КАКАВ ЈЕ ОСЕЋАЈ КАДА УМИРЕМО? Познати научник објаснио - Шта осећамо у последњим тренуцима живота

Novosti online

21. 07. 2024. у 08:50

СВАКО од нас се бар једном у животу запитао шта се догађа када умремо? Током људске историје многи научници посветили су своје животе покушавајући одговорити на ово питање – много теза, без конкретних доказа.

КАКАВ ЈЕ ОСЕЋАЈ КАДА УМИРЕМО? Познати научник објаснио - Шта осећамо у последњим тренуцима живота

Фото: Шатерсток

Џејмс Л. Хеленбек је амерички доктор и професор на Универзитету Стенфорд који је, уместо да покуша да одговори на питање шта се догађа после смрти, годинама проучавао шта се дешава у људском организму непосредно пред смрт, у тим кратким тренуцима пре и током наших последњих издисаја. У својим истраживањим успео је да утврди тачан редослед гашења наших чула, која је објавио у неколико књига, а за која је добио неколико признања и награда у области медицине. Његова најпознатија књига је „Перспективе палијативне неге“, пише Стандард.еду. 

Управо у овој књизи Хеленбек о важности неге и бриге пред смрт, као и неопходност квалитета тог времена за све пацијенте – он тврди да доктори морају да разумеју све у вези тог кратког временског пред смрт, првенствено редослед гашења чула код својих пацијената.

Прво чуло које губимо, како објашњава Хеленбек, је глад илити апетит. Он објашњава да је, са физиолошког аспекта, тело у тим тренуцима свесно да не може више прерађивати храњиве супстанце из хране, као и то да му неће требати у будућности – ту наравно постоји и психолошка страна када смо ми свесни да нам храна није више потребна.

Убрзо након тога човек више неће осећати потребу за водом – изгубиће осећај за жеђ. Иако у тим тренуцима лекари, као и наши вољени, нам често нуде воду као облик утехе, она у том тренутку нема никакву сврху. Посао воде је да наше тело настави да ради како треба, а у тим тренуцима тело успорава и престаје функционисати.

Особа када је близу смрти често више не може да говори али за многе то није физички проблем. Са медицинског становишта, људи у тим тренуцима имају способност говора. Међутим, мозак престаје да шаље сигнале потребне за говор наглас, а Хеленбек сматра да је то облик пражњења кроз прекид комуникације са живима. Затим, након одређеног времена након губитка способности или жеље за говором наглас, вид нам постаје све лошији. У почетку нам све постаје мутније, а многи онда почињу видети само пригушено светло.

Осим губитка вида, многи умирући виде нешто сасвим друго пре него што умру у односу на оно што је испред њих. Ово искуство је различито за готово свакога. Неки виде живописне халуцинације, неки вољене који су отишли пре њих како чекају раширених руку, а неки само шаренолике боје које их вуку напред. Убрзо након што њихов вид нестане, и чуло додира полако нестаје. То значи да њихове руке више не осећају руке својих најмилијих које их чврсто држе. У том тренутку мозак престаје да шаље сигнале за руке тако да у том тренутку немамо никакав осећај. То не значи да не морамо да држимо нечију руку пред смрт, јер тај додир није само физички, него и психолошки – он и даље пружа утеху вољеној особи.

За оне који током живота нису изгубили слух, чуло слуха остаје последње. Чак у случају да особа изгуби сва претходно наведена чула, врло је вероватно да му остаје чуло слуха. Немогуће је рећи зашто слух остаје након свих осталих, али неки кажу да је то зато да се људима може изговорити последња лепа реч или отпевати песма пре него што напусте свет.

Иако постоје препознатљиве фазе прогресије до смрти, начин на који се осећа смрт може се разликовати од особе до особе. Медицинска подршка може искуство смрти учинити мање застрашујућим – природни закључак који једног дана долази за све нас. За многе који умиру поступно, постоји коначни, брзи пад који се догађа у последњих неколико дана живота. Ова фаза је позната као „активно умирање“.

Већина људи који умиру полако, током дана немају превише енергије и проводе много времена у сну. Спавање нам обично враћа енергију, али не и код особа које умиру. Сан се постепено смањује како се тело полако гаси. Будући да се људи на самрти стално одмарају, једва да су будни. Оно што нама изгледа као сан заправо није спавање, већ падају у несвест на све дубља раздобља. Кад су будни, људи близу смрти наводе да су мирно спавали без осећаја да су у несвести.

Истраживања су показала да људи ближи смрти реагују на звукове у просторији, чак и ако су у несвести. Међутим, не знамо колико могу разумети музику или гласове. „Верујем да ако је ваш мозак стварно у комираној ситуацији или не реагујете, да би ваша перцепција - како се осећате о стварима – такође могла бити значајно смањена -  наводи Давид Хуи, онколог и стручњак који истражује знакове приближавања смрти. За многе умируће људе, мозак ради исто што и тело, тако што почиње жртвовати подручја која су мање критична за преживљавање, каже Давид Ховда, директор Центра за истраживање повреде мозга Универзитета УЦЛА.

Мозак почиње да се мења и умире, различити делови постају узбуђени, а један од делова који постаје узбуђен је визуални систем, и ту људи почињу да виде светла – каже Ховда. Још један знак процеса умирања је да дисање онесвешћене особе следи аутоматске обрасце које ствара респираторни центар у мозгу. То се догађа јер нису свесни својих уста и грла, често тешко дишу кроз задњи део грла без икакве видљиве препреке.

Дисање постепено креће од дубоког до плитког и од брзог до спорог у понављајућим циклусима, дисање ће се на крају успорити и постати врло плитко пред крај. На крају ће доћи до паузе у циклусу, након које следи последњи удисај. Неколико минута касније, срце ће престати да куца јер остаје без кисеоника.

БОНУС ВИДЕО:

СЕЋАЊЕ: На данашњи дан пре 12 година напустио нас је велики глумац Душан Јанићијевић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
АКО ФАГОТ НЕ УБИЈЕ БАР 30 НИЈЕ ИСПЛАТИВ: Генерал Јелесије Радивојевић, унук јунака истог имена, о биткама на Косову у лето 1998.

АКО "ФАГОТ" НЕ УБИЈЕ БАР 30 НИЈЕ ИСПЛАТИВ: Генерал Јелесије Радивојевић, унук јунака истог имена, о биткама на Косову у лето 1998.

КАДА су 1962. сахрањивали Јелесија Радивојевића у Дрежнику на Златибору кажу да је још увек имао "сиво" око паса, на месту где га је стезао војнички опасач.

21. 07. 2024. у 07:00

Коментари (0)

PEVAČICA OTKRILA DA SU JOJ DIJAGNOSTIKOVANA DVA NEUROLOŠKA POREMEĆAJA: Znam da ima toliko ljudi koji prolaze kroz isto