ПОЛА ВЕКА СУ У МИНУСУ: Како функционишу финансије и привреда у Француској и Европи са све већем раслојавању друштва и социјалним разликама

Покушај да пронађе новац који недостаје у буџету коштао је функције, после само три месеца проведених у палати Матињон, претходног француског премијера Мишела Барнијеа.

Фото: Горан Чворовић

Могуће је да слична судбина, после нешто мало дуже авантуре, најесен чека и актуелног председника владе Франсоа Бајруа. Разлог је исти.

Бајру покушава да "створи" више десетина милијарди евра и тако заустави катаклизму током које се Француска сваке секунде задужује за нових пет хиљада евра. Спољни дуг ове земље тренутно се процењује на више од 3.300 милијарди. Ако је таква ситуација задесила другу по снази привреду у Европи, чему онда могу да се надају остали?

Већ пола века француски буџет је у минусу. И, ситуација се само додатно погоршава. Колико год да је земља богата, пара је све мање. Што је још занимљивије, све се више и штеди – администрација се из године у годину смањује, затварају се испоставе банака и пошта, учитељи за замену часова не могу да се пронађу месецима, све је мање и лекара и болница, нарочито у руралним срединама. Резови су драстични, па опет, задужења су све већа. Кресаће се још, а дугови ће, вероватно, уз све напоре, сходно наведеној логици, и даље расти.

Штедња очигледно неће много допринети побољшању стања. Јер, тиме се ограничава потрошња, услед чега расте рецесија, а онда се криза даље шири. То зна сваки студент прве године економског факултета. Овом зачараном кругу доприноси суштински проблем који ствара либерални капитализам. А то је све јаче раслојавање друштва. С једне стане, једва се преживљава, огромна већина с муком склапа крај с крајем, док се један мањи круг разбацује милијардама и не зна шта ће од сјаја и гламура.

Прича се да је стари Рокфелер одбијао да послује с фирмама у којима је распон плата од најмање до највеће био већи од четрдесет пута. Таква предузећа нису му деловала озбиљно. Данас се у великим светским концернима, где се највише плате мере милионима, тај распон растеже неколико хиљада пута. Генерални директор француског нафтног концерна "Тотал" прима преко седам милиона евра годишње! То је пет и по хиљада минималних плата. ^елни човек француских железница спрам тога зарађује "ситницу" од близу пола милиона евра на годину, што неки обичан смртник не може да замисли ни за цео свој радни век.

Средња класа је нестала. За летовање треба издвојити неколико просечних плата. То је тешко и онима који добро зарађују. Лекови су прескупи, а од тога се богате фармацеутски концерни, док се каса социјалног осигурања празни. Једна доза лека против хемофилије Б кошта 3,4 милиона! Браду трља и војна индустрија. Батерија "патриот" кошта милијарду евра. А муниција се троши навелико. И, тај новац треба зарадити, што није нимало лако.

Када су важила "Рокфелерова правила" о распону плата, и када су тенисери зарађивали неколико нула мање по турниру, све је било другачије. Тада је новца било довољно за све, па и за лекове, болнице, лекаре, поштанске службнике, а да и преостане за пуњење буџета. Данас фудбалери, али и други спортисти, стављају потписе на уговоре од пола милијарде!

Толико пара, једноставно, нема. Када би само сви фудбалери у једном тренутку затражили у готовини свој новац, читава светска финансијска структура би се истог часа урушила као кула од карата. Новац је одавно постао фиктиван, због чега се заговара све више коришћење безготовинских средстава плаћања.

"Набољи од најгорих система", који се утемељио током индустријске револуције 18. века и прошао фазе европског империјализма, велике депресије, свој за многе најбољи умерени пориод током Хладног рата, дошао је по оцени многобројних аналитичара у свој "терминални облик" – либерални капитализам.

Један од највећих, ако не и најзначајнији француски филозоф данашњице Мишел Онфре, сматра да су три грешке у које је запао капитализам то што либерализам не може да се сведе само на тржиште, да тржиште не може да буде закон и да никоме овај закон не може да се агресивно намеће.

Главне последице оваквог система су растуће социјалне разлике до неиздрживости, претерана финансијеризација, односно уплитање кокнурентности и екстремног профита у све сфере друштва, укључујући и уметност, медије, лечење и образовање, као и еколошки лимит таквог система. Све то доводи до маргинализовања огромних маса које остају без довољних средстава за нормалан живот и налазе се у сталној борби за егзистенцију, док се мали слој све више богати.

У таквој ситуацији може Франсоа Бајру да натеже сваки евро на ластишу, тешко ће Француска и Европа изаћи из кризе, док трејдери за једно стиснуто дугме зарађују милионе, а "мислећи округли столови", који по многима продају маглу по Бриселу, за своје савете узимају стотине хиљада евра који после морају да се напабирче из џепова обичног света.

ИМПЕРИЈА ИЗГРАЂЕНА НА ЛУКСУЗУ

Апсурдна је ситуација у којој Француска не може да скрпи пристојан буџет, где се затварају болнице, недостају наставници, па чак и укидају два национална празника да би се приштедело(!), док с друге стране има једног од најбогатијих људи на свету Бернара Арноа, чије се лично богатство мери с око 150 милијарди, а ишло је и преко двеста. Арно је империју сазидао на индустрији луксуза, што је злата вредан симбол за актуелну ситуацију у којој се нашао свет.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације