ПРЕМИНУО ЈЕ ВЕЛИКИ СРПСКИ ПРИЈАТЕЉ: У ћелији је био 11 година - одлазак славног бугарског писца

ПРЕМИНУО је бугарски писац Ганчо Савов.

Фото: Приватна архива

Бугарског књижевника, новинара и професора Ганча Савова љубав према српској и југословенској књижевности одвела је право у затвор.

За режим Тодора Живкова седамдесетих година хладноратовског времена, дружење са нашим писцима и превођење, били су сасвим довољан "разлог" да га осуде на 18 година иза решетака. Када је пуштен и када је добио пасош, отишао је да посети Београд.

Ово је сажетак приче о Савову, некадашњем студенту српског језика и књижевности у Београду, пријатељу писаца Десанке Максимовић, Михаила Лалића, Владимира Булатовића Виба, преводиоцу бројних дела са нашег на бугарски језик.

У разговору за "Новости", својевремено је причао о животу у затвору, успоменама, наглашавајући да се ниједог тренутка није покајао.

- Знао сам да нисам крив, јер је моја кривица била једино то што сам свесно радио на зближавању Бугара и Срба. Лажно су ме оптужили за шпијунажу у корист Југославије. Одлежао сам око 11 година. Наши народи су увек били блиски, нису се свађали Бугари и Срби, него политичари. Србе сам поштовао још одмалена. Кад су ми после затвора добацивали: "Зашто не окренеш леђа Србима?", одговарао сам им: "Нисам био у затвору због Срба, него ради Срба!" - причао је Савов, за "Новости".

Говорио је да је себи више пута иза решетака постављао питање како издржава. Сећао се да је гледао како осуђеници плачу, вичу, чупају косу, а он је, после пресуде - побеснео и огладнео.

- Касније сам вратио снагу и одлучио да морам издржати. Као што видите, издржао сам. После пада комунистичке власти био сам рехабилитован чак четири пута, амнестиран, а неки бивши функционери и кривци из истраге су ми се извињавали. Добио сам и потврду да - нисам осуђиван. Прави судски апсурд! - говорио је Савов.

Када је дошло време да тражи помиловање, власти су захтевале да поднесе молбу у којој је "морао да посипа главу пепелом и каже да је крив".

- Написао сам неколико речи: "Тражим помиловање уколико одговарам вашим критеријумима." Наравно, испао сам са списка за помиловање. Добио сам га касније.

Режим је почео да слаби, Савов је изашао, добио пасош и дошао у нашу престоницу код свог најбољег пријатеља, новинара и писца Петра Станишића.

- Он је постао мој биограф. Његова кућа је постала мој београдски дом... Јавио сам се одмах и породицама Десанке Максимовић и Михаила Лалића који ми је помагао финансијски још док сам студирао.

Прича нам да период студирања у Београду, педесетих година, памти по успостављању веза са књижевним животом Срба.

- Те године су биле вредне за мој даљи научни и стваралачки рад кад сам писао истраживања и студије, "Историју југословенских књижевности", преводио... Последњи пут сам био у Београду можда пре три године, док сам пре чешће долазио. Нажалост, смета ми путовање, нисам баш најбољег здравља.

Посебно је памтио дружење са Вељком Петровићем који му је дао "све оно што је писао 1912. и 1913. године, за време балканских ратова, као дописник новосадског "Браника" у Бугарској:

- Затекао сам се код њега и уочи његове смрти 1967. Упознао сам Иву Андрића, Милоша Црњанског, Душана Матића, Милована Ђиласа, Синишу Пауновића, Јована Христића, Бранка Ћопића, Радивоја Константиновића, Милована Витезовића...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације