КРАЈ ПУСТОШЕЊА "ЦРНОГ КОНТИНЕНТА"? Покушај еманциповања бивших колонија у Африци

Прашњави друмови, празне касе, нагомилани дугови, нестабилни режими, огромна незапосленост, глад, неискорењене неке од давно заборављених болести у другим деловима света... Све је то постколонијално наслеђе велике већине афричких земаља од којих су неке ових дана устале у покушају да се коначно и де факто остамостале, деценијама после званичног престанка вазалног режима у односу на европске туторе.

FOTO: Tanjug/AP

Колонијални систем у Африци релативно није трајао дуго – углавном од средине прве половине 19. века до почетка друге половине двадесетог. У том периоду, не дужем од век и по, велике колонијалне силе, које су покориле практично читаву територију Црног континента, истина, модернизовале су заостале заједнице, донеле школе, болнице, путеве, али, с друге стране, однеле силно богатство, којим су изградиле сопствену раскош и дан-данас видљиву широм западноевропских држава.

Главне колонијалне силе биле су Велика Британија, Француска, Белгија, Португалија, Шпанија, Италија. Дуги низ деценија извлачиле су руде и друге вредности, богатећи се. Шездесетих година започела је серија ослободилачких покрета којима ће, мислило се, доћи и економско и свако друго осамостаљење. Али, није било тако.

Силе су за собом оставиле афричке народе неретко подељене вештачким границама, корумпирана друштва, локалну власт која је зависила од помоћи споља. Уместо директним управљањем, сада су Европљани владали датим кредитима, споразумима склопљеним с домаћим властодршцима, војном и сваком другом врстом помоћи.

Готово свугде где су се освајачке земље повлачиле људством, за собом су остављале језик, технологију, образовни систем, завистан од бившег колонизатора. Компаније су наставиле експлоатацију тамо где су стале владе. Неповратно нераскидиву везу између колонизатора и колонија чинило је и домаће становништво које се раселило по освајачким метрополама.

Једна од највећих заоставштина из тог периода су централноафрички и западноафрички франак који и данас користе 14 афричких земаља. Валута је формирана после Другог светског рата и њена званична скраћеница је ЦФА, од назива "Француске афричке колоније". С осамостаљењем земаља, почетна слова су остала, али сада су у лингвистичкој игри синоним за "Финансијску заједницу Африке" за западну варијанту, односно "Финансијску сарадњу АФрике", за централну. Обе имају исту вредност.

ЦФА је првобитно био везан за француски франак, а увођењем евра вредност му је фиксирана за европску монету. Читава новчана маса ЦФА франака чини око три одсто укупне вредности евра у оптицају.

Обе монете издаје Банка Француске, па је природно што су све афричке земље које је користе економски везане за званични Париз, а увођењем евра, донекле, и за све остале државе из европске монетарне уније.

Званични разлог постојања ове монете је да се утврди стабилна финансијска зона која уједно највише погодује и европским инвеститорима и компанијама, јер знају да их неће изненадити непредвиљиве монетарне флуктуације у често лабилној политичкој клими. А присуство страних компанија уједно се, са стране, посматра и као средство за продужену експлоатацију.

Велику полемику у западном свету и захлађење односа између Рима и Париза изазвало је једно телевизијско гостовање актуелне италијанске премијерке Ђорђе Мелони, још из 2019. године, који је извучено из нафталина на друштвеним мрежама крајем прошле године.

Мелони је том приликом оптужила француску државу и "колонијалну монету" да су разлог за миграције, експлоатацију и осиромашење подсахарске Африке. Она је тада позвала и на "ослобођење" овог континента.

Нарочиту буру је изазвала изјава Мелонијеве да афричке земље, које користе ЦФА, морају да чувају 50 одсто својих девизних резерви у Банци Француске. То је, кажу Французи, у почетку учињено зато да би се осигурала стабилност ове монете. У међувремену је та обавеза, од 2019. године, укинута за западноафричку зону, договором председника Обале Слоноваче Аласана Уатаре и француског шефа државе Емануела Макрона.

После свега, Мелонијева је морала да откаже посету Француској, пре него што је, после дугог низа месеци, коначно, недавно, дошло до отопљења.

Има афричких стручњака који истичу да та монета спречава компетитивност између земаља и извоз, па самим тим доприноси и руинирању афричких привреда. У сваком случају, Банка Француске и даље издаје ЦФА, а самим тим се спроводи и одређена врста геополитичког утицаја.

Побуном у Нигеру, Сенегалу, и ранијим устанком у Буркини Фасо и Малију, афрички народи полако почињу да показују да им је доста колонијалних заоставштина и да коначно желе да почну да управљају својом судбином. У томе се сада ослањају на Русију, као земљу која се противи западној експанзији. Отуда и слике Путина у рукама демонстраната. Мали је први повукао ногу, тако што се "захвалио" француској војсци и подршку у борби за очување реда у земљи и борби против исламиста препустио групи Вагнер.

Остаје да се види да ли ће "афричко пролеће", које се догађа усред узаврелог лета, имати неке конкретније домете у борби против постколонијалног утицаја Европе или ће "лисци" са Старог континента успети да, као и увек до сада, одиграју на карту афричке разједињености, различитих утицаја и дебелих коверата, да помрсе рачуне борцима за самосталност, па ће, убрзо, све поново наставити да тече, једносмерно, као и досад, одливом богатства са Црног континента и богаћењем бивших колонизатора који су променили систем, али не и интересе.

ИСТА ВРЕДНОСТ

Западноафрички франак користе Бенин, Буркина Фасо, Гвинеја Бисао, Мали, Нигер, Обала Слоноваче, Сенегал и Того, а централнноафрички Габон, Екваторијална Гвинеја, Камерун, Република Конго, Централноафричка република и Чад.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације