АВАНТУРИСТА НА ПУТОВАЊУ КА ПИСАЊУ: Новбеловац Петер Хандке отворио душу у ексклузивном разговору за угледни француски "Монд"

Умрети током писања књиге, то би било фантастично. Тако, у ексклузивном разговору за француски "Монд", говори добитник Нобелове награде за књижевност Петер Хандке.

Горан Чворовић

Аустријско-француски књижевник, лауреат најпрестижне награде за своје стваралаштво 2019. године, изузетно ретко даје изјаве и овај разговор био је јединствена прилика да публика, читаоци и шира јавност сазнају додатне детаље из живота и рада овог списатељског генија рођеног 1942. године.

Хандке је отворио душу и говорио о својим књижевним почецима и свему ономе што чини његов живот писца. При том му се није допало да се говори о "раду на писању", већ о "професији књижевника".

Новинаре "Монда" примио је у својој кући у Шавилу у западном париском предграђу, где живи од 1991. године и где је, такође, дао интервјуу и "Новостима", првог дана када је добио Нобела. Услов за разговор с "Мондом" био је да се не говори о актуелностима. "Можда да би избегао да се врати на подршку коју је, током ратова у Југославији (1991-2001) дао српском лидеру Слободану Милошевићу, оптуженог за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид", констатује "Монд" у уводу. А у разговору о свом писању Хандке је био озбиљан, забаван, провокативан, понекад бруталан.

- Чини се да увек стоји на периферији језика, никада далеко од тишине, попут наратора својих највец́их прича – описује француски дневник Хандеков начин одговарања на питања.

Присетио се славни писац најпре раних прича своје мајке.

 - Имао сам десет или дванаест година. У мајчином гласу постојао је посебан ритам који је дочаравао слике веома далеког хоризонта. Били су то детаљи које сам видео као цвеће. Тужно цвеће. Мајка ми је говорила без плана, са извесном величином. Никада се не треба плашити епских речи. Причала би, као да прича причу унутар приче, о нестанку своје браће која су погинула на пољу части, о томе како је дошла у Берлин после рата, како је живела... То нису биле приче за „лаку ноц́“, вец́ приче о „добром светлу“, „лепом светлу“, „тужном светлу“ – присетио се Хандке својих најранијих дана.

Када је имао 15 година, новинар једног католичког конзервативног дневника из Клагенфурта, охрабрио га је да почне да пише сопствене новеле.

- Охрабривао ме је, али ми није био потребан. Већ сам писао прозу. Била је једна кратка прича о дечаку који поправља бицикл у дворишту док други дечак, у кући, умире. Нека врста грчке трагедије. Жао ми је што сам изгубио тај текст – открива Нобеловац.

Желео је да пише, каже, да би помогао породици која није била имућна. Тада је живео са мајком и очухом.

- Узор писца била ми је Франсоаз Саган, која је написала „Добар дан, туго" са 16 или 17 година. Имала је много успеха, и рекао сам себи да могу да урадим као и она, да помогнем својој породици тако што ћу им купити ауто, телевизор, кућу...

На подсећање "Монда" да његово писање не подсећа на Саганову, и да је, чак, списатељицу јавно критиковао у једној телевизијској емисији 1991. године, Хандке одговара:

- Мало жалим због тог испада, али био сам невин. Нисам мислио да књиге не могу да се критикују на телевизији!

Истичући да је његово писање "епскије", присетио се фрагмената свог раног романа коме је такође изгубио траг. Сетио га се недавно, гледајући филм о детету које је хтело да се убије, али га отац спасава у последњем тренутку. Био је то каже почетак пута ка великим успесима.

Поручујући да му "није потребно да се сећа себе" јер је већ у средњошколско доба знао шта му ваља чинити, Хандке се враћа у то време "када су сви говорили да желе да буду свештеници", а њега критиковали због тога што га занима литература. Тада је откривао књиге Жоржа Бернаноа и Грејема Грина. А стил "нови роман", настао почетком педесетих, био му је, открива, "школа писања". Тада се интересовао за Алена Роб-Гријеа који је ствари посматрао споља.

- Мој проблем је био у томе што сам био превише окренут ка својој унутрашњости. Желео сам да причам митске ствари, али нисам знао никакве митске приче, осим оних које ми је причала мајка. Био сам помало мегаломан, иако у то време нисам ни знао значење те речи. Уосталом, и сад је баш не волим, осим када је праћена суштинском стидљивошћу. У том случају, веома добро функционише.

Напустио је студије права, а издавач у Немачкој замало је одбио да му објави роман. Саветовао му је да пише и за позориште.

- Срећан сам што сам могао да пређем тај праг у свом животу. У супротном, постао бих адвокат, бранио бих убице. Данас сам захвалан судбини. Али ништа се никада не дешава само од себе.

Говори да себе не види као аутора, већ више као некога ко је на путу ка писању, што је велика животна авантура. 

- То је моје највеће задовољство, моја сопствена Олимпијада. Није ме брига за друге. Осим за руску књижевност, попут оне Толстоја или Достојевског, Чехова. И Хомера. Они су ме водили, и даље ме воде. Свакако не желим да имитирам књижевност 19. века, као што то многи писци и данас чине. Такве псеудокњиге су заиста злочиначке.

Осврнуо се и на личну књигу написану после самоубиства мајке.

- Уве Јонсон, писац кога сам веома поштовао, рекао је да не треба писати о породици, посебно о самоубиству. Али, за мене је то био шок. И било је очигледно да се то мора написати.

Човек који је некада писао писаћом машином, а сада то ради руком, осврнуо се и на прву реченицу у књигама.

- Прва реченица књиге је као долазак нове птице. Али, свакако не желим да измишљам теорију о писању. Свако ради оно што може, или оно што не може.

А суштина је и у наставку.

- Оно што је заиста важно јесте друга реченица, па трећа, четврта... За писца који вам каже: „То је то, пронашао сам своју прву реченицу!“, можете бити сигурни да је идиот.

Поменуо је и ситуацију када му у кафеима понекад поставе питање "да ли још, помало, пише."

- Тада ми дође да ошамарим саговорника! Да ли "мало" пишем? Пишем!

Хандке прича и о суптилностима превода с немачког, али и о ситуацији у којој је 2012. године, први пут, написао љубавни дијалог директно на француском језику.

- Прво сам га написао на француском, а затим сам га, сам, превео на немачки. Био је то изузетак. Не знам зашто. Пошто су то изговорене реченице, осећао сам се пријатније на француском.

Као круна, дошла је Нобелова награда.

- Био је то тренутак мира који нисам доживео као тријумф.

А на питање да ли чува своје рукописе, Хандке одговара:

- Не желим да томе придајем важност. Ослобађам се свега тога. И готово више ништа не исправљам. Не желим да мучим себе.

Када га питају да ли понекад мисли на последњу књигу коју би могао да напише, и шта би могла да буде тема, закључује:

- Видим старо дете са мајком и оцем, испред љуљашке. Дете каже мајци: „Мама, још једном, молим те, још један замах!“ Затим се окреће оцу: „Тата, молим те, још један замах, последњи пут!“ Чујем одјек тог дечјег гласа у грудима.

БЕЗ ИДЕОЛОГИЈЕ НА СТРАНИЦАМА

"Монд" је поставио Хандкеу питање да ли су полемике поводом његове просрпске позиције током ратова у бившој Југославији утицале на његово писање.

- Није на мени да кажем шта се променило. Наставио сам да радим, можда пишући мало чудније романе и приче. То је моја снага, мислим. И даље постоји та могућа отвореност, та ширина. У мојим књигама нема идеологије; потребна им је структура, али нема политичких идеја – закључио је Хандке, додавши да их "ни Албер Ками није имао".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације