У МОМ ГРАДУ НИЈЕ БИЛО БЕЗБЕДНОГ МЕСТА: Авганистански новинар о грешкама Американаца, успону талибана и пропалим сновима

АВГАНИСТАНСКИ новинар Билал Сарвари био је сведок пада талибана 2001. и трансформације своје земље. Сада сматра да су САД пропустиле прилику да донесу Авганистану мир.

Фото: Принтскрин/Јутјуб

У ауторском тексту за Би-Би-Си Сарвари је пружио инсајдерски увид у ситуацију у Авганистану и неуспех америчке политике у тој земљи.

- Године 2001. продавао сам тепихе у Перл континентал хотелу у Пешавару, Пакистан. Никада нећу заборавити тренутак када сам у паузи између продаје погледао ТВ и видео снимак путничког авиона како се залеће у зграду Светског трговинског центра у Њујорку. Онда је дошао и други авион и још један који је ударио у Пентагон.

Наши животи никада неће бити исти.

Међународна пажња моментално се окренула ка Авганистану, где су владајући талибани оптужени да су пружили уточиште главном осумњиченом за напад, Осами бин Ладену и његовој Ал Каиди.

Сутрадан стотине страних медијских екипа окупило се у лобију хотела у очајничкој потрази за људима који говоре енглески и који би радили за њих као преводиоци у Авганистану. Прихватио сам ту понуду и од тада нисам стао - пише Сарвари.

- Нисам живео у Авганистану од детињства. Моја породица је побегла пред насиљем грађанског рата деведесетих, када су се совјетске трупе повукле. Када сам ушао у Кабул први пут после толико година, био сам шокиран степеном уништења, зградама сведеним на гомилу шута и искривљеног метала. Бука са улица је нестала. Људи су били сиромашни и бојали су се.

Првобитно сам радио за телевизију Абу Дабија и био сам смештен у хотелу Интерконтинентал са још петоро других новинара. Сваког јутра сам се будио уплашен јер је Кабул постао главна мета америчких бомбардера. Познати Ал Каидини оперативци и талибани улазили су и излазили из нашег хотела и виђали смо их по улицама. Ноћу су одјекивале експлозије. Питао сам се да ли је наш хотел следећи. А онда су једног јутра, почетком децембра, талибани отишли.

У року од неколико сати људи су поново чекали у редовима испред берберница да скрате браде. Ритмична авганистанска музика одјекивала је улицама, испунивши вакуум који су оставиле експлозије. Авганистан је поново рођен тог јутра.

Од тог тренутка пратио сам из прве руке свакодневни живот Авганистанаца, њихов повратак у нормалу. Више нисам био преводилац већ новинар. Од Тора Боре на истоку до битке Паи Коат у Пактији, видео сам рушење талибана.

Њихови борци нестали су у планинама руралних области, а вође су побегле у Пакистан. Сада ми је јасно да је то била пропуштена прилика, време када су Сједињене Државе морале да седну са талибанима и договоре мировни споразум.

Видео сам истинску спремност међу талибанима свих рангова да положе оружје и наставе своје животе. Али, Американци то нису желели. Чинило ми се, а и многим другим Авганистанцима, да је освета за 11. септембар била њихова мотивација.

Године које су уследиле биле су каталог грешака.

Сиромашни и невини авганистански сељани су били бомбардовани и затварани. Спремност авганистанске владе да дозволи странцима да воде рат створила је јаз између владе и народа. Јасно се сећам инцидента када су Американци грешком ухапсили и затворили таксисту Саједа Абасина на ауто-путу између Кабула и Гардеза. Његов отац, господин Рошан, био је старији и легендарни радник Ариана ерлајнса. Када је грешка откривена, Абасин је пуштен на слободу. Али други нису имали такве контакте и везе и нису били те среће.

Американци су наставили са бруталним приступом, што је довело до прекомерног губитка живота обичних Авганистанаца. У очигледном покушају да минимализују број америчких жртава, предност су давали дроновима и бомбама уместо тимовима на терену. Поверење у Американце је почело да нестаје, као и наде да ће мировни преговори бити организовани.

Постојале су назнаке шта би Авганистан могао да постане. Могао сам да се возим отвореним путем хиљадама километара без страха да ћу умрети. Прелазио сам земљу уздуж и попреко, од Кабула до удаљених села у провинцијама Кост и Пактика касно ноћу или рано ујутру. Авганистан има невероватне пејзаже.

Прекретница је била 2003. година.

Тада су побуњеници почели да узвраћају обновљеном снагом. Јасно се сећам једног дана - када је огромни камион бомба пробио срце Кабула, затресавши град и полупавши прозоре. Био сам један од првих новинара на лицу места и и даље ме прогони оно што сам видео. То је било моје прво искуство са оним шта ће постати ново нормално, наметнута чињеница - покољ, месо и лешеви на крвавом тлу.

Ствари су се само погоршале. Касније смо схватили да су камиони бомбе и самоубилачки напади на авганистанске снаге, стране трупе и ненаоружане цивиле почетак веома бруталног поглавља овог сукоба. Као одговор на то, Американци су појачали ваздушне нападе, овога пута проширивши листу талибанских мета на свадбе и сахране у руралним деловима земље.

Обични Авганистанци почели су са страхом да гледају у небо. Прошли су дани гледања у свитање, сумрак или звезде у потрази за инспирацијом.

На једном путовању до долине реке Аргандаб, близу Кандахара, хтео сам да обиђем чувене нарове. Када сам стигао до реке, њом је текла крв. Видео сам микрокосмос онога шта се дешавало у толико много руралних области Авганистана.

Талибани су послали своје борце у долину, док су владине снаге радиле све што су могле да их потисну. Две стране бориле су се за контролу над овом облашћу, док су обични Авганистанци били заглављени у средини. Тог дана сам избројао 33 ваздушна напада. Заборавио сам колико је било талибанских самоубилачких бомбаша. Домови, мостови и воћњаци су били уништени.

Многи амерички ваздушни напади били су одговор на нетачне информације које су им давали они који су желели да се освете или реше сукоб око земље на сеоском нивоу. Све већи недостатак поверења између Американаца и Авганистанаца довео је до тога да Американци нису могли да разлуче шта је истина а шта лаж.

Талибани су користили ове нападе да нахушкају Авганистанце против владе, а то је било и плодно тло за регрутовање.

У том периоду, између 2001. и 2010. године, авганистанска генерација 11. септембра, млади који су добили прилику да студирају у Индији, Малезији, САД и Европи, вратили су се како би поново изградили земљу. Та нова генерација се надала да ће бити део великог националног опоравка. Уместо тога, нашли су се суочени са новим изазовима. Видели су Американце како поново дају овлашћења и регрутују ратне поглавице. Видели су корупцију. Када реалност постане толико удаљена од идеала, свакодневна прагматичност постаје главна покретачка сила. Почела је да преовладава култура имунитета.

Пејзажи наше земље су варљиви.

Прелепе долине, високи врхови, завојите реке и шуме могу да обману. Те мирне сцене нису обичним Авганистанцима пружиле нимало мира. Нема мира ако нисте безбедни у свом дому.

Пре четири године отишао сам на свадбу у једном селу у провинцији Вардак. Када је пала ноћ људи су се окупили и почели да једу под звездама. Небо је било ведро. Изненада је одјекнула грмљавина дронова и авиона. Било је очигледно да се у близини одвија нека операција. Осећај пропасти "пао" је на свадбено славље.

Касније те вечери поделио сам оброк са оцем талибанског борца, који ми је до најситнијих детаља описао како је његов син убијен у Хелманду. Син му је имао 25 година и оставио је младу жену и двоје деце.

Остао сам без текста док ми је отац са меланхоличним поносом причао како је он само скромни фармер, док је његов син био талентовани борац који је веровао да се бори за другачији живот. Видео сам му на лицу бол и тугу. Под талибанима музика није била дозвољена чак ни на венчањима, па су оваква окупљања заправо била пуна оваквих тужних прича.

Људи често заборављају људске жртве талибанске стране. Ту су удовице, очеви који су изгубили своје синове, млади са обе стране које је рат обогаљио.

Када сам питао оца талибанског борца шта жели, очи су му се испуниле сузама. "Желим крај борби. Доста је било. Знам колико боли када изгубите сина. Знам да је Авганистану потребан мир, примирје", рекао ми је.

Моја канцеларија у Кабулу удаљена је свега неколико километара од велике војне болнице.

Породица, пријатељи, познаници из моје провинције Кунар, често ме моле да их пратим до болнице како би идентификовали лешеве рођака који су били припадници авганистанске војске. Понекад сам се осећао као да је дух моје провинције угушен тежином свих тих мртвачких сандука.

Када су Американци недавно почели преговоре са талибанима у Дохи, били смо пуни наде. Земља је желела свеобухватно и трајно примирје и преговори су деловали као једини излаз. Ја, као и милиони других Авганистанаца, нисам доживео мир у својој земљи.

Није прошло много да нам се снови скрше. Постало је јасно да су преговори прича о војним победама, а не преговори о миру. Са становишта обичних Авганистанаца, били су безначајни. Американци су ослободили 6000 талибанских бораца и команданата, што је представљено као начин постизања мировног споразума и примирја. До тога никада није дошло.

Уместо тога, мировни процес је претворен у болну кампању убистава високих званичника. Неки од најспособнијих људи у медијима и правосуђу убијени су на праговима својих домова у Кабулу и широм земље.

Док су трајали преговори, локални шеф полиције је устао насред једног састанка ратног савета и оптужио Американце да су напустили авганистанске снаге због тога што преговарају са непријатељима. "Забили су нам нож у леђа", бесно је рекао. Као и код многих Авганистанаца и његови односи са Американцима су били болни.

Један од мојих школских другова је талибан. Протеклих 20 година разговарали смо иако сам ја наклоњен другачијој идеологији. Недавно сам га срео на једном венчању и видео колико му се став променио и постао тврђи и огорченији.

Видео сам и осетио како овај сукоб дели Авганистанце. Када смо се срели, једва смо успели да прозборимо неколико речи. То није био момак кога сам се сећао из Пешавара, са којим сам играо крикет и јео сочне поморанџе. И његова прича је прича о губитку. Његов отац, брат и стриц су убијени у ваздушном нападу који је покренула нетачна информација и ситна локална непријатељства. Колико год да смо подељени, и даље сам се надао да је помирење могуће.

Сада то делује неоствариво. Пратио сам како талибани освајају регионалне престонице протеклих недеља, масовне предаје без икаквог отпора. Али и даље нисам веровао да ће стићи до Кабула и заузети град.

Ноћ пре него што се то догодило, званичници са којима сам разговарао су и даље веровали да ће моћи да им се одупру уз подршку америчких авиона. Онда су се појавиле приче о мирној предаји власти инклузивној влади. Међутим (бивши председник) Гани је онда напустио земљу хеликоптером и изненада су се талибани појавили у граду. Страх је висио у ваздуху - људи су се бојали њиховог повратка.

Речено ми је да ми је живот угрожен.

Узео сам две пресвлаке и са супругом, ћеркицом и родитељима сам отишао на тајну локацију. Ово је град који интимно познајем, сваки његов део. Припадам овом граду и невероватно ми је да помислим да у њему нема безбедног места за мене.

Мислим о ћерки Соли - њено име значи "мир" - и очајан сам због помисли да је будућност којој смо се надали за њу, сада уништена. Док сам ишао ка аеродрому, схватио сам да други пут напуштам Авганистан. Када сам стигао на аеродром, сетио сам се свих година рада овде, путовања са званичницима или одласцима као репортера на линије фронта.

Онда сам видео све ове људе, све ове породице које покушавају да побегну. Генерацију Авганистанаца како сахрањује своје снове и наде. И овога пута, нисам био ту због приче. Ја сам био један од њих - навео је Сарвари.

(Курир)

Препоручујемо

Свет

1 1

ПУТИН И СИ ЂИНПИНГ РАЗГОВАРАЛИ О АВГАНИСТАНУ: Двојица председника договорила појачање координације у вези са кризом у овој земљи

25. 08. 2021. у 12:58

Свет

0 0

КИНЕСКЕ ВЛАСТИ САОПШТИЛЕ: Имали смо успешан и отворен разговор са талибанима

25. 08. 2021. у 12:02

Свет

0 0

ЗАШТО ЈЕ ПАЛА ВЛАДА У АВГАНИСТАНУ: Потпредседник навео разлоге - Да ли је улога Америке кључна?

25. 08. 2021. у 09:28

Свет

0 0

РОК ЈЕ 31. АВГУСТ: Руска војска евакуише Русе, Украјинце и држављане ОДКБ из Авганистана

25. 08. 2021. у 09:09

Свет

0 0

СВИМ ГРАЂАНИМА САД У АВГАНИСТАНУ ПОСЛАТА ПОРУКА: Издата конкретна упутства за евакуацију

25. 08. 2021. у 00:44

Друштво

0 5

СУКОБ У Г7 ЗБОГ БАЈДЕНОВЕ ОДЛУКЕ: Лидери разочарани због тога што је амерички председник прихватио услове талибана

25. 08. 2021. у 00:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације