ТАЈНИ СОВЈЕТСКИ ПРОЈЕКАТ - ЛАСЕРСКИ ТЕНК 1К17: Чедо трке у наоружању које није заживело

ЗА време хладног рата Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе настојали су да развију различите типове наоружања како би направили велики искорак у односу на супарника и умањили његове борбене способности у случају сукоба.

Фото Vitaly V. Kuzmin CC BY-SA 4.0

Овај процес је временом постао познат као "трка у наоружању", а поред нуклеарног, још током педесетих година појавила се и идеја о конструисању ласерског наоружања.

Тако су временом почели да се појављују системи слични онима из филмова научне фантастике, са примарном наменом заштите ваздушног простора и противракетне одбране.

Са друге стране, у домену копнених снага, први примерци тада тајних пројеката ласерског оружја у СССР-у конструисани су крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, у виду самоходних ласерских комплекса (СЛК) 1К11 "стилет" и "сангвин", који је настао даљим развојем претходника.

Наведени системи направљени су у сврху заслепљивања и ометања оптоелектронских уређаја копнених, односно ваздушних циљева, а постоји информација да је "сангвин" током тестирања успео да онеспособи оптоелекронски склоп хеликоптера на раздаљини од 9,65 км, а потом и читаву летелицу на осам км.

Упркос оствареним резултатима, ова два комплекса никада нису званично уведена у оперативну употребу, а разлози за то и даље нису познати.

Предводник у развоју СЛК било је истраживачко-производно удружење "Астрофизика", чији је главни дизајнер био Николај Димитријевич Устинов, син тадашњег министра одбране Совјетског Савеза Димитрија Устинова.

Захваљујући породичној вези, удружењу су обезбеђени сви финансијски, материјални и људски ресурси, па је без обзира на чињеницу да два система нису уврштена у арсенал војске, развој трећег система започет већ крајем осамдесетих.

Фото Vitaly V. Kuzmin CC BY-SA 4.0

Први и једини примерак конструисан је децембра 1990. у фабрици "Уралтрансмаш", у Јекатеринбургу, док су тестирања новог СЛК са ознаком 1К17 трајала од 1991. до 1992. године. Након успешно спроведених испитивања, комплекс је позитивно оцењен и издата је дозвола за производњу и увођење у употребу, међутим до тога никада није дошло из више разлога о којима ће бити речи на крају текста.

КОМПОНЕНТЕ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

Самоходни ласерски комплес 1К17, касније назван "сжатие", што у буквалном преводу са руског језика значи "компресија" или "притисак", примарно је дизајниран за онеспособљавање возила, ракета, оружја и оптоелектронских уређаја, а поред тога може проузроковати штету по здравље живе силе непријатеља.

Комплекс се састоји од шасије, односно трупа самоходне хаубице 2С19 "мста-с", са које је уклоњен топ и уместо њега уграђена дубоко модификована купола великих димензија, опремљена емитером ласерских зрака, системом за управљање ватром и помоћном јединицом за напајање емитера електричном енергијом у задњем делу.

Дужина трупа је око шест метара, ширина 3,5 м, висина са куполом 3,3 м, а укупна тежина износи 41 тону. Платформа носач настала је комбинацијом трупа тенкова Т-80 и Т-72, од ког је преузет дизел мотор В-84А јачине 840 кс, па "сжатие" може остварити максималну брзину од 60 км/х и оперативни домет од 500 км.

Додатно, уз клиернс од 435 мм и систем независног вешања са трозионим шипкама, возило остварује висок ниво мобилности ван путева и може се кретати по нагибу од 60%, тј. савладавати вертикалне препреке висине до 0,85 м, ровове ширине до 2,8 м и водене препреке дубине до 1,2 м.

Интересантно је да тачан број чланова посаде није познат, али се са сигурношћу може закључити да њу чине: возач – смештен у средини предњег дела трупа; командир – позициониран у средишњем делу куполе и опремљен тешким митраљезом НСВТ, у калибру 12,7х108 мм, за самоодбрану комплекса; и оператер ласерског наоружања који би према доступним информацијама о дизајну, требао да се налази у куполи поред командира.

Оклоп "сжатиа" израђен је од хомогеног челика, а поред поменутог митраљеза једина средства за заштиту и одбрану на које посада може да се ослони су њихово лично наоружање и шест диспенсера димних граната (по три са сваке стране куполе) за стварање димне завесе испред возила.

Фото Vitaly V. Kuzmin CC BY-SA 4.0

ГЛАВНО ОРУЖЈЕ

За разлику од својих претходника опремљених емитером ласерског зрака са једним објективом, 1К17 има чак 12 објектива, распоређених у два реда по шест. Између горњег и доњег реда, налази се ред са по два објектива на левој и десној страни.

Тако су на левој страни смештене нишанске справе – мањи отвор за дневне и већи за ноћне услове са два ласерска даљиномера; док су са десне стране позиционирани објективи за тзв. "пробни" ласер и пријемни канал аутоматског система за навођење.

Када се не користе, односно уколико је возило у маршевском положају или "гаражирано", сви објективи су затворени блиндираним поклопцима. Није познато да ли се емитер или објективи могу подизати или спуштати, тј. мењати положај по елевацији, међутим уколико узмемо у обзир чињеницу да "сжатие" према декларативним карактеристикама може онеспособљавати ракете у лету, присуство таквог механизма сасвим је извесно.

Опрема за емитовање зрака, темељи се на принципу рада "чврстотелних ласера", односно ласера који користе медијум у чврстом, а не у течном или гасовитом стању.

Постоје две теорије о материјалима коришћеним за медијум на СЛК "сжатие": према првој у свакој од 12 ласерских цеви налази се вештачки створен рубин тежак око 30 килограма, полиран, посребрен, у облику цилиндра, који служи као огледало за фокусирање; а према другој се за ову сврху користи итријум алуминијум гранат, допиран атомима неодијума (познат и као ND:YAG ласер).

За осветљавање цилиндра користе се пулсирајуће ксенонске светлосне лампе у облику спирале обмотане око њих, кроз које се празне високонапонске кондезаторске батерије. Под дејством снажног светлосног импулса, ствара се инверзна насељеност у цилиндру и услед присуства огледала долази до побуђивања ласера, чије је трајање нешто краће од пулсирајућих лампи.

Дакле ласерски сноп система 1К17 је пулсирајући, а његов домет се и даље држи у тајности, али се на основу горепоменутих резултата "сангвина" може закључити да износи преко између осам и десет километара.

Главна предност у односу на његове претходнике лежи у чињеници да сваки од 12 ласерских зрака има другачију таласну дужину на којој функциониште, па би готово сваки покушај непријатеља да заштити електронска средства применом светлосних филтера, резултирао неуспехом.

Са друге стране, као што је већ поменуто овај ласер штетан је и по здравље људи, па би у случају осветљавања оптичких уређаја означеног циља, особа са друге стране нишана остала трајно слепа. Због тога, се претпоставља да посада "сжатиа" на располагању има специјалне заштитне затамњене наочаре, како не би дошло до случајног оштећења вида.

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА СЛК 1К17 "СЖАТИЕ"?

Упркос успешно спроведеним испитивањима, добијању позитивне оцене и дозволе за производњу, односно увођење у оперативну употребу 1992. године, из неколико разлога до данас је произведен само један примерак (прототип) овог система.

Наиме, најважнија карактеристика ласерског наоружања ове врсте јесте ефикасност директног дејства, будући да није потребна балистичка трајекторија, нити урачунавање ефекта ветра и сличних фактора, као нпр. код конвенционалних средстава артиљерије.

Стога би хипотетички говорећи, захваљујући предности у режиму директне ватре и великом декларисаном домету, "сжатие" био у стању да уништи/онеспособи и најсавременије основне борбене тенкове, пре него што би они стигли да отворе ватру.

Међутим, ту долазимо до првог недостатка ласерских зрака у домену копненог ратовања, јер је за директну "ватру" неопходан или раван терен или да се самоходни комплекс позиционира на узвишење са ког би имао прегледност.

У том случају систем постаје лака мета за противничку артиљерију или ракете лансиране из ваздуха, са изразито већим дометом, имајући у виду чињеницу да му је за дејство неопходна потпуна чистина. Такође, прашина, магла, падавине и димне завесе иако не поништавају ефекат ласера, свакако у великој мери умањују његов ефективан домет. Стога је потенцијална примена СЛК-а у реалним борбеним условима ограничена на изузетно узак спектар ситуација.

Поред терена и препрека, следећи битан недостатак је ниска ефикасност и брзина паљбе у односу на потрошене ресурсе и енергију. Након једног дејства, потребно је време како би се батерије за активирање ксенонских лампи напуниле, па се процењује да је брзина паљбе изразито мала. Зато би у случају евентуалног окршаја са више непријатељских тенкова или возила, "сжатие" након онеспособљавања једног, највероватније био уништен дејством другог оклопњака услед немогућности паљбе за време допуне пуњења батерија.

Сви наведени разлози, уз економску кризу и смањивање издатака за одбрамбену индустрију из државног буџета, који су уследили након распада Совјетског Савеза, довели су до прекида даљег развоја и увођења у оперативну употребу.

Судбина јединог произведеног примерка била је непозната све до 2010. године, када је приказан приликом изложбе у војно-техничком музеју, у селу Иваново надомак Москве. Без обзира на све негативне стране и одустајање од пројекта, нема сумње да су искуства из развоја СЛК 1К17 "сжатие" послужила руским конструкторима приликом израде неких других система, попут новог ласерског топа за обарање беспилотних летелица представљеног крајем августа 2023. године.

(rt.rs)

БОНУС ВИДЕО - РУСКА ПАЦИФИЧКА ФЛОТА: Извођење вежбе одбране Северног морског пута

Препоручујемо

Свет

0 1

ПОЛИЦИЈА ПРОНАШЛА ТЕНК: Нико не зна како је доспео на отпад

20. 09. 2023. у 18:27

Свет

0 7

ОВАЈ РУСКИ СИСТЕМ ЈЕ СМРТ ЗА УКРАЈИНСКЕ ЛЕТЕЛИЦЕ И РАКЕТЕ: Због њега се отказују мисије на фронту (ВИДЕО)

20. 09. 2023. у 20:00

Свет

2 5

БИТКА ТЕНКОВА У УКРАЈИНИ КОЈУ СТРУЧЊАЦИ ИШЧЕКУЈУ: Руски Т-14 Армата против америчког М1 Абрамс - Ко побеђује у борбама? (ВИДЕО)

19. 09. 2023. у 19:00

Свет

1 5

НАДОГРАЂЕНИ РУСКИ Т-80 ТЕНК УСКОРО НА БОЈИШТУ: Имаће три пута већи домет од западних, а може добити 125 мм топ од Т-14 Армате

18. 09. 2023. у 19:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације