ИТАЛИЈАНСКА НОВИНАРКА ЖАНИН ТОСКИ МАРАЦАНИ ВИСКОНТИ "Муслимански снајперисти у Сарајеву били су најопаснији"

ИТАЛИЈАНСКА новинарка и публицисткиња Жанин Тоски Марацани Висконти дуги низ година прати питања Балкана, геополитике и улоге међународних институција у кризним ситуацијама. Њени сусрети са ратним зонама Босне и Херцеговине, као и на Косову и Метохији и лична сведочења која је бележила обликовали су њен новинарски пут.

Foto: Printksrin

У разговору за Српски Угао говори о искуствима која су је одредила, везама са српским народом, настанку књиге Коридор, као и о свом виђењу европске политике према Србији.

Српски Угао: Које три етапе ваше новинарске биографије сматрате пресудним и зашто баш њих?

Жанин Тоски Марацини Висконти: До 1992. године радила сам у области комуникација. Организовала сам имиџ кампање за луксузне производе и моду, сарађујући са познатим фотографима, међу којима је био и Хелмут Њутен, са којим сам радила три кампање. Писала сам чланке за модне и актуелне часописе о друштвеним темама, уметности и културним догађајима. У новембру те године учествовала сам у организацији путовања нобеловца за мир Елија Визела у Југославију.

У оквиру тог путовања, специјалним летовима кроз зону забране летења, из Београда сам слетела у Бањалуку, па у Сарајево, заједно са Визелеом и међународном штампом. Сећам се да је Сарајево било сиво и ледено и да је авион морао да слети стрмо, без понирања, како неки снајпериста, који би можда игнорисао специјалне наредбе које смо имали, не би испалио ракету на авион. Изненадило ме и што смо морали да трчимо цик-цак до терминала због других снајпериста.

Новине су нам говориле да град нападају Срби, али најопаснији снајперисти били су муслимани. Тако су нам објаснили војници УНПРОФОР-а на терминалу. Током обиласка у француским транспортерима, највише ме погодио призор српских заробљеника нагураних као сардине у уским ћелијама затвора „Виктор Бубањ“. Велика менза и бар делили су једну секцију од друге, а звук шољица и смех гостију чинили су положај тих људи још суровијим.

Дан раније посетили смо логор Мањача изнад Бањалуке, где је било 3000 заробљених Хрвата и муслимана у великим халама. Визел је признао да су њихова људска права поштована. Разговарајући са учесницима посете, стекла сам утисак да смо гледали два различита филма иако смо били на истим местима. Тада сам почела да схватам да је тај рат, који је доносио патњу и смрт толиким цивилима, део велике обмане: званична нарација није приказивала стварност. Убрзо након тога напустила сам посао и почела да се бавим геополитиком и писањем о њој.

У јуну 1999. године нашла сам се у Пећи десет дана после потписивања Кумановског споразума. Стигла сам колима са двојицом колега новинара. Град је био уништен, а једини нетакнут хотел заузела је команда италијанског контингента. Отишли смо у Пећку патријаршију да видимо митрополита Амфилохија. Испред манастира била су возила прекривена разном имовином. Око њих су људи, већином старци, чекали под надзором италијанских војника са тенком. Митрополит нам је објаснио да се колоне избеглица окупљају код Патријаршије и да их затим Италијани спроводе до Рожаја у Црној Гори.

Упутио нас је у цркву Светог Јована у граду, где бисмо могли да преспавамо, али и да будемо својеврсни одвраћајући фактор за косовске Албанце који су правили упаде после 18 часова. Остали смо три дана, обилазили околину да бисмо разумели шта се дешава.

На дан поласка спаковали смо ствари у ауто, када је свештеник довео старији пар и двојицу браће – Србе. Требало је да се придруже колони у Патријаршији, али би морали да пешаче три километра кроз улицу са срушеним кућама, где су се често скривали албански снајперисти. Тражили су превоз. Извадили смо пртљаг да бисмо ослободили простор. Људи су имали неколико завежљаја и две велике црне пластичне кесе које су непријатно мирисале. Када смо стигли до Патријаршије и отворила сам гепек, схватила сам да носе две црне пластичне врећа за лешеве. Напуштали су свој дом заувек, без ичега, само да не би оставили родитеље сахрањене у земљи која више није њихова.

Возила сам брзо путем пуним рушевина, са отвореним прозорима због јаког мириса. Пустила сам Моцартов Реквијем што је гласније могуће. Био је то тренутак трагичне лепоте. Тада сам одлучила да ћу испричати све приче које сам видела и чула, да не би биле заборављене. Тако је настао „Коридор“.

На једном од последњих сусрета у Паризу са незаборавним генералом Пјером Мари Галоом, разговарали смо о Босни после Дејтона. Он ми је објаснио грешку коју је председник САД, Бил Клинтон, направио 1994. године, када је дозволио долазак муслиманских терориста у Сарајево и такозване хуманитарне помоћи из Ирана, која је била оружје праћено иранским обавештајцима. Рекао је: „Отворили су улазна врата ислама у Европу.“ Надахнула сам се његовим речима за наслов своје друге књиге Улазна капија ислама.

Како су настале и продубиле се ваше везе са Србима и шта сте кроз њих научили о српском друштву?

Ж. Т. М.В. : Имала сам срећу да ме прихвати један брачни пар, познати писац и његова супруга, новинарка културног програма Телевизије Београд и да стекнем пријатељство са двојицом изузетних писаца и уметника. Они су ми отворили врата једног света у којем сам пронашла вредности и традицију које је Запад одавно изгубио.

Сећам се да сам о томе разговарала са једним италијанским песником који ми је рекао: „Они су оно што ми више нисмо.“ Прошле су године, и упркос могућим променама, и даље мислим да су поштовање породичних веза, слава, способност да се уједине пред заједничком опасношћу, још увек присутни у народу. Дивила сам се њиховој снази после трагедије и способности да почну изнова и када су изгубили све. Надам се да те особине нису нестале. Данас су потребније него икада, јер опасност не долази изнутра, већ споља, из Европе.

„Коридор“ је ваш новинарски дневник. Како је настало то дело и коју сцену или сведочанство бисте издвојили као срце књиге?

Ж. Т. М.В. : Мислим да сам већ објаснила како је „Коридор“ настао. Више од дневника, то је био начин да дам глас причама којима сам сведочила и да испричам догађаје онако како су се заиста догодили, а не како их је званична нарација описивала. То је био и начин да испустим сву тескобу и фрустрацију коју сам упила из тих сведочанстава, као и из догађаја на које нисам могла да утичем. Била је то дубока потреба да кажем истину.

Много прича ми је важно. Једна је она из Пећи о двојици сељака који су бежали једино са мртвим родитељима као пртљагом. Њихова љубав и поштовање према онима који су их родили, толика да нису хтели да остану сахрањени у земљи која им је постала непријатељска, дубоко ме погодила.

Друга слика је сусрет са двадесетогодишњим момком из Приједора, једне снежне ноћи у Модричи. Био је са двојицом пријатеља, једним Србином и једним муслиманом. Много је пио, а ја сам била уморна и нервирала ме његова упорност да прича. Али његова исповест је потресла и мене и моје колеге.

Он и још 23 младића из Приједора позвани су на служење ЈНА 1991. године. Нашли су се у касарни у Загребу, опкољени, без воде, хране и струје. Њихов омиљени потпуковник, муслиман, издао их је за 200 долара, отворио капије и уследио је масакр. Само њих тројица су преживели.

Момак је већ четири године ратовао за Републику Српску. Оца су му мучили и заклали. Мајка је остарела од бола. Веровао је да ће следећа офанзива бити његова последња. Радовало га је само то што му је девојка била трудна, па ће нешто од њега остати.

Када су кренули, рекао ми је да морају да пешаче десет километара по снегу до положаја. Била сам изненађена, јер је то подручје било иза линије фронта. Погледао ме као дете и рекао: „Нисте схватили, ми смо снајперисти.“

Последњи интервју са Радованом Караџићем 1996. године био је потресан. Он је званично био ратни злочинац. Био је свестан тога, али је одбијао легитимитет Хашког трибунала и право да га суди. И није био у криву.

Савет безбедности је 25. маја 1993. године резолуцијом 827, после резолуције 808 од 22. фебруара, основао Трибунал према Поглављу ВИИ Повеље УН. Трибунал је требало да суди за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена од 1. јануара 1991. године. Међународно право предвиђа да трибунал може судити само за злочине почињене после његовог оснивања. Дакле, злочини пре његовог оснивања не би смели да буду у његовој надлежности.

Зашто желите интервју са председником Србије, какво је ваше мишљење о њему као државнику?

Ж. Т. М.В. : У мојој земљи медији објављују мало вести о Србији и Републици Српској. Када то раде, реч је углавном о садржају направљеном према наметнутој нарацији и ретко су заиста информативни. Сматрала сам да је важно да чујем директно од председника истину о тренутној унутрашњој и европској кризи.

Мислим да председник трпи снажне притиске, вероватно и претње из Брисела, што му не дозвољава да води независну спољну политику и приморава га да балансира. То разочарава младе, који су чисти и идеалистични и не могу да схвате нијансе тешке спољне политике. Део садашњих протеста вероватно не разуме степен спољног утицаја у њиховим редовима. Њихова жеља за слободом и независношћу води их ка лепој утопији, али тешко остваривој данас.

Шта је по вама тема број један о Србији коју Европа не разуме?

Ж. Т. М.В. : Европа одлично разуме аспирације Србије. Зато их и сузбија. После учешћа у распаду Југославије и наметања своје политике Румунији и Бугарској, Брисел сада покушава да поново састави бившу Југославију. Све то без поштовања осећања народа, међународног права, резолуција УН и споразума попут Дејтонског, када је реч о Републици Српској.

Балкан и Украјина су две шаховске табле на којима се померају фигуре НАТО према Русији. Из анализе балканске ситуације делује да су главни корисници западне политике оне земље које су имале, или још имају, снажну везу са нацифашизмом. Тај тренд је веома присутан код многих у бриселској администрацији. Многи предлози закона делују инспирисано прошлошћу за коју смо веровали да је затворена у Нирнбергу.

Јасно је да би земље које не слушају наређења могле добити наметнуту демократију и председника по избору споља. Народ више не би слободно бирао, или би био наведен да прихвати владе које није изабрао.

(Српски угао)

Препоручујемо

Политика

0 2

ВУЧИЋ СЕ САСТАО СА ДОДИКОМ: Данас у председништву Србије много важних разговора о бројним питањима

22. 11. 2025. у 13:50

Економија

0 17

"ТЕШКО ИДЕ ОКО НИС-А, ДАЋУ СВЕ ОД СЕБЕ" Вучић: Американци хоће да виде све детаље уговора, после пет дана преговора то није могуће

22. 11. 2025. у 11:27

Политика

0 12

"ОНИ ЖЕЛЕ ДА СРБИЈА ПРОПАДНЕ И НИКАД НИШТА НЕ ОТВОРИ" Вучић о писању опозиционих медија да се неће покренути Кластер 3

22. 11. 2025. у 11:23

Политика

0 15

ВУЧИЋ О УСТАШКОМ ДИВЉАЊУ У ОСИЈЕКУ: Ужаснут сам бујањем фашизма у савременој Европи, хрватски винари немају везе са тим

22. 11. 2025. у 11:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације