Панорама

ЕМОТИВНИ ОДНОСИ СА СТАЛНИМ РАСКИДИМА И ПОМИРЕЊИМА: Патолошка основа јо-јо веза

Бојана Јовановић

11. 08. 2024. у 12:00

ВОЛИ ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…

ЕМОТИВНИ ОДНОСИ СА СТАЛНИМ РАСКИДИМА И ПОМИРЕЊИМА: Патолошка основа јо-јо веза

Док замишљено кидамо листић по листић са биљке, питајући се, себи у браду, поменуте речи, ова недоумица може да нам буде занимљива. У раној младости, кад се двоумимо воли ли нас наша симпатија.

Међутим, много мање интересантно постаје када се оваква врста преиспитивања пренесе у зрело доба, а односи се на везу у којој смо, јер се са партнером стално свађамо, растајемо, миримо и састајемо. Такав однос временом нам постаје терет, доживљавамо га као камен око врата који нас вуче на дно, али опет не можемо тек тако да га „збацимо“ да бисмо изронили на површину воде и удахнули ваздух пуним плућима.

Остајемо да се „праћакамо“ негде између, а сваким покретом тела све више ускомешавамо дно, муљ је све већи, гуши прозрачност осветљену сунчевим зрацима, која нас је тако заводљиво привукла на почетку.

О распрострањености феномена „јо-јо везе“, која подразумева много раскида, помирења и топло-хладних емоција, довољно говори то што је већ добила свој назив у психологији. Управо зато, у појашњењу овог обрасца емотивног повезивања помогла нам је Елена Кузмановић, психолог. На питање шта о типовима личности које су у односу говори то што су у јо-јо вези и како би их описала, наша саговорница каже:

- Особе које су склоне оваквим везама карактерише емоционална нестабилност, незрелост и немогућност да се за однос заиста определе. Њима је увек потребан „план Б“, а стално присутна могућност раскида им на неки начин ствара осећај да увек постоји излаз и да није тешко отићи. Нису добре у решавању конфликта и толерисању непријатности, због чега стално проналазе решење у бежању из односа. Такође постоји и нека врста патолошке привлачности у томе да се партнер стално изнова осваја и враћа у однос.

Имају ли такве везе шансе за опстанак „до краја живота“?

- Понекад да, али најчешће се дешавају када су људи млађи и догађа се да они након таквих веза одрасту и пожеле неке зрелије моделе односа. Јо-јо везе су исцрпљујуће по партнере. Међутим, дешава се и да заснују породицу и поред нестабилног живота, верујући да ће деца учврстити заједницу, па се ситуација тиме додатно компликује. Уколико таква врста односа опстаје током година и ако се у њу укључе и деца, то представља прилично стресну атмосферу за њих, јер је партнерски однос родитеља дисфункционалан.

Које су карактеристике таквог односа?

- Често се може чути да се такав однос описује као „страствени“, док је заправо права реч – дисфункционални. Партнери имају осећај као да су у рингу, увек супротстављени, потребна је само варница да се свађа распламса, а затим се, у свом врхунцу, завршава театралним одласцима. Партнери доживљавају разне облике пражњења својих фрустрација кроз тај однос, међутим, уколико имају децу, из њихове перспективе сваки одлазак је потенцијални губитак једног од родитеља и оставља последице на њихово осећање сигурности и поверења. Онда се код партнера јавља страх од самоће и нека врста зависности од такве релације, па када се поново споје, то доживљавају као нови почетак, са много ентузијазма, док убрзо не схвате да је однос у суштини непромењен.

Да ли се таква веза са сваким прекидом деградира и губи на својој јачини, па и квалитету емоција унетих у њу?

- Зависи колико снажна патологија односа јој је база. За неке људе је то врста пражњења и пуњења, динамика у односу, али за мало зрелије особе такав однос представља извор стреса који исцрпљује дуготрајно и доводи чак и до разних психосоматских тегоба. Сваки прекид је заправо корак ка коначном раскиду, до кога мора у неком тренутку да дође.

Постоје ли особе које се „пуне“ кроз сталне прекиде и свађе, које само такав однос и може задовољити?

- Нажалост да, и то су често особе које су у примарним породицама имале сличну динамику. Родитељи су им се често свађали, па су стварали слику да љубав и партнерство заправо тако изгледају. Дешава се и да особа одраста у породици која је хладна и потискује осећања, па кроз однос препун расправа добија осећај да је вољена, да је некоме довољно стало, чим се свађа и „бори“ за њу. Некада несвесно одигравамо обрасце из примарне породице да бисмо разумели зашто су нам се родитељи толико свађали, да нађемо неку врсту оправдања кроз то да је „просто такав живот“ и да је нормално да се људи стално расправљају.

НИЈЕ ЗА НЕСИГУРНЕ

Особе са којим особинама личности и менталног склопа никада не би смеле да буду део таквог односа?

- Несигурније и осетљивије особе, склоне зависничким односима, са тешкоћом да се заузму за себе и да напусте партнера када им више није добро у вези. Особе које нису навикнуте на такву динамику односа. Заправо, не видим да је тај однос стварно користан било ком типу личности.

НЕМИНОВНОСТ ДЕФИНИТИВНОГ РАСКИДА

Има ли бар нешто добро што произилази из сталних растанака и поновних састанака?

- Добро је једино то што углавном воде ка дефинитивном раскиду, али то може да траје годинама и потпуно изнури партнере. Људи који су у таквим везама сигурно би говорили о великој љубави, јер се мора наћи прикладно оправдање зашто то радимо себи, и онда се у почетку сваког „новог почетка“ осећају велика нада и узбуђење. То осећање не траје дуго, јер пар убрзо улети у карактеристичну динамику и свађе опет крећу.

Како прекинути то кад почне да нам смета? Може ли се такав однос преобратити у здрав и како?

- Веома је важно да се прекине што раније, то јест да се тим проблемом пар суочи чим увиди шаблон у настајању. За то је потребна извесна зрелост и могућност да се издржи бол због могућег растанка, уз свесност да однос не иде добрим путем. Уколико партнери осећају потребу, могу и да оду на заједничко партнерског саветовање, па постоји могућност да кроз тај процес открију да ли желе да заиста изграде однос или да се ипак растану.

Које су највеће заблуде учесника таквих веза?

- Да им је однос страствен, да су то њихове природе, да то значи да се заиста воле и не могу једно без другог, да то није толико драматично, да не могу сами, да ће некада из чиста мира бити боље, само због протока времена или, евентуално, због деце. Најчешће временом буде још горе и однос је све више израњаван. Таква динамика заиста најмање везе има са љубављу.

Наведите нам ране и касније показатеље који указују на то да нашем партнеру баш оваква врста односа одговара?

- Уколико од почетка видимо склоност ка драматичним одласцима током свађа, ако је сваки сукоб преувеличан и чини се као да се стално боримо на живот и смрт, ако се стално прети раскидом и ако је једино решење конфликта да неко некога остави. Каснији показатељ је чињеница да неко дуго опстаје у таквој вези, да она траје, иако је јасно да се у том односу партнери не осећају добро.

ИСЦРПЉУЈУЋА СТРАСТ И НЕУХВАТЉИВОСТ

Како и зашто у тај зачарани круг уђе особа која по својој природи није таква и не одговарају јој сталне тензије, неизвесности, игра топло-хладно?

- Поново из разлога што се дисфункционалност помеша са страшћу и што особи најпре није сасвим јасно шта се дешава. Можда помишља да то има неке везе са њом, да она није у реду, особа за коју је заинтересована јој делује неухватљивије, па је први рефлекс да проба некако да је задржи поред себе. И ту није константно лоше, већ је и добро, а када је добро – буде заиста добро, и онда се особи не напушта тај „добри део“ везе. Често дуго трпимо однос који нам већински не одговара, баш због тог малог процента ствари које волимо и које нам пријају. Хватамо се за тај део као за кључни, и преувеличавамо његов значај. Важно је да разумемо да ни у једном односу није само лоше и да увек кад одлучимо да одемо из односа, нешто добро морамо да изгубимо. Али изгубимо и оно већинско лоше, па би се требало концентрисати на тај део.

Који је јасан, упозоравајући сигнал да мора што пре да напусти такав однос?

- Када схвати да је почела да се мења и постаје особа која се себи више не допада. И када осети да је исцрпљена односом, да много времена проводи бавећи се свађама и проблемима у вези, због чега остатак живота страда. И најважније, уколико има децу, важно је да се такав однос или среди или прекине, јер деца веома тешко подносе ту неизвесност и чини им се да им је живот стално на ивици провалије, чека да се уруши скроз.

Преноси ли се такав образац понашања и на децу, ако је реч о јо-јо браку?

- Ми исцртавамо мапе живота наше деце кроз однос који имамо према њима и кроз однос какав имамо са партнером. Зато је одговорност родитеља велика у томе до које ће мере децу изложити стресу кроз сталне растанке и поновна спајања. Често се то учење по моделу преноси и на наредне генерације, јер на тај начин „читамо“ љубав и односе. Деца воле стабилност и хармонију, а оваква врста динамике им ствара хроничну несигурност.