ПРОФЕСОР СРЂА ТРИФКОВИЋ: Берлускони је несумњиво најистакнутија личност у Италији после Другог светског рата

ИСТОРИЧАР и публициста проф. др Срђа Трифковић написао је ауторски текст поводом смрти бившег премијера Италије Силвија Берлусконија.

FOTO: AP/Tanjug

Текст Срђе Трифковића за "Глас Српске" преносимо у целости:

Свака животна прича има свој крај, ма колико њен протагониста био богат и моћан. За 86-годишњег Силвија Берлусконија, предузетника и државника, стигла је у болницу Сан Рафаеле у Милану у понедељак ујутро, 12. јуна 2023.

Његова животна прича је фасцинантна, а његов траг на италијанској политичкој и јавној сцени је неизбрисив. На месту премијера провео је дуже него било ко у историји Италије: 3.339 дана. Био је и најконтроверзнији италијански политичар од Бенита Мусолинија. Вољен или саосећајан од већине италијанске нације, такође је био омражен и вређан од стране значајне мањине. Странка коју је основао 1994, Форца Италија, од самог почетка одражавала је његову личност и поглед на свет. Скоро три деценије Берлускони је позивао Италијане да гласају за њега лично, а не за идеју или јасно дефинисан програм. Зато Берлускони неће имати наследника и зато ће се присталице странке вероватно обратити или Браћи Италије премијерке Ђорђе Мелони или Лиги Матеа Салвинија.

Дашак свежине

Рођен је у Милану 29. септембра 1936. Дипломирао је право и једно време наступао као певач и кабаре уметник на крузерима. Основао је грађевинску компанију “Едилнорд” 1963. Њен успон почиње очевим доприносом од 30 милиона лира за куповину парцела и састанком са предузетником Пјетром Каналијем, коме је млади Берлускони предложио свој први велики посао: изградњу четврти Цантијери Риунити у Милану. Канали је понудио 10 процената удела почетнику, али Силвио је тражио - и добио - 50 процената. О себи је говорио пре свега као о предузетнику који је изградио многе домове, а потом променио модел емитовања и медијског маркетинга. Берлускони је упорно пратио своју амбицију да развије националну ТВ мрежу. Берлусконијев успех у добијању националних фреквенција након дуге правне борбе, а потом и у успостављању медијске империје био је основа његове моћи, огромног богатства и политичких амбиција.

Већ као милијардер, Берлускони је почетком деведесетих открио политику и заљубио се у њу. На крају је од политичара еволуирао у државника. Био је склон разним људским слабостима - сви знају за његове “бунга-бунга” сексуалне журке - али, генерално, Берлускони је био позитиван феномен, дашак свежег ваздуха у италијанској политици.

Берлусконијева тежња да Италија буде самосталан играч на међународној сцени није се допадала спољним силама. Након што је Запад победио у хладном рату, глобалистичке елите почеле су постепено разбијање националног суверенитета земаља западне Европе. Више није било потребно одржавати илузију суверенитета, која је била потребна док је борба против СССР-а још трајала. После слома Источног блока, то претварање је престало. У Италији је то довело до колапса Хришћанско-демократске партије, иако је њен доминантни део деценијама био верни извршилац наређења са друге стране Атлантика.

Медији и политика

У том кључном тренутку, почетком деведесетих година прошлог века, Берлускони се појавио на сцени као бранилац места Италије под глобализованим сунцем, као део Европе и Запада на челу са сигурним САД, али не и безусловни слуга спољних сила. Када га је новинар упитао каква је његова визија, он је одговорио да људи који имају “визије” треба да оду код лекара. Већ на почетку своје политичке каријере инсистирао је да је Русија део Европе. Убрзо су га глобалистичке елите препознале као опасног суверенисту и почеле да користе исполитизовано правосуђе као оруђе против њега. Шармантан, духовит, паметан и елегантан, баршунастог певачког гласа, изузетно успешан у послу, савршено упознат са менталитетом и духом свог народа, Берлускони је на прелазу векова постао непобедива сила на италијанској политичкој сцени. Зато су против њега глобалисти искористили правосуђе, ужасан политизовани апарат који је претворен у оруђе италијанских слуга Трилатерале и Давоса. Правосуђе, исељено из државе као оружје транснационалних елита, постало је непријатељ воље италијанског народа и суверенитета његове државе. То је годинама ометало и спутавало Берлусконија кроз 20 оптужница за утају пореза, сукоб интереса, злоупотребу положаја… Било је неправилности, али инквизиторске методе против Берлусконија никада нису биле сразмерне његовим гресима.

Берлускони је до свог последњег дана играо преко потребну улогу противтеже премијерки Ђорђи Мелони, која се на домаћој сцени представља као патриота, а на спољном фронту је послушни атлантиста. Покушао је да успори све активнију улогу Италије у антируском кампу и залагао се за почетак мировног процеса у Украјини. На крају су га сустигли здравствени проблеми који су га пратили годинама: рак простате, бајпаси, “ковид”, упала плућа, леукемија. Берлускони је водио многе битке, али најтежа је била она коју није могао да добије: против болести и неумољивог протока времена.

Одлазак

Берлускони је несумњиво најистакнутија личност у Италији после Другог светског рата. И пријатељи и непријатељи су сагласни о важности његове огромне личности. За неке је служио тежњама и потребама свог народа. За друге је увек био вулгарна политичка славна личност и циник сумњивог морала. Берлускони је одбацио залуђени политички професионализам и жаргон, у складу са својим уверењем да је нација упоредива са фирмом коју треба водити као пословни пројекат. У добру и у злу, установљене институције и ритуале доживљавао је као сметњу и терет.

Његова спољна политика заснивала се на личној дипломатији, на међусобном разумевању и пријатељству моћника, што се посебно видело у његовим блиским односима са Владимиром Путином. Берлусконијевом млаком европејству и несклоности моћницима Вашингтона - са изузетком Џорџа В. Буша и Доналда Трампа - пратила је несклоност многих западних лидера према њему. Берлускони није патио од комплекса инфериорности својих претходника у односу на Берлин и Париз. С правом је одбацио “европеизам” Ангеле Меркел и Николе Саркозија, што је значило одрицање од одбране италијанских националних интереса у име имагинарних “европских”. За Берлусконија, границе ЕУ никада нису одговарале Европи у целини, која је за њега нужно укључивала и Русију.

Одлазак Силвија Берлусконија затвара велико поглавље у историји Италије. Оснивач нове и успешне коалиције десног центра, творац потпуно новог начина вођења политике, маневрисао је између тежње да реафирмише модел аутентичног либерализма и искушења да влада у времену. Током свог 30 година активног присуства у италијанској политици, у великој мери је допринео модернизацији институција земље.

С друге стране, Берлускони није успео да спроведе многе реформе које је обећавао и које су биле неопходне за реализацију његовог модела Италије: са мање државе и више тржишта, са политичком агендом способном да да подстицај стагнирајућој економији. Упркос његовим напорима и упркос дугом стажу на челу владе, на крају ни он није успео да савлада отпор моћних лобија и корпорација који и даље доминирају Италијом - бескрајно сложеном земљом којом је одувек било бескрајно тешко владати.

Препоручујемо

Свет

0 2

И РУСИЈА СЕ ОПРАШТА ОД ВЕЛИКОГ ЛИДЕРА: Путин тражио да форум у Санкт Петербургу почне минутом ћутања

16. 06. 2023. у 18:12

Свет

0 0

НОВИ ПОКУШАЈ ИТАЛИЈЕ: Влада одобрила реформу правосуђа посвећену Берлусконију

16. 06. 2023. у 08:28

Свет

0 0

ЗА ЖИВОТА СЕБИ НАПРАВИО МАУЗОЛЕЈ: Урна са Берлусконијевим пепелом похрањена у велелепној вили

15. 06. 2023. у 19:27

Свет

1 0

ИТАЛИЈА СЕ ОПРАШТА ОД БЕРЛУСКОНИЈА: На десетине људи из земље и света дошле да се опросте од бившег премијера

14. 06. 2023. у 14:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације