КО ЋЕ ДА УСМРТИ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ОДЛУЧИО ДА УМРЕ: Француска би могла ускоро да се придружи земљама које дозвољавају еутаназију

Дубоко подељено француско друштво нашло се ових дана усред полемике око могућег озакоњења еутаназије.

Фото: Free Images Pixabay

Неке од околних земаља, попут Швајцарске и Белгије, као и Холандије, то су већ одобриле, а искуства показују све предности и мане овакве легислатуре.

С једне стране, олакшавају се ситуације за болеснике у неподношљивим стањима, с друге отшкрињују врата за евентуалне злоупотребе. Пре свега, отвара се значајно морално питање, око тога да ли је људски живот светиња, и да ли, кад и ко, има право да га прекине.

У француској скупштини почетком седмице започела је расправа која би, уколико се посланици сложе, могла да резултира законом којим би се Француска приближила регулативи у неким суседним државама.

Француска новинарка Ежени Бастије примећује да би, парадоксално, у истој години, Французи тако могли да доживе да се у некрополу славних Пантенон преместе посмртни остаци Робера Бадентера који се борио против смртне казне, и да добију закон који одобрава еутаназију.

- Неки ће ово поређење сматрати непристојним, али напротив, оно је сасвим релевантно да би се истакао парадокс друштва које истовремено слави законску забрану убијања у име правде, али се спрема да је поново отвори у име еманципације – истиче Бастијеова.

Од кад је света и века, биће оних за и против асистиране пратње у смрт. Овој методи прибегавало се и раније, прећутно, у искреној комуникацији између лекара и пацијента, коме би се, уз лични пристанак или захтев, прекидала терапија и тако му прекратиле муке. Али, све је то било обавијено тајном болничке собе и често за собом носило моралне дилеме. Сада се томе тражи законски оквир, по узору на државе које су већ кренуле тим путем.

Дуго се процењивало да француско друштво није спремно на ове промене, а онда је предвиђену расправу прошле године спречило распуштање скупштине. Сада је та тема поново дошла на дневни ред, у тренутку када власт нема апсолутну већину.

Цео "пакет" подељен је на два одвојена текста, о палијативној нези коју би неизлечиви болесници у будућности могли да одбију, и други, о асистираној помоћи при умирању. Ова друга тема, природно, изазива много веће полемике.

Предвиђено је да расправа траје две седмице, укључујући и викенде, а гласање је планирано за 27. мај. Поднето је преко три хиљаде амандмана. Ранија гласања по парламентарним комисијама остављају простор за закључак да би закон могао да прође, мада, због осетљивости питања, ништа не може да се прејудицира.

Да би све испало како је планирано, потребно је да се центристима и левици, која је у великом броју за, у гласању придруже и конзервативци, пре свега с умереног крила, док су суверенисти далеко тврђи по том питању. Подела, међутим, има и тамо где се мало очекују, као у политичком крилу центристичког премијера Франсоа Бајруа.

Један од одлучних противника предложеног закона о еутаназији је и министар унутрашњих послова Брино Ретајо, из редова "тврђих" републиканаца, који истиче да би се на овај начин у законодавство увео "антрополошки прекид", односно раскид с логичним следом у функционисању човека. У свему се отвара и широка филозофска расправа на тему суицида. Постоје и они, међу којима су и лекари, који наглашавају да предложени текст закона не пружа довољно заштитних клаузула, почев од транспарентности продедуре, до остављеног времена за предомишљање.

Француски председник Емануел Макрон се залаже за нови закон, али у јавности има суптилнији приступ, истичући да дебату не треба сводити на то ко је за, а ко против, већ да се треба определити за "најмање зло". Обећао је и да ће размислити о расписивању референдума, уколико текст закона "запне" у скупштини.

- Речи су важне и морамо да покушамо да добро именујемо ствари, без двосмислености. Овај закон смо замислили као закон братства, закон који помирује аутономију појединца и солидарност нације. У том погледу, строго говорећи, не стварају се ново право или слобода, већ трасира пут који до сада није постојао и који отвара могућност тражења помоћи при умирању под одређеним строгим условима – став је француског председника.

Макрон је још раније, приликом претходне дебате прекинуте због распуштања скупштине, истакао да ће цео процес бити резервисан за одрасле по препоруци Грађанске конвенције. Други услов је да пацијенти морају да буду способни за потпуно и пуно расуђивање, што значи да су из тога искључени они који пате од психијатријских или неуродегенеративних обољења, попут Алцхајмерове болести.

Такође, то ће се односити на неизлечиве болести и виталну прогнозу која је ангажована на краћи рок. Четврти критеријум је патња, физичка или психичка, која не може да се ублажи. Тада је на медицинском тиму да колегијално и транспарентно одлучи које мере ће предузети по овом захтеву.

Ту се поставља и питање ко би могао да изведе тај чин одузимања живота другоме, макар се радило и о хуманим разлозима. Неки лекари су за, други против. Предлог закона истиче да давање смртоносне супстанце врши сама особа или, када то није физички могуће, на њен захтев, било добровољац кога она одреди када нема техничких ограничења, било лекар или медицинска сестра који је прате.

Министарка здравља Катрин Вотрен, која подржава предлог закона, истиче да ниједан здравствени радник неће бити приморан да спроводи летални третман, односно да одузима живот пацијенту који је то затражио, уколико се то коси с његовим назорима. Па опет, све је то изазвало велику полемку међу докторима.

Лекарка Клер Фуркад из Нарбона, председница Француског друштва за палијативну негу које окупља више од 10.000 неговатеља и 6.000 волонтера, истиче да, подршком предлогу закона, председник Макрон "ставља демократију под притисак."

Занимљиво је да, према истраживању јавног мњења, увођење еутаназије у Француској подржава 83 одсто грађана, али "само" 74 одсто лекара. Они који се против овој мери истичу да је доста тешко утврдити тачну границу способности кандидата за асистирану смрт да о томе свесно одлучи. Питају се и шта ће бити с право на одговарање и наговарање.

Противници се позивају и на лоша искуства из неких земаља, истичу да се томе све чешће прибегава кроз "банализацију смрти", да неки до раде зато што им је досадио живот јер не трпе старост и немају баш неиздрживе болове, наглашавају патњу породице, а згражавају се и над чињеницом да је еутаназија омогућена чак и над децом у Холандији.

Сумњичави у исправност ове одлуке кажу да многи подржавају асистирану смрт декларативно из демократског опредељења, али када се сами нађу у таквој ситуацији, копају рукама и ногама да преживе. Противи се и црква, истичући да је Бог једини власник живота и смрти, те да нико, ни у ком случају, не може одузети невини људски живот. Они који се залажу за такву меру, наглашавају да је хумано помоћи онима који више не могу да издрже болове, да прекрате муке.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације