НЕКИ РАТОВИ ЗАВРШАВАЈУ СЕ НА ФРОНТУ, А НЕ ЗА СТОЛОМ: Интервју - Руслан Николајевич Пухов, директор Центра за анализу стратегија

МИРОВНИ преговори у Долмабахче палати у Истанбулу у формату четири земље - Украјине, Русије, те посредника Турске и САД, уз упадљив изостанак представника ЕУ, у колоритним медијима постали су централна тема која има капацитет да потисне сва друга светска дешавања.

Фото Руски Дом

Дводневни састанци прошли су у знаку нагађања, агоничног чекања мира и анализе различитих исхода преговора - па и оних најопаснијих. Испоставило се да на столу постоји много нерешених питања - од признавања нових територија, испуњења циља СВО, денацификације, статуса нуклеарне електране, изласка на Црно море - тема око којих ни преговарачи ни посредници немају усаглашени став.

Руслан Николајевич Пухов, директор Центра за анализу стратегија и технологија, истраживач чији су радови на тему безбедности, структуре и стања одбрамбених капацитета оружаних снага земаља често цитирани у руској и европској штампи уверен је да је наивно веровати да би истанбулски преговори могли бити и коначни. Између ових и претходно одржаних преговора прошло је три године, али овде није реч само о протоку времена. У те три године, напомиње Руслан Николајевич Пухов, стало је много проливене крви и озлојеђености обе стране у сукобу.

- У таквим околностима велики је помак да се састанак уопште одржао. Уверен сам да је немали резултат када људи који с друге стране преговарачког стола виде само лице зла проведу неколико сати у разговору, чак и под претпоставком да уопште не коригују своје ставове. Овај процес биће дугачак, тежак и болан. Моја прогноза иде у правцу да ће непријатељства трајати још годину дана - каже у разговору за "Новости" Пухов.

Додатно ствар усложњава чињеница да ће обе делегације имати обавезу да своје ставове усагласе са грађанима, за које је овај сукоб постао исувише личан. Уколико се занемари консензус са народом, упозорава Пухов, могла би се репризирати ситуација с краја Другог светског рата када је поражена Немачка капитулацију назвала примирјем. Резултат је било негодовање немачких грађана који су пораз доживели као издају, уверени да се војска која је била надомак Париза предала. Уследио је реваншизам. Пример је поучан. Такође, Пухов указује на још једну чињеницу: за Украјини и Русију ово није исти формат рата. За кијевски режим то је сукоб са Русијом, за Москву овај рат је и питање европске безбедности.

Русија је пристанком на преговоре у Истанбулу обесмислила ултиматум европских лидера о 30-дневном прекиду ватре. Сматрате ли да би оваква примирја могла бити кобна за Русију?

- Таква идеја са становишта логике оружаних сукоба нема смисла. Прекид ватре је нешто што би могло бити предмет разматрања у петој или шестој фази преговора, али никако у припремној фази каква је сада. Инсистирање на примирју је политичка декларација.

Ставимо такве ултиматуме у контекст дубоко подељеног украјинског друштва. Елита око Зеленског ужива све бенефите од овог сукоба. Захваљајући рату тај део украјинског друштва у жижи је западног интересовања, обилази престонице и профитира на проливеној крви. На другој страни је обичан народ који плаћа цех и који је спреман на уступке. Но, владајућа елита разуме да коначан крај сукоба значи и њихово тихо напуштање светске агенде. Сетимо се косовских Албанаца који су красили све насловнице светских медија, да би се након Кумановског споразума вратили својим маргиналним улогама. Кијевски режим то не жели. Илузорно је очекивати да Зеленски по узору на Де Гола направи рез, и као што је урадио француски државник у случају Алжира прекине рат, ризикујући личне трагедије француских породица. За такав чин је потребан државник озбиљеног формата.

Уколико би на се на месту председника Украјине нашла друга фигура, мислите, такав заокрет би био могућ?

- Не искључујем могућност да тако нешто уради пензионисани генерал Залужни, украјински амбасадор у Лондону који, за разлику од Зеленског, нема потребе да на дневном нивоу себе потврђује као ратног лидера и хероја. Залужни је прекаљени борац који није иступао са бојног поља и као такав ужива велики легимититет у народу. Као председник Украјине он би имао капацитет да земљи донесе мир. Ови мировни процеси могли би почети са Зеленским, а окончати се са Залужним.

Да ли би требало веровати мирољубивим иницијативама нове америчке администрације, посебно у светлу упозорења у Сенату о могућем директном сукобу са Русијом?

- Феномен Трампа и његове администрације се може двојако тумачити - као полупразна или полупуна чаша. Кренимо да је полупуна. Доналд Трамп не воли рат и нуклеарно оружје. Не ради се о томе да је он анђео, већ напросто рат је за њега бесмислено уништавање ресурса и ствар која није добра за бизнис. Друго, овај сукоб он назива Бајденовим ратом, политичким наслеђем којег жели да се отараси. Његов вредносни систем налаже да САД треба да грабе добре послове, попут Канаде или Гренланда, али Украјина искаче из тог концепта. Ако га упоредимо са Макроном, истрошеним хомосексуалцем који не ужива озбиљан ауторитет у Француској и који од трагичног сукоба прави ресурс за учвршћивање сопствене власти, Трамп оставља простор за уважавање.

Чаша је и полупразна...

- Да, из те визуре, америчка сцена подсећа на бродски топ енглеске морнарице који се на немирном мору безглаво окреће по палуби кршећи све пред собом. Из такве поставке, Трамп оставља утисак човека који верује да се жене могу породити за један уместо за девет месеци. Он не разуме како ствари функционишу у свету где посрнули хегемон више нема све инструменте да управља светом. Разумем Трампово нестрпљење поводом окончања сукоба у Украјини, али неки ратови се морају завршити на фронту, не за преговарачким столом.

Анталија је истог дана када су одржани мировни преговори била домаћин министрима НАТО земаља који су разговарали о повећању буџета.

- Са задршком пратим усаглашавања буџета НАТО чланица. Прво морамо знати да су земље НАТО подељене у више група иако се тврди да став Албаније и Естоније има исту тежину као став САД. Друго ту су балканске земље попут Северне Македоније чија су улагања на нивоу статистичке грешке. Треће, постоје земље које имају здраву привреду и историјске комплексе попут Финске, Шведске, Пољске, и, на крају оне земље попут Енглеске и Немачке које шаљу ратоборне сигнале, али војни комплекс је у сенци демографије, миграција и економских проблема. Турску можемо посебно разматрати. Не остављам простор за сумњу да би Ердоган трагом члана 5 Повеље НАТО ступио у отворени сукоб са Русијом. Морамо знати да не постоји ниједна организација у коју се Турска није учланила или не жели да се учлани. Није искључено да Ердоган приступи и ОДКБ. Турска није земља НАТО, она је Турска. Она је у Г20, у БРИКС, НАТО...

Фашизам из Естоније

Од европских званичника често чујемо тезу да би окончање украјинског сукоба убрзало рат са Русијом на Старом континенту. Како то тумачите?

- Нисам случајно поменуо Естонију. То је земља која се поставља веома ратоборно према Русији. Руси који живе у овој балтичкој земљи суочавају се са сталном дискриминацијом.

Сада им је забрањено да гласају на општинским изборима, чак и ако општину чини 90 одсто руских грађана. То је фашизам. Истовремено, естонске власти заговарају затварање Балтика, пресретање наших бродова и угрожавају нашу трговину. Зато, не искључујем могућност да ратне варнице крену са ове територије.

Сирија је турски Донбас

Пристанком да се преговори одрже у Истанбулу Русија изнова аболира вероломног пријатеља. Многи се сећају улоге у Сирији, Нагорно Карабаху, пуштању азоваца на слободу...

- Ердоган је председник Турске и несумњиво да следи интересе своје земље. Карабах и Дамаск нису турске победе, већ руски неуспеси. Ми смо напустили тачке на које је он ушетао. Друго, за Ердогана је Сирија турски Донбас. На почетку СВО главнина наших ресурса је преусмерена из Сирије и Јерменије у Украјину. Морамо прихватити чињеницу да Русија има мању моћ од СССР.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације