КАКО СУ НАПОЛЕОНУ СКИНУЛИ КРСТ С НЕКРОПОЛЕ: Плакат покренуо питање француског идентитета

Стиди ли се то Запад својих хришћанских корена?

Фото: Горан Чворовић

Најновија епизода у којој је аутор званичног плаката за предстојеће Олимпијске игре у Паризу на свом надреалистичком цртежу париских знаменитости изоставио крст на врху капеле Војно-меморијалног центра Инвалиди, у чијој крипти је сахрањен један Наполеон, подгрејала је причу о томе да ли се француско друштво све више удаљава од вере и наслеђа.

Француски аутор Иго Гатони је у свом диптиху имагинарног Париза исликао колористички микрокосмос с хиљадама ликова и здањима француске престонице, али је томе придодао и маскоте Олимпијских игара, националну заштитницу Маријану, олимпијска борилишта у Марсељу и на Тахитију. Код њега се на врху Тријумфалне капије игра тенис, а испод овог споменика тутњи метро.

У реалности није баш тако. Ипак, у очи упада изостављени детаљ са куполе Инвалида који, рекло би се, није имао никаквог разлога да буде уклоњен у име уметничких слобода које би водиле другачијем ликовном решењу. Млади француски професор и филозоф Франсоа Гзавије Белами, европски посланик и вођа листе републиканаца на предстојећим изборима за ЕП, сматра да је цртач то учинио свесно, као и да његово дело представља травестирање визуелне стварности.

- Уметник је инсистирао на детаљима, види се све, осим нашег идентитета. Како онда мислите да то није намерно? Какво га је рамишљање водило у том избору? – пита се Белами.

Европосланик истиче да плакат није изолована појава и да је саставни део симптома у коме недостаје капацитет да се прихвати идентитет сопствене нације.

- Како можемо да бранимо француски понос, ако негирамо оно што је Француска? Мислите ли да је тужно то ако волимо своју земљу? – упитао се шеф листе републиканаца.

После објављивања Гатонијевог цртежа, уследила је лавина реакција политичара, углавном деснице и крајње деснице. Аутору је замерено да није нацртао ни француску заставу. Они који га бране истичу да Олимпијска повеља забрањује истицање на плакатима националних ознака и верске симболе.

Огласио се и уметник.

- Кроз цртеж званичних плаката нисам тражио да репродукујем предмете и зграде као у стварности. Представио сам их онако како сам их осећао у духу и без крајњих примисли. Нисам инсистирао на томе да буду верни оригиналу већ да на први поглед можемо да препознамо о чему се ради, а све то је стављено у надрелани и забавни контекст – истакао је Гатони.

Реаговала је и власт. Полемику је покушала да заустави портпаролка владе Приска Тевено која је нагласила да није реч о фотографији већ о цртежу, подвлачећи да ни Ајфелова кула није ружичаста и да се море не види из Париза. Да ли је баш исто офарбати Ајфелову конструкцију у розе или уклонити крст с врха цркве, тема је о којој вреди расправљати. Али, чињеница је да се овдашње друштво све више одриче хришћанских корена.

Ситуација око крста на куполи Инвалида није једини пример забашуривања прошлости. Последњих година из предворја многих француских општина уклоњене су тако божићне јаслице, вековни сценски обичај којим се приказивањем Христовог рођења из Јеванђеља уводило у овај велики национални празник. Све више, такође, улази у моду и да у великим корпорацијама које имају седиште у Паризу, запослени једни другима одлазак на божићни допуст честитају речима "Срећан крај године", а не "Срећан Божић", како је то међу овдашњом популацијом био случај од памтивека.

Све то, да се не би увредили они који нису хришћани, у земљи, у којој су и Божић, и Ускрс, и Вазнесење Христово, и Велика Госпојина, и Сви свети, државни празници, изнад чисто религијског значења. Ако би се тражила длака у јајету, онда би могло да се постави и питање зашто се служимо баш овим и оваквим календаром, у коме се време мери по Христу.      

И док једни у свему виде отклон од вере и традиције зарад приклањања модернизму и мондијализму, за друге је то знак отварања ка секуларном друштву, у име савременог света и све више придошлица које овдашње друштво чине мешавином различитих нација, култура, па и вероисповести. Нешто слично имали смо и ми, у комунистичко доба, у земљи с више вера и традиција.

Не чуди, онда, то што су атеисти однедавно постали прва "религија" у Француској. Оних који не верују у Бога има 51 одсто, дакле више од половине становништва. Католика је 29 одсто, осталих хришћана 9, а муслимана 10 посто.

После свега не треба да изненаде ни речи француског председника Емануела Макрона који је, ступајући на дужност 2017. године, изјавио следеће:

- Не постоји француска култура, постоји култура у Француској и она је диверсификована.

То није оставило без коментара крајње десничаре који су, оптужујући шефа државе за негационизам, дали и опаску да банковни рачун није написао Игоове "Јаднике".

Макронов став упућује на то да све придошлице доприносе француској култури и нацији, као што су, на пример, били Шарл Азнавур, Тристан Цара, Коста Гаврас, Џејн Биркин, Рудолф Нурејев, Карла Бруни или Пикасо, Мане, Модиљани… Списак имена би могао да буде дугачак неколико десетина страница, у свим сферама живота. Међу њима би, уосталом, могао да се нађе и сам Гатони, цртач плаката за Олимпијске игре, чији је отац Италијан. Међу познатима страног порекла су и Зинедин Зидан, Омар Си, Рашида Дати, Џамел Дебуз…

Управо је диверзитет, сматра Белами, "укинуо" реч "идентитет" и учинио да је "скандалозно рећи оно што смо".

- Као да смо криви због свог покрекла – каже овај републиканац.

Белами скреће пажњу и на Макронов ранији говор у делу око полемике у вези с хришћанским коренима Европе, у коме је француски шеф државе истакао да га не занимају корени, већ биљни сокови.

- Свако ко је бар једном посадио дрво, зна да не може бити сокова, ако то дрво нема корене – закључио је Белами, истакавши да Француску неће поштовати други, ако она сама није у стању да поштује своју историју и идентитет.

Можда у том одрицању зарад космополитизма треба тражити разлоге за све већи узлет крајње деснице и партија с националним призвуком које инсистирају на наслеђу и коренима.

НОТР ДАМ КАО ПРОПАГАНДА

На констатацију да Олимпијска повеља забрањује политичка, расна и религијска знамења на борилиштима, Белами одговоара питањем:

- Значи ли то да на отварању Олимпијских игара дуж Сене треба можда да прекријемо Богородичину цркву из страха да катедрала не буде схваћена као израз пропаганде?

Фото: Горан Чворовић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације