после кога се пали светло и осветљава мрак. Рад са БСП је поступан, тражи време и стрпљење. Поједине трауме могу се разрешити за осам до 12 сеанси, за неке друге је потребно урадити 20 и више. То је индивидуално, али је једно сигурно, БСП даје трајно добар резултат за одређене трауме. То говорим из личног искуства. Волим ову технику зато што сам сама осетила њене исцелитељске моћи.

Може ли се радити и на више траума, када исцелимо једну да пређемо на другу?

- Може. Кад је клијент задовољан резултатом рада на једном проблему, иде се даље и ради на другом који га мучи.

Могу ли се сви подвргнути терапији, или постоје нека ограничења, везана за здравствено стање клијента, узраст или нешто треће?

- Све методе имају своје ограничености, тако и код БСП највише говоримо о ограничености терапеута који је примењује. Сама метода се са различитим успехом може примењивати код свих клијената.

Ко може да се бави „брејнспотингом“ у улози терапеута?

- Да би неко могао да се зове БСП терапеутом и бави овом методом требало би да прође обуку БСП 1 и БСП 2 фазу, затим да има најмање шест супервизија са квалификованим БСП тренером или консултантом. Цео процес би практично осигурао да БСП терапеут добро влада прописаном теоријом и да има потребне практичне вештине. Лиценцу и сертификат издаје Brainspotting.com централа у САД. Поред опште обуке за БСП терапеута постоји и специјализација за рад са децом и омладином, рад са зависницима...

Пешака 25 км по киши

Како се осећа клијент након сеансе?

- Врло је важно нагласити да се започети процес не окончава кад се заврши сеанса. Процес се наставља и у зависности од тога коју тему је одабрао и како се осећа поводом ње. У сваком случају је терапеутова дужност да кући пошаље добро регулисаног клијента. Ја сам, рецимо, после моје сеансе са др Давидом Грандом у Ослу добила навалу енергије и потребе да ходам, па сам од хотела где се едукација обављала пешачила по киши 25 километара а да нисам била уморна после тога.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације