МИТРОПОЛИТ КИРИЛ ЗА "НОВОСТИ": У Духовном рату Русија ће сигурно победити запад

Митрополит Кирил једна је од најутицајнијих фигура у Руској православној цркви. Управитељ је ставропољске епархије, председник Синодалног одељења Цркве за сарадњу са Оружаним снагама РФ и органима за спровођење закона, и председник Синодалног одељења за сарадњу са козаштвом.

Фото: Руска православна црква

 Архијереј је којем је у сложеним историјским временима поверена дужност духовног руковођења руском војском. Ово нису пука набрајања чињеница већ пролог за разговор са митрополитом из чијег града, Ставропоља, којег не без разлога називају градом крста - свакодневно на фронт одлазе ратници у црним ризама. Небројено њих. Неки се враћају, неки полажу живот делећи судбину руског војника. Ништа ново у руској историји, констатује митрополит Кирил са којим су "Новости" разговарале у Ставропољу, на 12. форуму Светског руског народног сабора под називом "Велика победа - одговорност пред историјом и будућношћу:

- Први помен свештеника у кнежевој свити забележен је 111. године. Затим, 1380. године, за време Куликовске битке, Свети Сергије Радоњешки благосиља војску кнеза Дмитрија Донског против Татара на Куликовом пољу и даје двојицу монаха, бивших великих ратника, који касније одлазе у манастир Светог Сергија да се искупе за своје грехе. И од тада, духовни рад свештеника у војсци, у трупама, постаје све важнији и организованији.

На трагу уверења царева да се ратови воде на земљи, а добијају на небу, да ли је руски свештеник у рову историјска константа, па чак и у време када су манастири попут Соловецког служили као радни логори? 

- Црква на земљи води духовни рат и он траје без прекида невезано за политичку ситуацију, друштвену структуру државе, да ли је рат или мир. И, наравно, Црква се труди да људе доведе до спасења, до Христа. Али свака историјска ситуација ставља свој специфичан нагласак на рад Цркве. На почетку Првог светског рата у нашим оружаним снагама је било, рецимо, око три милиона војника да би до краја тај број износио 15 милиона. Током овог периода, у оружаним снагама је било приближно 5.000 свештеника, од којих је 800 повређено - неки су погинули, неки су рањени. Током совјетског периода, свештеницима је било онемогућено да буду званично присутни, али они су тајно подржавали своје саборце и молили се за њих. Многи су учествовали у рату, а један од њих је наш велики и изузетни патријарх Пимин, патријарх Московски и све Русије.

Традиција се наставља. Колико је за три и по године трајања СВО на фронт отишло руских свештеника?

- Преко нашег Синодалног одељења, током овог периода више од 3.500 свештеника је већ завршило неколико задатака, а можда око 5.000 свештеника је већ било на фронту. Обучавамо их, помажемо, обезбеђујемо новац, довозимо их колима... Данас, као и увек, Црква је уз свој народ, а војска је део њега.

Колико је тачна изрека да у рововима нема атеиста, да се Бог најбоље види из рова?

- Људи долазе Богу кроз тугу, болест, рат... Свештеник оде, на пример, месец дана у зону специјалне војне операције и тамо, у тако борбено напетом окружењу, причести 500-700 људи, с тим да не сме да их окупи на једном месту. Он се тихо креће фронтом, час је код артиљераца, већ сутрадан код бораца који раде са дроновима, следе тенкисти... То је огроман херојски посао свештеника. И знам, видим какве сам људе испраћао у рат, укључујући и Козаке са којима радим, и какве сада срећем, понекад чак и инвалиде. На форуму у Ставропољу учествовао је и мајор којем недостају обе руке и ноге. Слушао сам мисионара који је тако говорио о Богу, о Христу, да је било једноставно невероватно. Поједини у публици никада нису видели рат, нису знали ништа о Богу и можда је баш његова реч дотакла њихова срца. Мислим да је ту веру стекао на фронту.

Шта затиче свештеник на првој линији и како изгледа духовни рад са људима чији животи висе о концу? 

- Прво, свештеници су се сусрели са чињеницом да многи људи уопште нису религиозни. Током овог периода, само према званичним подацима, свештеници су крстили преко 50.000 војника. Дакле, њихови родитељи, баке и деке су били Руси по националности али нису били крштени. Друго, сусрели су се са паганизмом. Присуство Цркве је током деведесетих година било скромно, и док смо расли, док смо се ширили, несумњиво је деловао огроман број различитих секти. Хиљаду година након што је кнез Владимир свргнуо Перуна у Кијеву, бацио га у Дњепар и крстио руски народ у њему, руских пагана као таквих, наравно, није било. Појавиле су се потпуно нове секте паганске природе.

Агресивна репаганизација је почела у тренуцима распада СССР. Да ли је то случајност? 

- Верујем да је то био директан задатак западних обавештајних служби, које су користиле религију и верска осећања да би искварили наш народ. Штавише, многе од тих секти су из Скандинавије, Ирске и других места.

Да ли су трагови њиховог рада видљиви и на фронту, или тачније са које стране линије фронта?

- Многи људи верују да се против силе мора ићи силом, да у сусрету са смрћу треба показати окрутност. Отац Дмитриј, главни војни свештеник приметио је да амерички инструктори, укључујући и психологе који обучавају украјинске војнике, имају такав начин размишљања. Требало би да убијате са задовољством и да уживате у томе. А шта ми говоримо? Ниси звер. Ако ниси звер, нећеш се претворити у звер. Став западних психолога и војног особља, укључујући и пагане је да морате некако сачувати здрав разум и бити подједнако брутални, подједнако окрутни, иначе ћете једноставно умрети, нећете моћи да се снађете. Међутим, то је пут ка још дубљем гурању себе у понор.

Рат у Украјини почео је прво на духовном плану, покушајем идентитетске конверзије народа. Затим је уследио оружани сукоб. Да ли је наивно тумачити улогу Цркве ван геополитичког контекста?

- Православна црква је важно и геополитичко питање и то по процени њених непријатеља. Руска православна црква се, заједно са нашим председником Владимиром Владимировичем Путином, залаже за суверенитет наше земље и за традиционалне вредности. Изменили смо закон како бисмо дефинисали породицу као мушкарца и жену, увели смо концепт Бога у наше највише државне акте. Године 2013. многи светски лидери нису дошли на наше Олимпијске игре у Сочију схватајући да се Русија мења и да је као такву неће прихватити. Када је у Санкт Петербургу био донет закон којим се забрањује промоција хомосексуалности међу малолетницима, Мајдан у Украјини још није почео. Тада нико није називао Путина деспотом или диктатором. Још није било рата у Донбасу, ни СВО, али заокрет Русије ка традиционалним вредностима резултирао је тиме да већина лидера земаља попут Немачке, Француске и САД није присуствовала отварању Зимских олимпијских игара. То је оно што је страшно. Али најважније је да је ово дело ђавола, који жели да уништи Цркву Христову.

У основи можемо закључити да је у току борба не за територије већ за поглед на свет? 

- Да, то је егзистенцијално питање. То је духовни рат. Наравно, знамо да је у Апокалипси написано да ће свет пропасти и да ће Исус Христос понови доћи да суди живима и мртвима. Уверен сам да ће руска победа одужити крај света.

Да ли од исхода рата у Украјини зависи и успех плана Цариградске патријаршије - припреме терена за стварање нове осовине Брисела и Вашингтона НАТО-православља?

- После револуције када је ухапшен патријарх Тихон, Цариград је заузео епархије у Украјини, Белорусији, балтичким земљама и запленио нашу мисију у Кини, у Сингапуру и другим азијским земљама. Могла је то бити једноставно амбиција. Обавештајне службе знају више о чињеници да Цариград заиста сарађује са НАТО на увођењу нових земаља у Западну алијансу, и на заузимању духовних територија Руске православне цркве. Сада покушавају да униште Украјинску православну цркву зато што су ту "москаљи", зато што су повезани са Московском патријаршијом Руске православне цркве. То је једноставно основа на којој заснивају своје поступке. Али, када су украјински јерарси апеловали на наше патријархе и када су одржани архијерејски сабори уз учешће украјинских јерараха, наши патријарси ипак нису дали аутокефалност Украјинској православној цркви, предвиђајући страшну будућност у којој данас живимо. Да је којим случајем УПЦ додељена аутокефалност, можда би већ били подељена на десет делова. Па ипак, Руска православна црква, наши патријарси кроз многе векове успели су да одрже цркву на окупу.

Како видите, у овим геополитичким околностима, положај Србије и Српске цркве?

- Ми тугујемо и увек се молимо са великом надом у Бога што се српском братском народу, Српској цркви отима најсветије место, Косово и Метохија. Још увек се надамо да ће једног дана Косово и Метохија поново бити српски, а света места обновљена. Губитак Косова и Метохије раван је губитку Свете земље, наших светиња у Јерусалиму, Витлејему. Ако Бог да да победимо у овом тешком рату, Русија ће бранити Србију и српски народ великим политичким напором. Проучавао сам историју СПЦ. Она је неодвојива од историје државе. Невероватна патња малог народа. Боже, помози Србији да издржи, да сачува свој суверенитет на чијем рушењу активно раде НВО чиновници.

Препоручујемо

Свет

0 3

ПУТИН ПОТПИСАО НОВИ ЗАКОН: Русија се повлачи

27. 10. 2025. у 17:06

Свет

0 0

"СВЕ ИДЕ ПО ПЛАНУ, НА НАЈБОЉИ МОГУЋИ НАЧИН": Путин се састао са министарском спољних послова Северне Кореје

27. 10. 2025. у 15:18

Свет

0 9

"АЛИ ОНИ ПИТАЈУ: КАДА ЋЕТЕ ОКОНЧАТИ РАТ?" Лавров у великом интервјуу о Украјини - Европа покушава да "уврне руку Вашингтону"

27. 10. 2025. у 13:23

Свет

0 8

ПРАШИНА ОКО НОВЕ РУСКЕ РАКЕТЕ СЕ НЕ СПУШТА, ОГЛАСИО СЕ КРЕМЉ: "Буревестник" неће оптеретити односе Русије и Америке

27. 10. 2025. у 12:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације