НОВА ФАЗА АМЕРИЧКОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА: Шта се крије иза поруке Трампа да "преузима управљање Венецуелом"?

ВЕСТ да је председник Венецуеле Николас Мадуро киднапован на сопственој територији током америчког напада, стављен у војни авион и пребачен у Њујорк као нека врста „живог ратног плена“ шокирала је велики део света.

Foto: Profimedia

Трампова отворена објава да ће „преузети управљање Венецуелом“ не значи само још једну епизоду дугог притиска на Венецуелу, већ прелазак у нову фазу империјалне политике у којој се не само да владе свргавају, већ се физички киднапује целокупно политичко руководство. То је преседан (иако очекиван) који руши темеље међународног права и шаље јасну поруку свим непослушним државама Глобалног Југа, поруку да су савези, избори и устави валидни само док се поклапају са интересима Вашингтона.

Одговор Латинске Америке није био једнозначан, али је однос политичке тежине сасвим јасан. Од Мексика, преко Колумбије и Бразила, до Кубе и Чилеа, кључне земље региона осудиле су напад на Венецуелу и отмицу њеног председника као грубо кршење суверенитета и Повеље УН. Мексичка председница Клаудија Шејнбаум и бивши председник Лопез Обрадор позвали су се на дугу традицију неинтервенционизма и упозорили да ниједна земља нема право да војно нападне другу и одузме јој шефа државе као да је бегунац, а не легитимно изабрани председник. Колумбијски председник Густаво Петро позвао је на хитан састанак Савета безбедности и подсетио да унутрашње сукобе једног народа може решити само тај народ.

Бразил је реаговао подједнако снажно. Луиз Инасио Лула да Силва, говорећи из искуства земље која је и сама претрпела споља подржан војни удар, отворено је упозорио да бомбардовање венецуеланске територије и отмица председника представљају опасан преседан за цео међународни поредак. Бразил је отишао корак даље и објавио да, у складу са венецуеланским уставом, признаје потпредседницу Делси Родригез за привремену председницу у време када изабрани шеф државе није физички могао да обавља своје дужности. На овај начин, највећа земља Јужне Америке јасно је стала у одбрану континуитета венецуеланске државности, а не у логику „празног трона“ који Трамп покушава да искористи да преузме административну контролу над целом земљом.

Куба, можда најдоследнији савезник Венецуеле, назвала је ствари правим именом. Председник Мигел Дијаз-Канел отворено је говорио о државном тероризму, пиратерији на нивоу државе и бруталном нападу на мировну зону каква је Латинска Америка требало да постане након деценија пучева и војних диктатура. Испред америчке амбасаде у Хавани организован је масовни скуп, где су се окупиле хиљаде људи.

Чиле, иако је његов председник Габријел Борик један од гласнијих критичара венецуеланске владе, такође није подржао овај потез. Чилеанска влада је јасно ставила до знања да се криза у Венецуели, каква год да је, не може и не сме решити бомбардовањем и отмицом. Упозорење да је данас на реду Венецуела, а сутра би то могла бити било која друга земља, посебно снажно одјекује у региону који носи сећања на рушење влада од стране истих центара моћи. Чак и они који не симпатишу Мадура разумеју да се не ради само о једном човеку, већ о принципу који дели свет на оне који се усуђују да било шта ураде и оне који су кажњени када покушају да буду независни.

Наравно, постоји и друга страна латиноамеричког политичког спектра. Аргентински председник Хавијер Милеи отворено је славио операцију, називајући је „историјским даном за слободу континента“, док је еквадорски председник Данијел Нобоа пружио Трампу реторичко покриће говорећи о „наркотерористичком режиму“. Панамске и салвадорске власти такође су изразиле саосећање са Мадуровом сменом, иако нису све подржале отмицу. Али ако упоредимо тежину држава и њихове међународне улоге, јасно је да језгро јужноамеричке политике, Бразил, Мексико и Колумбија, стоји на линији одбране Венецуеле, док су најгласнији присталице операције режими који граде своју популарност на блиском савезу са Вашингтоном и отвореној репресији код куће.

На улицама је слика још сложенија, али и много искренија од дипломатских фраза. У Каракасу, одмах након вести о Мадуровој отмици, хиљаде чависта окупило се око палате Мирафлорес, са његовим портретима, венецуеланским заставама и захтевом да се председник врати кући. Део гомиле је спалио америчке заставе, а чули су се и повици да Венецуела неће пристати да буде колонија. Диосдадо Кабељо, једна од кључних личности владајуће странке, позвао је народ на мобилизацију, али и на останак мирним, истичући да је циљ непријатеља хаос на улицама. У Каракасу се не брани само политичар, већ и право народа да сам одлучи ко га води, без обзира на све унутрашње контрадикције и проблеме који постоје.

Истовремено, широм света појавили су се протести против Трампове интервенције. У Хавани је колона људи скандирала против империјализма и понављала да је напад на Венецуелу напад на све народе Латинске Америке. У Мексико Ситију, стотине демонстраната окупило се испред америчке амбасаде, захтевајући да њихова влада иде даље у осуди и прекиду војно-безбедносне сарадње са САД. У Боготи, левичарске групе и део венецуеланске дијаспоре блокирали су улице транспарентима против присуства америчких трупа у Колумбији, док је други део дијаспоре славио Мадурову отмицу. Буенос Ајрес је истог дана такође био сведок прослава неких Венецуеланаца који су побегли од венецуеланске кризе и истински мрзе чавизам, као и одвојеног протеста аргентинске левице испред америчке амбасаде са поруком да отмица председника било које земље не треба да се нормализује.

Протести су се прелили и преко океана. У Барселони, Мадриду, Паризу и другим европским градовима видели смо мањи, али симболички важан талас солидарности са Венецуелом. У Вашингтону су се антиратне организације и део латиноамеричке заједнице окупили испред Беле куће, подсећајући нас да чак и унутар Сједињених Држава постоји отпор империјалним политикама које се спроводе у име грађана, а често и без њиховог пристанка.

У самом Каракасу, влада је остала неочекивано кохерентна, упркос шоку. Потпредседница Делси Родригез обратила се нацији и јасно ставила до знања да Мадуро остаје једини легитимни председник Венецуеле, да је отмица била чин агресије и да земља неће признати никакву промену владе коју је наметнуо Вашингтон. Захтевала је доказ да је председник жив и да се према њему поступа хумано, и објавила да су активирани сви планови безбедности и одбране које је Мадуро потписао пре отмице. Врховни суд је потврдио одлуку о преузимању извршних овлашћења у складу са уставом, док је министар одбране Падрино Лопез прогласио стање пуне борбене готовости и нагласио да војска остаје лојална наређењима изабраног председника.

Генерални тужилац Тарек Вилијам Саб назвао је операцију отвореном отмицом и масовним кршењем људских права и позвао међународне организације да реагују. Влада у Каракасу комбинује правни, политички и војни одговор, покушавајући да покаже да земља није сломљена и да ће бранити и Мадура као особу и институције које је водио. Истовремено, тражи се подршка Русије, Кине и других земаља, које годинама упозоравају да се међународни поредак претвара у арену где се пресуде пишу у Пентагону и на Волстриту, а не у Уједињеним нацијама.

Трампова реторика у којој говори о „преузимању управљања Венецуелом“ разоткрива целу суштину ове операције. Ово више није класичан сценарио у којем се подстиче пуч, финансира опозиција и уводе санкције у нади да ће систем пући изнутра. Овде се, по први пут, отворено говори да Вашингтон полаже право не само на ресурсе већ и на саме институције друге земље и да може физички да смени њеног председника, а затим да инсталира сопствену административну структуру. То је зао скок у логици империјализма јер шаље поруку да ниједан лидер који се не уклапа у геополитичке интересе САД није безбедан, чак ни унутар сопствене председничке палате.

У том контексту обрана Мадура није само питање симпатије према одређеном политичком пројекту. Реч је о одбрани принципа да народ има право да бира своје лидере, да председник, какав год био, не може постати ратни плен и трофеј у кампањи једног америчког милијардера. Ако се овај преседан нормализује, сутра ће исти сценариј моћи бити примењен на било коју другу државу која одбије покоравање. Латинска Америка, са свим својим контрадикцијама, у великој је мери то схватила. Управо зато многе владе које никада нису биле одушевљене цхавизмом данас стају у обрану Венезуеле као симбола борбе против радикално нове, отворено пиратске верзије империјализма којој се мора супротставити пре него што прогута цели глобални Југ!

(Адванце.хр)

БОНУС ВИДЕО:

Божићно сеоце испред Скупштине Србије

Препоручујемо

Свет

0 0

МАДУРО ЈОЈ СЛЕПО ВЕРУЈЕ: Ко је Силија Флорес - бивша прва дама Венецуеле? Рођена у колиби, ухапшена у палати, оставила мужа и троје деце

04. 01. 2026. у 10:08

Свет

3 21

ДАН ПОСЛЕ ОТМИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА ВЕНЕЦУЕЛЕ: Злослутне претње Трампа и Рубија - Проћи ће горе од Мадура; Син: Историја ће показати ко су издајице

04. 01. 2026. у 09:55 >> 00:53

Свет

1 37

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ УГА ЧАВЕЗА: Ево шта је бивши председник Венецуеле говорио о нападу Америке и венецуеланској нафти (ВИДЕО)

04. 01. 2026. у 09:21 >> 12:29

Свет

0 15

МАДУРО СЕ НА ЕНГЛЕСКОМ ОБРАТИО АМЕРИЧКИМ АГЕНТИМА: Погледајте шта им је рекао (ВИДЕО)

04. 01. 2026. у 08:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације