ЈУРИШ КОЊИЧКЕ БРИГАДЕ НА СТУДЕНТЕ: Прва антирежимска иступања студената београдског Универзитета

У ПОСЛЕРАТНОМ периоду, студенти су представљали важну циљну групу Комунистичке партије. Од њих је требало створити "нову социјалистичку интелигенцију", приклоњену политици и идеологији владајуће партије и носиоца политичких, друштвених, економских, културно-просветних реформи и развоја.

Фото архива

У складу с тим, Партија је после рата посматрала универзитете и факултете као "фабрике кадрова" и поклањала је велику пажњу порасту броја високошколских установа и студената (у Србији је од 1945. до 1960. број факултета порастао са девет на 29, а број студената са око 14.000 на скоро 70.000), садржају планова, програма, уџбеника и литературе, наставном кадру, материјалном положају и културном и свакодневном животу студената, а посебно њиховом идеолошко-политичком опредељењу и понашању. На факултетима су већ 1945, по годинама и студијским групама, формиране разгранате партијске и студентске организације које су, поред осталог, имале задатак да пажљиво надзиру, контролишу и обликују идеолошке и политичке ставове студената према владајућем режиму и да врше стални идеолошко-политички и агитационо-пропагандни притисак на њих.

Међутим, и поред тога, велики број студената и даље није одговарао ставовима владајуће партије, било грађанским пореклом, било стварном или наводном блискошћу и сарадњом са окупатором или комунистима супротстављеним покретима током рата, било понашањем и односом према новим властима и идеологији и политици Комунистичке партије. Радом партијских и полицијских органа, као и дојавама самих студената, откривани су различити разни "непријатељи" који су потом искључивани из студентске организације (Народна студентска омладина - НСО), уклањани са факултета, а понекад и хапшени. Међу њима су били студенти који су се окупљали у мањим групама, расправљали о политици, цепали партијске и студентске плакате и пароле, бацали антипартијске летке, ширили гласине о промени стања у земљи, причали вицеве и "клеветали" државно руководство, бојкотовали студентске конференције и предавања професора комуниста, итд. Они су означавани као "дражиновци", "гроловци", "драгољубовци", "реакционари", "буржуји", "фашисти", "ненародни елементи", итд. И величање западних демократских земаља, западне културе и уметности, одлазак у њихове амбасаде и читаонице, слушање Радио Лондона и Гласа Америке, сматрано је обликом отпора режиму и непријатељском делатношћу.

НА УНИВЕРЗИТЕТ стижу генерације обликоване на паролама о слободи. Студенти очекују да народна власт испуни обећања о бољем и слободнијем животу. Мада је Београдски универзитет био преоптерећен и представљао проблем за платежне могућности Београда и Србије, студенти су сматрали да смештај и храна морају бити јефтинији и квалитетнији. У духу промена у друштву и студенти су се осећали слободније, а њима својствен друштвени и политички радикализам се испољавао у првим демонстрацијама и штрајковима.

Либерализацијом режима и постепеним растом стандарда, задобијањем подршке на Западу и нормализацијом односа са Истоком, интензитет унутрашњег отпора се постепено топио. И поред несумњиво веће прихваћености режима после педесетих, истраживања указују на тињање "тихог отпора" нарочито код одређених структура становништва (остатака старог грађанства, црквених структура, студената, у редовима адвоката и симпатизера ИБ-а итд.). Тежиште активног отпора кроз пропагандну, али и другу чак и терористичку делатност померило се ка политичкој емиграцији.

Почетком педесетих година, међу београдским студентима је све више долазило до антирежимских иступања, критиковања владајуће партије, њених мера, политичког и друштвено-економског система који је успостављан и до "реакционарних" и "ибеовских" провокација и инцидената. Ни сама Партија, упркос вишегодишњем идеолошко-политичком деловању и сталном надзору и притиску, није била задовољна политичким стањем на универзитетима. У духу либералних промена у друштву и студенти су се осећали слободније, а њима својствен друштвени и политички радикализам временом се испољавао у првим протестима, демонстрацијама и штрајковима.

Милиција у обрачуну са студентима, Фото архива

НАЈВЕЋИ инцидент на почетку тог периода избио је октобра 1951. када су студенти Грађевинског факултета Драгош Јуришић и Софроније Буило, иначе обојица из "реакционарних породица", иступили на студентском скупу против нових привредних мера које су смањивале студентске привилегије и бенефиције и изазвале праву драму међу сиромашнијим студентима. Јавно суђење крајем фебруара 1952. претворило се у демонстрације против власти, а приликом интервенције припадника Удбе у цивилу дошло је до опште туче. Оптужене Буила и Јуришића дисциплински суд је марта 1952. удаљио са Београдског универзитета, али они нису били кривично гоњени, што је била последица политичке одлуке да се инструменти репресије рационалније употребљавају него у тзв. административном периоду развоја. Лист "Народни студент" је овај случај назвао "мутиводе на Грађевинском факултету", а то је била само једна од низа реакција београдских студената на економске мере почетком педесетих година.

Током прве половине 50-их година је у два наврата дошло и до бојкота предавања на појединим факултетима. Крајем новембра 1953. студенти Природно-математичког факултета су тражили измену наставних планова, правила студирања и увођење слободног рока и њихови захтеви су брзо усвојени. До бојкота наставе из сличних разлога је дошло и октобра 1954. на Стоматолошком факултету, али овај пут захтеви нису усвојени. Пошто се радило о школским питањима, ови инциденти нису санкционисани, али су ипак узнемирили партијско руководство које је инсистирало да се сва студентска питања решавају искључиво у оквиру партијске и студентске организације. Може се рећи да су почетком педеаетих година све "негативне појаве" и незадовољство студената на Универзитету углавном били под контролом, нису били организовани и нису претили да пређу у масовне антирежимске немире.

Фото архива

ПРВИ студентски штрајк се десио у Студентском граду на Новом Београду 29. октобра 1954. и потпуно је збунио студентске функционере навикле да такве манифестације организују власти. Мада је Београдски универзитет био преоптерећен и представљао проблем за платежне могућности Београда и Србије, студенти су сматрали да смештај и храна морају бити јефтинији и квалитетнији. Незадовољство у Студентском граду као највећем студентском насељу на Балкану тињало је током 1954. године. Цело насеље је ноћу неретко често звиждало и протестовало, а чести су били окршаји са полицајцима у кругу Студентског града.

Нереди су почели после информације на разгласу да су повећане цене смештаја и исхране, као и да је сервирана покварена храна. Незадовољни социјалном ситуацијом и повећањем цена станарине и хране у домовима и мензама, око хиљаду студената из Студентског града је 29. октобра 1954. покушало да продре у град и изрази незадовољство, али су их код подвожњака пресреле јаке снаге Народне милиције, односно коњичке бригаде из Земуна и са Бановог брда.

Студенти су заустављени код оног истог подвожњака, који је давно ишчилео из сећања Београђана и који се налазио отприлике где је данас насеље Црвенкапа, којих стотинак метара испод Палате "Србија". Е, ту ће четрнаест година касније, јуна 1968. године, исту судбину доживети нова генерација незадовољних академских грађана.

Демонстранти су узвикивали пароле ("Доле влада" и сл.) и гађали камењем милиционере који су их пресрели. Полиција је употребила бруталну силу хапсећи сваког ко би се нашао у околини Студентског града. Окупљање испред Филозофског факултета и ПМФ-а је спречено. Постоје подаци о употреби силе и полицијске тортуре према ухапшенима, али је директива са врха била, највероватније од Вељка Влаховића и Александра Ранковића, да се ухапшени студенти не осуђују на дуже казне затвора већ да се ствари рашчисте на факултетима, политичким и дисциплинским путем. Из СКЈ је искључено око 40 чланова, а кажњено око 130, иако су неке партијске организације одбиле да осуде своје чланове, као ПМФ и Шумарски факултет.

Милован Ђилас на раменима Београђана за време Тршћанске кризе, Фото архива

САМО су ретки од коловођа протеста осуђени. Тако је Бранко Гудало, студент технологије из Београда, осуђен је пред ОКС Београд на седам месеци затвора. Већим делом студенти су кажњавани пред дисциплинским судовима - удаљавањем са факултета, забраном полагања испита у одређеном року и слично. Ухапшене је саслушавала милиција, али и ревносни активисти са Универзитета. Током ислеђивања неки су тучени и малтретирани, а од њих је захтевано да открију позадину и покретаче немира ("стране подстрекаче", "домаће подстрекаче", "ђиласовце", "ибеовце", "остатке реакционарне буржоазије" итд.).

Протест је потпуно прећутан у јавности, како се не би кварила оптимистичка слика о развоју социјалистичког друштва. Новине су ћутале о овом догађају, док је "Њујорк тајмс" објавио доста детаљну вест 16. новембра 1953 ("Београд брани студентске нереде"), напомињући да су се први пут чуле и пароле против владе. Полиција је сумњала да иза протеста стоје ђиласовци, ибеовци или други "народни непријатељи", али о томе није имала никаквих доказа. Истраживачи овог периода углавном се слажу да је протест имао социјалне мотиве и нема доказа о политичкој инструментализацији, нити умешаности иностраног фактора. Партијски органи су узрок немира налазили у пасивности комуниста и слабом идеолошко-политичком раду.

Осим ових демонстрација, током педесетих и почетком шездесетих година међу београдским студентима није било обимног и организованог отпора режиму. Студенти су били учесници организованих режимских манифестација и демонстрација са спољнополитичким и другим поводима (питање Трста 1953, протест због убиства Патриса Лумумбе 1961, избори, прославе) на којима је повремено долазило до нежељених испада.

Лека Ранковић, Вељко Влаховић, Фото архива

НЕКОЛИКО инцидената међу студентима Београдског универзитета је забележено у време пада Милована Ђиласа с власти: уочи пленума на коме ће бити смењен, неке групе студената су дочекале Ђиласа аплаузима; исте године на Филозофском факултету студенти су организовали "спонтан" бојкот предавања Душана Недељковића, који је две године раније избачен из партије; новембра 1954. студенти Филозофског факултета су бојкотом спречили Владимира Дедијера, који је подржао Ђиласа, да одржи прво предавање на предмету Историја народне револуције.

До краја деценије је било појединачних случајева кажњавања студената због вербалних иступа, критика народне власти, причања вицева, итд. Маја 1959. дошло је до мањег инцидента у мензи "Три костура", која се налазила у данашњој згради Агенције "Танјуг" на Обилићевом венцу, јер су студенти били незадовољни храном. Истовремено, све су били већи проблеми и са студентима у Студентском граду (Нови Београд), где је забележен повећан број напада на органе реда па неки истраживачи ту виде корене "1968". Сматра се да је у ствари основни и прикривени узрок сукоба незадовољство народа економском ситуацијом у земљи. С друге стране, узрок немира се тражи и у општем незадовољству и левом радикализму младих, са социјалним и политичким конотацијама у време заоштравања сукоба КПЈ и са Истоком и са Западом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације