КАЛИНКА ЈЕ ИМАЛА 14 ГОДИНА КАД ЈЕ БРУТАЛНО УБИЈЕНА: Отац 30 година истраживао злочин, сви га сматрали лудим - права истина је шокирала свет!
АНДРЕ Бамберски је пензионер, а три деценије живота је посветио разоткривању смрти своје ћерке.
Foto: Printskrin Youtube
По струци рачуновођа, није ни слутио да ће му једна ноћ потпуно променити ток судбине. Од најблискијих људи доживео је најјезивије ствари које се не виђају ни на филму.
Раних седамдесетих година, Андре Бамберски је живео и радио у Казабланки, у Мароку. С њим је била супруга Данијела и њихово двоје мале деце – ћерка Калинка и син Николас.
Тамо су упознали доктора Диетера Кромбача и његову другу жену, Инге. Прва жена др Кромбача, Моника, умрла је изненада, старости 24 године. Кромбач је пар година старији од Бамберског, а у Касабланки је радио као лекар у немачком конзулату. Ту су била и његова деца из првог брака, син Борис и кћерка Диана.
Брачно неверство међу пријатељима
Лепо време, образовани, богати Европљани у егзотичној земљи на северозападу Африке… Није тешко претпоставити како су ова два пара имала много заједничких тема за разговор и да су њихова дружења била врло пријатна. На крају крајева, живели су у истој улици и деца су им похађала исту интернационалну школу.
Међутим, та дружења нису била само… пријатељска. Наиме, Данијела Бамберски и Диетер Кромбач ускоро започињу тајну везу. Данијела је атрактивна и има тридесетак година, а др Кромбач, десет година старији од ње, доказано воли млађе жене и зна како да их шармира.
Андре Бамберски је касније тврдио како у то време није имао појма за аферу. То ће сазнати тек касније, у Француској – боље речено – сам ће открити.
Калинкина мајка мења живот
Године 1974. породица Бамберски напуштај Мароко, враћају се у Француску. Настанили су се у Печбускеу, мирном месту на југу земље.
Кромбач такође одлази из Марока. Заједно са женом и децом се враћа у Немачку, где у Баварској повремено ради као доктор на замени.
Годину дана после, 1975, Данијела, иначе незапослена, изненада обавештава супруга како је нашла посао. У питању је ангажман у једној канцеларији за некретнине.
Проблем је што је та канцеларија смештена у Ници – неких 560 километара источно од Печбускеа. Зато ће, рекла му је, тамо изнајмити апартман, где ће боравити радним данима, а кући долазити викендом.
Све веће сумње код мужа
Сада већ сумњичав, Бамберски је тражио од супруге да му да неки контакт, односно број телефона или адресу те фирме. Данијела је то одбила, увређена због такве врсте питања и његовог неповерења.
Једне недеље је села у аутомобил и запутила се према Ници, како би ујутро стигла на посао. Он је сео у свој ауто и опрезно је пратио. Уместо у смеру Нице, Данијела је скренула према Тулузу. Паркиравши, ушла је у неку стамбену зграду и тамо остала до идућег викенда.
Како би додатно потврдио своје сумње, Бамберски се у тој згради код портира распитивао за Данијелу. Портир му је одговорио: “Ах, знам, Ви сигурно мислите на госпођу Кромбач!”
Фрапантно изненађење, па развод
Врло брзо је уследио је развод. Данијела се одселила у Баварску, где је наставила да живи с Кромбачом. Њих двоје су се венчали две године касније, 1977. а старатељство над децом је препустила бившем мужу.
Калинка и Николас су живели с оцем у Француској. Три године касније, 1980. године, Бамберски је пожелео лагодни живот у Мароку. Донео је одлуку да ће се тамо преселити с децом.
Данијела је била против тога. Једна је ствар што она, због љубави, живи у Немачкој, а деца у Француској – то је ипак близу и могу се виђати релативно често. Али да отац децу одведе у Африку…
Неколико дана након што су Бамберски и деца стигли у Мароко, Данијела је уложила службену жалбу суду у Тулузу. Овај пут је тражила старатељство.
На наговор свог адвоката, а како би избегла цивилну тужбу, Бамберски попушта захтеву бивше супруге. Он се враћа у Француској, а деца одлазе у Линдау, на југ Немачке, код мајке и њеног новог мужа, др Кромбача. Андре Бамберски је пристао да ће децу виђати само преко празника.
Најгора вест
Две године после, 1982, десети је дан седмог месеца. Мало место у Француској, непуних 5 километара од Тулуза. Идилу топлог летњег јутра у Печбускеа разбија неочекивана звоњава телефона, око 10:30.
Бамберски се напокон јавља. С друге стране је Данијела. Зове из Немачке. Кроз плач, дрхтавим гласом му покушава рећи: “Калинка је умрла.”
Шок и неверица. Калинка – мртва? Његова ћерка, мезимица, то лепо и паметно дете, да је више нема?! Немогуће! Како, зашто! Свет му се срушио.
Андре Бамберски је тада имао 45 година. Није могао ни сањати које ће размере попримити та трагедија нити како ће Калинкина смрт променити његов, али и животе свих умешаних у овај случај.
Борба дуга 30 година
Од тог тренутка, па идућих тридесет година, водиће се правна, али првенствено приватна битка за расветљивање убиства четрнаестогодишње Калинке Бамберски.
Позив непознате жене
Година је 2009. Француски град Мулхоусе, у близини границе с Немачком. Јесен, 17.10, хладно. Три су сата иза поноћи.
Мрачно и прљаво двориште између две зграде. Иза железне капије, на поду лежи мушкарац. Руке и ноге су му свезане. Испребијан је, потхлађен, али још увек жив. Ротација, стиже полиција.
Неколико минута раније, звони телефон у локалној полицијској станици. Дежурни се јавља, а женски глас, на француском језику и са снажним немачким нагласком, говори:
-Идите у Руе де Тиллеул, преко пута царинске канцеларије. Тамо ћете пронаћи завезаног човека.
Непозната жена је након тога прекинула везу. Два патролна возила су се одмах запутила према наведеној адреси. Полицајци су брзо лоцирали озлеђеног мушкарца. Када су му скинули повез с уста, он је само промрмљао: “Иза овог стоји… Бамберски!”
Скоро тридесет година уназад, окупила се мања група уплаканих људи на месном гробљу у Печбускеу. Повод је последњи испраћај изненадно преминуле Калинке Бамберски. Док свештеник изговара молитву, чују се јецаји ожалошћених родитеља и родбине.
Калинкин отац дао је себи важно обећање којем је живот посветио
Неколико дана пре сахране, Данијела је из Немачке назвала бившег супруга. Кроз плач га је обавестила да је њихова Калинка умрла. Сломљен и у шоку, Андре Бамберски је резервисао први лет за Цирих. Слетивши у Швајцарску, на аеродрому је унајмио аутомобил и кренуо према југу Немачке, у Линдау.
Касније тог јутра, Бамберски лети назад за Француску. С њим иде син Николас (11). Њих двојица ће тамо чекати да се из Немачке превезе Калинкино тело, где ће се и сахранити. Сахрани ће, поред осталих, присуствовати Данијела и др Кромбач, такођер потресени и ожалошћени.
Мистериозна смрт
Осим што је осећао бескрајну тугу због губитка кћери, Бамберски је био фрустриран, љут, бесан. Наравно, уобичајено је да људи, када тугују за ближњима – а тек родитељи за децом – покушавају у том губитку пронаћи неки смисао. Често је било какво објашњење боље него никакво.
Иако побожан католик, Бамберски Калинкину смрт није приписивао вишој сили. Напротив, он је сумњао на људски фактор. Као врло практичан човек, отприлике је размишљао: Калинка је имала 14, готово 15 година. Комуникативна, здрава, активна, спортски тип… Једну ноћ је заспала и више се није пробудила. Зашто?!
Данијела је Бамберском рекла како њен садашњи супруг, Калинкин и Николасов очух, има два објашњења, односно да он сумња на два потенцијална узрока Калинкине смрти.
По мишљењу др Кромбача, који је иначе специјалиста интерне медицине, први сценарио је топлотни удар. Калинка је цели претходни дан провела на језеру, излежавајући се јаком сунцу.
Други сценарио, а тај је Бамберском сигурно теже пао, како је Калинка умрла због одгођених последица потреса мозга којег је задобила као дете. Наиме, једном прилике, док су још били у Мароку, 1974. године, Бамберски је изгубио контролу над возилом. Слетели су с улице, а мала Калинка је ударила главом и задобила потрес мозга.
Неописива борба за правду
У тој ситуацији, велики број људи би се препустио самосажаљењу и апатији. Неке би то и уништило. Већина особа би, након неког времена, прихватила реалност и кренула даље. Али не и Андре Бамберски. Он је тражио да му се из Немачке пошаље службени обдукцијски налаз.
У Линдауу је пронашао хотел у којем ће преноћити. Рано ујутро се запутио у тамошњу болницу, где је желео да види своју Калинку последњи пут.
Озбиљни мушкарац у белом је отворио враташца и извукао ладицу расхладне коморе. На лежају је било Калинкино беживотно тело. Бамберски је једва издржао да не изгуби свест. Након што се исплакао, обећао је својој кћерки да неће стати док не открије све околности њене смрти.
Све је више сумњао да је Калинка убијена, иако за то није имао никаквих доказа. На почетку ће други људи његова настојања интерпретирати као очај једног ожалошћеног оца, који је бол преусмерио у неко параноично преиспитивање свих околности смрти своје кћери. Можда су мислили и како га додатно оптерећује грижња савести јер није био поред ње када је умрла.
Могуће да је Бамберски на почетку управо себе кривио за Калинкину смрт. Када је особа ожалошћена, није реткост да погрешно закључује: “Да сам у Мароку мање радио, Данијела се не би осећала усамљено и Кромбач је не би успео завести. Деца на крају не би завршила код њих, у Немачкој. Можда би, у том случају, Калинка данас била жива…”
Наравно, не можемо знати шта је све Бамберском пролазило кроз главу у то време. Чињеница је да су му пријатељи и познаници убрзо почели пружати све већу подршку у његовим теоријама о сумњивим околностима Калинкине смрти. Успео је покренути и правосуђе. То ће чак резултирати затезањем дипломатских односа између Француске и Немачке.
Све сумње упућење на једну особу
Бамберски ће врло брзо почети кривити једну особу за смрт своје кћерке. Ту ће особу прогањати по Европи идућих тридесет година. Како време буде пролазило, подршка других људи ће јењавати. Изгубиће контакт с већином пријатеља, родбине и колега. Бит ће усамљен, изолован. Његово ментално здравље и моралне вредности ће се доводити у питање.
Бамберски у једном моменту напушта и посао, а сву енергију, време и новац усмерава према хватању особе коју сумњичи за Калинкину смрт.
Касније ће рећи: “То није никаква опсесија. Ради се о томе да сам Калинки дао обећање.”
Година је 1985. Поново се окупила мања група људи на гробљу у Печбускеу. Неки од тих људи носе форензичка одела. Постављен је и специјални шатор.
Шокантно откриће
У току је ексхумација тела Калинке Бамберски. Сахрањена је пре три године, а овај поступак је покренут на инсистирање њеног оца.
Скидајући маску, из шатора излази патолог. Покретом главе даје знак Бамберском да треба да попричају насамо.
-Господине Бамберски, узорке ћемо послати на додатну анализу, само… Имамо проблем.
Бамберски је дрхтао од узбуђења, упијајући сваку реч.
-Ово Вам неће бити лако да чујете. Али, како да кажем… Недостају гениталије. Нема! Комплетан репродуктивни систем је одстрањен. Жао ми је.
Један од присутних полицајаца је притрчао и помогао Бамберском да се одржи на ногама.
-Како… Како је то могуће? – Бамберски је једва хватао зрак.
Патолог замишљено слежу раменима:
– Искрено речено, то ни мени није најјасније. Као што и сами добро знате, обдукција је направљена у Немачкој. У извештају се ништа не спомиње… Не знам, мора да је дошло до неке грешке у комуникацији између форензичких лабораторија тамо код њих…
Бамберском је требало неколико тренутака да се сабере, а онда је схватио: није у питању никаква грешка. Ради се о намерном прикривању тешког злочина – не само убиства, већ и силовања!
Живот на Боденском језеру
Боденско језеро је једно од највећих слатководних језера у Европи. Простире се између обала Немачке, Швајцарске и Аустрије. Ова дестинација је омиљено летовалиште многих домаћих, али и страних туриста.
На источној обали Боденског језера, на немачкој страни, налази се Линдау. То је главни град истоименог дистрикта (Ландкреис), а припада Баварској. Стари део града (Алтстадт) је смештен на острву у Боденском језеру. Острво има површину од 0.68 км2. Са остатком града и државе је повезан друмским, као и жељезничким мостом.
Након Марока, Кромбач се враћа управо у Линдау, где ради као доктор интерне медицине. Од друге супруге се разводи готово одмах по повратку, 1974. године, а 1977. године жени Данијелу. Пар година касније, с њима долазе живети и Данијеланиа деца из првог брака, Калинка и Николас Бамберски.
Године 1982, Калинка је похађала средњу школу на француском језику у Фреибургу, питорескном универзитетском граду у покрајини Баден-Виртемберг, која граничи с Баварском.
Фрајбург је од Линдауа удаљен неких 170 километара, па је Калинка тамо живела у интернату, а у Линдау би долазила викендом. Сада је летњи распуст и провешће га у Линдауу, заједно с братом, мајком и др Кромбачом.
Нажалост, то ће бити и последње лето у њеном кратком животу.
Калинка и њена несрећа
Касније ће се установити да Калинка Бамберски није била срећна својим новим животом у Немачкој. Иако лепа, ведра и комуникативна, треба узети у обзир да је Калинки било 14 година (рођена 5.8.1967.), а познато је да су тинејџерске године “осетљиво доба”.
Затим, она и брат су преживели неколико шокова, односно неколико великих животних промена у релативно кратком временском размаку: након Марока, где су одрасли, ишли у школу/вртић и имали пријатеље, одлазе у Француску. Мајка почиње радити, и то у удаљеној Ници. Отац убрзо открива да она има љубавника – због тога у њиховог кући сигурно није недостајало ни свађе ни драме.
Мајка се након тога сели у Немачку и тамо се удаје за другог човека. Они остају да живе с оцем, мајку виђају само повремено. Неколико година касније, отац им говори да се њих троје поново селе у Мароко. Само што су се преселили, морају назад у Француску, али овај пут је мајка добила старатељство и они, деца, одсад ће живети у Немачкој, с Данијелиним новим мужем.
Зато не треба чудити што је Калинка толико патила у тим новим животним околностима. Као да све то није било довољно, слабо је говорила немачки језик. Живот у Француској јој је јако недостајао.
Изразила је жељу да се врати код оца. Тамо ће наставити школовање од почетка идуће школске године. Данијела је на крају пристала, а Бамберски је био одушевљен. Договорили су се: када заврши летњи распуст, Калинка се враћа у Печбуске.
Последњи Калинкини дани
Линдау, петак, 09.07. 1982. године. У Боденском језеру пуно купача. На плажи се људи сунчају, неки и роштиљају. Весела граја, дечији смех и звукови пљускања воде. Калинка Бамберски је такођер цели дан провела на језеру, пливајући и једрећи на дасци.
Кући се вратила око 17:00 сати. По речима њене мајке и очуха, била је уморна и жалила се да се не осећа најбоље. У пола осам, Данијела, Кромбач, Калинка и Николас су сели за сто и заједно вечерали. Калинка се рано повукла у своју спаваћу собу.
Тамо је у кревету читала књигу. Око 22:00 је дошла у кухињу да се напије воде, па се вратила у собу. Око поноћи, њен очух, др. Кромбач, дошао је до ње, замоливши је да угаси светло и да спава.
Кобни моменат
Идуће јутро, нешто пре 10 сати, др Кромбач се спремио за јахање. Овај четрдесетседмогодишњак је био заљубљеник у коње и викендом је волео да јаше по оближњим планинама. Пре него што ће изаћи из куће, запутио се према Калинкиној соби, да је пробуди.
По његовом сведочењу, она није реаговала на позиве. Лежала је у кревету, на десном боку, потпуно непомично. Већ је била наступила мртвачка укоченост (ригор мортис).
Кромбач ће нешто касније патологу испричати како је своју пасторку свеједно покушао оживети инјекцијом Цорамина, директно у срце. Осим Цорамина, који је стимуланс централног нервног система, дао још је још два стимуланса у ноге – по инјекцију Новодигала и Исоптина.
Наравно, ништа од тога није помогло. Калинка Бамберски је била мртва већ сатима. Аутопсија ће показати да је смрт наступила између 3 и 4 ујутро.
Шта се дешава 30 година касније?
-Полиција, отварај!
Старији мушкарац је послушно отворио врата. Иако је деловао помало збуњено, није пружао никакав отпор при хапшењу. Део тима је остао претраживати хотелску собу, а двојица њихових колега ће осумњиченог одвести у станицу на испитивање.
Након што су му на руке ставили лисице, при изласку из собе, један од полицајаца се обраћа осумњиченом:
-Идемо, господине Бамберски, само полако…
-Добра вечер, полиција? Ја сам Андре Бамберски. Отац сам покојне Калинке, коју је силовао и убио Диетер Кромбач. За његовим хапшењем постоји међународна потерница. Молим вас, идите у Руе ду Тиллеул, тамо ћете га наћи.
Након неколико тренутака ћутње, дежурни полицајац у Мулхоусеу је одговорио:
-Господине, само неколико минута пре Вас, назвала нас је непозната женска особа – немачки нагласак? – с том истом информацијом. Тако да смо већ послали патроле. У реду, јавит ћу Вам се ускоро, чим будемо имали неких нових сазнања.
Двадесет минута послије, у 4 сата ујутро, исти полицајац зове Бамберског и говори му:
-Нашли смо Кромбача, али је у лошем стању. Ви сте овде, у Мулхоусеу? Замолио бих Вас да не напуштате своју хотелску собу, колеге ће свакако да поразговарају с Вама…
Лажни налаз
Након што је Калинка умрла, Бамберски је све више сумњао у околности њене смрти. Зато је захтевао да му се из Немачке пошаље службени обдукцијски налаз. Три месеца касније, у рукама је држао копију тог налаза, преведену на француски језик. Док је читао, згражавао се.
У налазу је писало како је обдукцију тела вршио др Хохман, патолог из оближњег града. Од присутних су били још начелник полиције Линдауа, локални тужилац, али и др Кромбач. Бамберском се то чинило прилично необично, мимо протокола: да очух, интернист (а не патолог), буде присутан на аутопсији своје пасторке?
Непознат узрок смрти
У извештају се даље наводи да су на гениталијама пронађени трагови крви, а у унутрашњости нека неидентифицирана твар. Хохман је такође забележио присутност свеже убодне ране од инјекције на десној Калинкиној руци.
Кромбач ће потврдити да јој је он, у петак пре вечере, интравенозно убризгао отопину Кобалт-Феррлецит, јер га је сама Калинка молила да јој да нешто од чега ће боље поцрнети на сунцу.
Др Хохман није извршио токсиколошку анализу крви и ткива, нити је проверио да ли је Калинка била девица. Уместо тога, узорке крви и ткива је послао у форензички лабораториј, а свој налаз завршио тиме да је потребно причекати са закључцима, све док се узорци додатно не испитају.
“Калинка је умрла јер је дошло њено време.”
Тешко је и замислити у каквом психичком стању је био Бамберски у то време. Његове сумње су се множиле, питања навирала, а није било никаквих конкретних доказа ни новости из лабораторија.
Неизвесност га је изједала, па је назвао Данијелу и питао је зна ли она ишта, јесу ли готови резултати. Обећала му је да ће разговарати с Кромбачом, да он то провери, па ће му јавити.
Пошто се више није огласила, Бамберски након два дана опет зове бившу супругу. Данијела му је само рекла да анализе нису проведене.
Бамберски није могао веровати, па је бившој сасуо преко телефона:
-Калинка је умрла док је била код тебе. Твој садашњи муж је доктор. Сада, три месеца касније, ни тебе ни њега не занима узрок њене смрти?!
Данијела му је одговорила:
- Схвати већ једном, Калинка је умрла јер је дошло њено време да умре.
Мишљења стручњака
Прво је потражио мишљење двојице патолога из Тулуза. Они су потврдили његове сумње: судећи по обдукцијском налазу, процедура није била уобичајена и многа су питања остала неодговорена.
На пример, рекли су му, иако се наводе повреде на гениталијама и присуство неиндентификоване ствари (која би врло лако могла бити семена течност), они ипак нису тестирали да ли је четрнаестогодишњакиња икада имала сексуални однос? Никада нису анализирали пронађену супстанцу? Ту нешто није у реду, као да се нешто намерно жели сакрити.
Након што је то чуо из уста стручњака, Бамберски је напокон имао неку потврду из спољног света да није луд и да није све скупа умислио. Сви који су прочитали обдукцијски налаз, укључујући његове пријатеље, слагали су се како је у питању некакво заташкавање.
Узнемирујући закључак
Под притиском Бамберскијевих адвоката, почетком 1983. године, локалне власти у Немачкој наређују даљњу анализу узорака ткива преминуле Калинке Бамберски. Тестове врши Волфганг Спан, патолог са Института за судску/форензичку медицину у Минхену.
Др Спан се фокусирао на лек којег је Кромбач, по властитом сведочењу, интравенозно убризгао Калинки ноћ пре смрти. Ради се, дакле, суплементу гвожђа, Кобалт-Феррлециту, који је, по Спановом мишљењу, прилично контроверзан.
Као прво, Кромбач је навео да је сама Калинка тражила неко средство за боље тамњење на сунцу. Међутим, Кобалт-Ферлецит не поседује таква својства. Додуше, Кромбач је касније променио исказ и рекао да је примарни циљ био лечење Калинкине анемије, али Спан наводи да се овај лек, чак и када је у питању анемија, даје само у ретким случајевима.
Ако се Кобалт-Ферлецит даје без строгог надзора, посебно након јела, може довести до мучнине, грознице, повраћања и, у ретким случајевима, до престанка дисања или застоја срца.
Спан је навео како присутност комадића хране у Калинкиним плућима и једњаку упућује да је управо спорна инјекција довела до смртног исхода. Након што је примила Кобалт-Ферлецит, Калинка је пала у анафилактички шок, изгубила свест и угушила се садржајем којег је повратила.
С тим ће се касније сложити још један експерт, Петер С. Схонхофер, професор фармакологије: “Интравенозна инјекција Кобалт-Феррлецита је најнајвероватније довела до смрти Калинке Бамберски.”
Све је ово бацило велику сенку на Кромбачову верзију развоја догађаја, али и на његову веродостојност уопштено. Др. Спан наводи како употреба нимало безопасног Кобалт-Феррлецита није била оправдана у Калинкином случају, бар не на начин и из ових разлога које је навео др Кромбач.
Спан у својој анализи закључује да како нема никаквих знакова имунолошке реакције на околном ткиву, што значи да је смрт наступила скоро моментално. У том случају, Кромбач је свесно заварао истражитеље око времена које је прошло између инјекције и Калинкине смрти.
Наиме, Калинка је умрла између 3 и 4 ујутро. Није могуће да је примила инјекцију око 19:30 претходног дана/ноћи, а како је то навео њен очух. Кромбач је морао Калинки дати инјекцију – непосредно пре него што је умрла!
Бамберски под истагом
Јесен, 2009. година, Мулхоусе, Француска. Андре Бамберски је у истражном притвору, где је на испитивању провео два дана и две ноћи.
Поред осталог, истражитељи су га питали:
-Антон Красники? Значи ли Вам ишта то име? Имигрант с Косова?
Иако уморан, Бамберски је одговорио:
-Знам Антона, али немам појма како се презива. Први пут чујем за то презиме.
-А 19.000 евра, које смо пронашли у сефу Ваше хотелске собе, шта је с тим, господине Бамберски?
Минхен, 1983. година. Патолог Волфганг Спан је провео додатну анализу узорака ткива и закључио како је највероватније узрок смрти Калинке Бамберски инјекција Кобалт-Ферлецита, коју је Калинки интравенозно убризгао њен очух, др Кромбач.
За др Спана, разлози за давање лека, а које је Кромбач навео (притом мењајући исказ), свакако нису оправдани. Временски оквир из Кромбачовог службеног исказа такођер нема смисла. Све упућује на криминалне намере и радње. У најмању руку, ради се о убиству из нехата.
Међутим, Спанов извештај, с којим ће се сложити и неки други стручњаци, неће бити довољан за локалног тужитеља. По њему, Спанова анализа се своди само на индиције, без неких директних и непобитних доказа. Тиме је истрага смрти Калинке Бамберски службено завршена. Одлуку о затварању истраге ће подупријети и главни тужитељ у Минхену.
Човек који се стално извлачио
Баварско правосуђе никада неће образложити због чега је истрага случаја К. Бамберски тада обустављена нити зашто Кромбач није приведен на даљњу обраду. Међутим, то неће бити први, а ни задњи пут да доктор Диетер Кромбач измиче истрази.
На пример, после ће се испоставити да лекар хитне помоћи, који је први дошао на место догађаја како би службено установио Калинкину смрт, није ни позвао полицију, иако је то требао урадити по службеној дужности. Наводно је управо Кромба инсистирао како нема потребе за тим и да се тело директно превезе у мртвачницу.
Једна је ствар што је једна особа попустила пред захтевима угледног колеге, али шта је с правосуђем? Зашто је оно тако лако одустало од истраге?
Разлога може бити више: Кромбач је био врло угледан доктор у Линдауу. По свему судећи, деловао је као брижан отац и очух. Могуће да је у том периоду и само правосуђе било преоптерећено неким хитнијим случајевима. Исто тако, резултати анализе ткива нису били довољно директни и јасни. А можда је, на пример, главни тужилац био члан истог коњичког клуба као Кромбач, па га је овај успио шармирати и уверити у своју верзију приче?
Бамберски је био сигуран је Кромбач под неком протекцијом, могуће и на државном нивоу. Је ли Кромбач у конзулату у Мароку успео остварити тако моћне, утицајне контакте? Је ли он заправо био некакав шпијун, па је зато имао толику заштиту?
Како год, Диетер Кромбач више никада у Немачкој неће бити предметом истраге у случају Калинке Бамберски.
Све јача снага Бамберског
Зато је на другој страни Андре Бамберски, Калинкин отац. Колико год да су правосудне институције и медицинска струка у Немачкој покушавале “покопати” случај, толико је он, па још и више од тога, устрајавао да се све изнесе на светло дана.
У то време је ухапшен у Немачкој – не Кромбач, него Бамберски. Након што је у притвору провео 24 сата, морао је платити кауцију у износу од око 2 000 немачких марака. Након три месеца , осуђен је у одсутности на три месеца затвора или новчаном казном од 400 000 немачких марака.
Због ове драконске казне, Бамберски неће смети доћи у Немачку идућих 5 година, све док тај случај службено не застари. Али, у чему се састојао његов злочин?
Године 1983, за време одржавања Октоберфеста, Бамберски је ходао улицама Линдауа и пролазницима делио летке. Била их је пуна торба. На сваком од њих је била испринтана Калинкина слика, испод које је писало:
“Становници Линдауа! Требате знати да убица, Диетер Кромбач, живи у вашем граду. Он је силовао и убио моју ћерку, 10.07.1982. године, а његов злочин су заташкали доктори, полицијски комесар, као и тужитељи. Молим вас, помозите ми да добијем правду!”
Поделио је преко 2000 летака. У једном моменту, кроз фестивалску гужву је угледао Диану (19) и Бориса (17), Кромбачову децу из првог брака. С њима су била и двојица полицајаца. Кретали су се према Бамберском. Бамберски је ухапшен, а касније и оптужен за клевету на рачун Кромбача, ремећење јавног реда и мира, као и за нарушавање угледа јавног тужиоца.
Године 1988., немачке власти, на захтев француског правосуђа, шаљу узорке плућа, срца, коже и других тиква раније извађених из Калинкиног тела. Није једино било узорака крви, које је, из непознатих разлога, др. Спан претходно одбацио.
Због недостатка узорака крви, француским патолозима није било могуће директно доказати да је Кобалт-Ферлецит узрок Калинкине смрти. Међутим, сложили су се са Спанновом анализом: Калинка је умрла насилном смрћу, а по свему судећи, узрок је доза наведеног лека, односно реакција на лек.
Кромбач недодирљив
За разлику од немачког, француском правосуђу је ово било довољно да осуде Кромбача. Године 1993, јавни тужилац Француске (главни државни адвокат) оптужује Кромбача за “убиство с намером” и тражи од немачких власти његово изручење. Немачка то одбија. Две године послије, 1995., Француска осуђује Кромбача у одсуству на 15 година затвора.
Баварски, али и ауторитети из Берлина, ову су пресуду сматрали илегалном. Наиме, став немачке владе је био да Кромбач не може бити изручен страној држави, с обзиром на то да је домаћи тужитељ случај већ прогласио затвореним. Представници власти су као аргументе наводили и недостатак доказа, друштвени статус и уверљивости приче др Кромбача, али и чињеницу да се сама Данијела, Калинкина мајка и Кромбачова супруга, заклиње у његову невиност.
Око случаја “Калинка Бамберски”, Француска и Немачка водиле неку врсту правосудног хладног рата. За то време, Кромбач ужива. И даље живи поред Боденског језера. Његова докторска пракса цвета. Као и раније, креће се у високим друштвеним круговима, а у слободно време јаше или плови својом једрилицом по језеру.
Међутим, Кромбач није могао одолети млађим женама, што доводи до развода између њега и Данијеле 1989. године. Она се враћа у Француску и настањује се у Тоулоусеу. Без обзира на развод, Данијела и даље брани Кромбача, тврдећи да је невин.
Две године касније, Кромбач се жени по четврти пут. У питању је извесна Елке, такођер десет година млађа од њега. С њом ће 1992. добити кћер Катју. Ни тај брак неће потрајати.
Године 1997, Бамберски прима позив из Немачке. Зове га једна новинарка, иначе Аустријанка, која је од почетка пратила случај. Рекла му је:
-Кромбач је ухапшен!
Бамберски није могао скрити одушевљење: -Знао сам! Напокон!
-Али, господине Бамберски, нема везе с Калинком.
-Ја… Не разумијем, како то мислите?
-Желим рећи, ухапсили су га, али зато што је силовао једну своју пацијенткињу!
Раније тог дана, 11.02.1997. године, шеснаестогодишња Лаура Стехле долази у Кромбачову клинику у Линдауу. Тамо има заказан термин за ендоскопију. Кромбачов помоћник је био на паузи, негде на ручку, па је Кромбач је девојку увео у просторију за преглед.
Упозорио је Лауру да ће увлачење сонде вероватно бити болно, стога он препоручује да претходно интравенозно прими анестетик. Девојка је пристала и ускоро изгубила свест. По њеним речима, у једном моменту се пробудила, а Кромбач, потпуно го, налазио се изнад ње. Шокирана, покушала га је одгурнути и побећи, али се није могла ни помакнути. Анестезија је још увек деловала.
Кромбач је био уверен да Лаура, што због шока, што због стида, то никоме неће испричати. Међутим, чим је дошла кући, све је рекла родитељима и они су напад одмах пријавили полицији. Шест месеци касније, судија Кромбача проглашава кривим за силовање малолетне особе. Осуђен је на две године затвора и одузета му је лекарска дозвола.
Упркос сведочењу жртве и узорку сперме, прикупљеног и анализираног одмах након пријаве силовања, судија ипак ослобађа Кромбача. Он више неће моћи радити као доктор, али неће ни у затвор.
Као аргументи за ту одлуку, на изрицању коначне пресуде, наводили су се Кромбачов углед те непостојање претходних пријава ни пресуда (у Њемачкој нису признавали ону осуду ин абсентиа из Француске).
Оваква одлука је разбеснила многе, па је организован протест испред зграде суда. Међу њима је било и шест жена, које су такођер тврдиле да их је Кромбач на сличан начин силовао. Упитане зашто се нису раније огласиле, наводиле су два основна разлога: или им је анестетик помутио памћење или су се бојале због Кромбачовог утицаја у друштву, тј. мислиле су да су саме и да им нико неће веровати.
Кромбач се није пуно секирао око новонастале ситуације. Дајући интервју за једну француску радио-станицу, оптужио је жртву, рекавши да се Лаура њему набацивала и да се самоиницијативно скинула гола.
Поводом Калинкиног случаја, Кромбач је Бамберског је прогласио лудим и опседнутим човеком: “Смешно је што он мисли да бих ја спавао с његовом кћерком. Нисам имао потребе. Био сам ожењен; био сам срећан са Калинкином мајком.”
Две године после, као слободан човек, Кромбач живи у Сцхеидеггу, у једном селу у близини Линдауа и недалеко од границе с Аустријом. Када је чуо да неко куца, отворио је врата. Неугодно се изненадио – на вратима је стајао Бамберски.
-Кромбач, да знаш, ја се нећу престати трудити да те вратим у Француску, где ће ти се и судити. До тог момента, ја напросто нећу стати.
-Ма ти си луд. Теби је само до тога да се осветиш, па коме год.
-Не, не, не… Ти си њу силовао. Знам ја јако добро шта си урадио.
-У реду, а да ја сад назовем полицију, па ћемо видети? – одговара Кромбач.
Бамберски је само климао главом, загонетно се смешкајући. Затим се окренуо, ушао у ауто и одвезао даље. Кромбач је за њим гледао кроз полузатворена врата.
Невероватан преокрет
Година је 2000, запад Аустрије. Кромбач је на железничкој станици. Прилази му полицајац, који још једном погледава у папире које држи у руци, а затим ауторитативно говори Кромбачу: – Молим Вас да пођете са мном.
Кромбач у аустријском затвору проводи готово месец дана. Судија је на крају уважио захтев његовог адвоката, да оптужба, којом се терети Кромбач, није легална. Бит ће ослобођен.
Неколико месеци касније, почетком 2001. године, суд у Страсбоургу ће наредити да се Кромбачу, због неправедних оптужби према њему, мора исплатити одштета у вредности од око 20 000 еура од стране државе Француске.
С обзиром на ситуацију, Кромбач је био изузетно опуштен и самоуверен. Међутим, његов живот се драстично промијенио након оптужбе за силовање малољетнице. Није више могао легално радити као доктор, а репутација му је била значајно нарушена. Зато је стално био у покрету, сељакао се и мењао адресе сваких шест месеци.
Бамберски га је пратио у стопу. У ту сврху је унајмио и приватне детективе. И сам је често одлазио “на терен”. Међутим, Кромбач је био изузетно спретан у овој игри скривања. Било је дана када би му се изгубио сваки траг, да ни Бамберски ни његови детективи нису имали појма где је био за то време.
У том периоду, Бамберски је био прилично усамљен. Родбина и пријатељи су га одговарали од таквих поступака, говорећи му како се узалудно жртвује, излаже и троши. Многи су од њега већ и “окренули главу”, сматрајући га лудаком, фанатиком, прогонитељем, чије су радње, у најмању руку, неморалне, ако не и криминалне.
Бамберски је наставио ревно надзирати Кромбачово кретање и понашање. Међутим, то није увек било лако – Кромбач је лукав, тајновит и непредвидљив. Поново је почео илегално радити као доктор.
Када је Бамберски од својих извора за то чуо, да Кромбач опет крши закон, отпутовао је у Брегенз, аустријски град на обали Боденског језера, у непосредној близини границе с Немачком. Ту се сместио у хотелу, а затим аутомобилом запутио према Сцхеидеггу.
Бамберски је желио додатно истражити нове информације, у нади да ће макар на тај начин Кромбацха вратити у затвор. То није успео сазнати, али је открио нешто друго: кућа, у којој Кромбач живи, стављена је на продају. Бамберски од мештана сазнаје како је Кромбач добио посао у Западној Африци, где ће се преселити до краја тог месеца.
Бамберском се у глави упалио аларм: ако Кромбач оде у Африку, никада се више неће вратити и све је изгубљено!
Потресен због ове вести, Бамберски се одвезао назад у Брегенз и вратио се у хотел. Тамо је договорио састанак с једним аустријским приватним детективом, чије је услуге и раније користио. Бамберски је препричао детективу своја сазнања.
Рекао му је да не зна шта да ради, да је очајан и како би једино и најбоље решење било да детектив отме Кромбача и превезе га у Француску, где би Кромбач био аутоматски ухапшен. Детектив је саслушао Бамберског, али га је љубазно одбио: “Господине Бамберски, отмица је тешко казнено дело и заиста не могу учествовати у томе.”
Бамберски је био очајан. Отворено се жалио и разговарао о том проблему са свима који су га жељели слушати – послугом у хотелу, конобарима у локалним кафићима и ресторанима…
Позив који мења све
Након пар дана, зазвонио је телефон у хотелској соби. Када се Бамберски јавио, с друге стране је чуо глас мушкарца, који је причао на енглеском језику, са снажним страним нагласком:
– Ја сам Антон. Имам један предлог за Вас. Волео бих да се видимо, везано је за Калинку… Могу Вам помоћи да га превеземо у Француску.
Сутрадан су се нашли у оближњем јавном парку. Антон је висок, мршав мушкарац дуге косе, комуникативан и пријатељски расположен. Има тридесетак година и пореклом је с Косова. Рекао је Бамберском:
– Требат ће ми 20.000 еура за трошкове. Нећу то моћи обавити сам, имам партнере. Што се мене тиче, ја ово радим из хуманитарних разлога.
Пар дана касније, њих двојица су се одвезла у Сцхеидегг. Паркирали су преко пута куће у којој је Кромбач живио. Бамберски је Антону прстом показивао и терасу на којој Кромбацх свако јутро изводи гимнастику. Затим су се вратили у Аустрију, а Антон је Бамберском саветовао да иде у Француску и тамо чека на телефонски позив. Тако је и било.
Седам дана после, 17.10.2009. године, Сцхеидегг, Немачка. У иначе мирном селу, чује се галама, лупање, разбијање. Тројица мушкараца су четвртог угурала у аутомобил и одвезла се у непознатом правцу. Неко од мештана је позвао полицију.
Мало касније, на тротоару испред куће, у којој је живио Диетер Кромбач, полицајци су угледали ципеле, разбијене диоптријске наочале и свеже трагове крви.
Возачу се жури, али се покушава придржавати ограничења брзине на локалним цестама. Не сме рискирати да их заустави полиција.
За то има добар разлог: између седишта, на поду, лежи претучени Диетер Кромбач, завезаних уста, руку и ногу. Назад, изнад њега, седи трећи отмичар, који пази да је Кромбач “под контролом”.
Границу су прешли без проблема, па им је мало лакнуло. У Мулхоусе ће стићи након 5-6 сати вожње по завојитим цестама преко Алпа, уз повремено заустављање, како би Кромбач добио нову туру батина.
Отмичари ће Кромбача оставити у дворишту између две зграде у Мулхоусеу, на адреси Руе де Тиллеул, преко пута царинске канцеларије.
Једна жена, врло добро упућена у целу операцију, прво зове Бамберског у хотел, а затим и полицију, за сваки случај. Раније тога дана, јавила је Бамберском да се из Печбускеа запути у Мулхоусе, смести у раније договорени хотел и тамо очекује идући позив.
Назад у Сцхеидеггу, полиција пред Кромбачовом кућом проналази и комад папира. Један од полицајаца подиже папир с пода, уперивши према њему батеријску лампу. Пришли су и други полицајци, да виде о чему се ради. Био је то телефонски рачун, на име неког Антона Красникиа.
У жару борбе, из џепа или аутомобила, Антону је испао рачун за телефон!
Бамберски напокон долази до циља
У току је суђење Диетеру Кромбачу за убиство Калинке Бамберски. Палата правде, центар Париза, 4.10.2011. године. Сам процес је почео крајем трећег месеца исте године, уз неколико прекида због Кромбацховог нарушеног здравља. Тада је имао 76 година и проблеме са срцем.
По судници је ходао полако, ослањајући се на штап. Наводно је то последица премлаћивања приликом отмице. Уз пратњу судских полицајаца, Кромбач је смештен у просторију ограђену непробојним стаклом. Та се стаклена просторија налази у огромној судници високих плафона.
Сва су места била попуњена. Новинарима је допуштен приступ, али без кориштења камера. Суђење је било драматично, набијено емоцијама.
Кромбачова деца
У судници су присутна и Кромбачова деца: Диана и Борис из првог брака, већ одрасли људи, као и деветнаестогодишња Катја, из његовог четвртог брака, која је такође дошла да оцу пружи подршку.
Чланови фамилије су имали право да сведоче, па је Борис Кромбач сео на клупу и тврдио како је његов отац невин и да никада не би наудио Калинки. Што се њега тиче, Андре Бамберски је човек чији се очај, због губитка кћери, претворио у чисту мржњу.
Кромбачова деца ће такођер покренути страницу на интернету, где ће, поред осталог, објављивати фотографије, којима желе доказати како је кућа Диетера Кромбача била кућа љубави и заједништва – он посвећени отац и очух, они, укључујући и Калинку, вољена и сретна деца.
Сведочила је неколицина немачких и француских стручњака – токсиколога, фармаколога, патолога. Једногласно се слажу: Калинка Бамберски је пре смрти силована.
Осим тога, новијим анализама узорака ткива из њених плућа и срца, технологијом која није постојала у осамдесетим годинама, утврђено је присуство бензодиазепина у Калинкином телу. То значи да је била под снажном анестезијом у ноћи када је умрла.
Шта је са Калинкиним братом?
Калинкин брат, Николас Бамберски, иначе се није оглашавао у јавности поводом смрти своје сестре. То је и разумљиво: као и Калинка, и он је имао тешке трауме, које су се само множиле након њене смрти.
Ипак, на суђењу је питао Кромбача:
-Како се никад ниси потрудио сазнати шта се стварно с њом догодило? Како те није занимало од чега је умрла? Не сећам се да сам те икад видио да покушаваш наћи неки одговор или објашњење!
Данијела као друга особа
Данијела се чинила као сасвим друга особа. Била је испијена, мрачна, уздрмана. Већ је сведочила на том истом суду, неколико месеци раније. Кромбача је описала као “заводника” са невероватном снагом воље.
“Ако је он одлучио да нешто жели, ништа га није могло спречити. Мене је одабрао јер сам била удата, што је за њега само још један изазов.” Рекла је да су га посебно привлачиле девојке у раним тинејџерским годинама. Његов покретач је “забрањено воће”, па о чему год да се радило.
Данијела је навела да се тог јутра, 10.07.1982. године, пробудила око 9 сати. То је било пуно касније од њеног уобичајеног времена буђења. Зато је сада изразила сумњу да јој је Кромбач ноћ пре подметнуо неке седативе.
Касније ће се сазнати да је Кромбач редовно дрогирао Данијелу, како би у кућу могао доводити младе љубавнице. Данијела је претходних 29 година бранила Кромбача, чврсто верујући у његову невиност поводом Калинкине смрти. Сада је желела истину.
Епилог
Суђење Кромбачу је закључено једне суботе, око три поподне, 22.10.2011. године. Његове завршне речи су биле: “Кунем се пред судом и пред мадаме Гонин да никада нисам повредио Калинку.”
Након тога, тројица судија и девет чланова пороте се повлаче у своје одаје, како би се цели случај размотрио и како би порота донела коначну одлуку. Поротници су већали пуна четири сата. Око 7 навечер, судски полицајци су упозорили заинтересоване стране како је време да се сви врате у судницу.
Диетер Кромбач није показивао никакве емоције док је слушао како представник пороте чита одлуку: “Сматрамо да је крив за злочин свесног насиља које за последицу има нехотичну смрт, уз отежавајуће околности.” Кромбач је осуђен на казну затвора у трајању од 15 година.
Бамберски је одувек тврдио како је Кромбач Калинку прво силовао, а потом убио, да би је тако заувек ућуткао. Дакле, по Бамберском, примарни Кромбачов злочин је силовање, а убиство и остале малверзације су требале служити како би се прикрио тај примарни злочин.
Међутим, због недостатка доказа – никада пронађених репродуктивних органа и никада проведених анализа крви те непознате твари првотно уочене на гениталном подручју – то није било могуће доказати. Због тога се у пресуди силовање и не спомиње, а сама Калинкина смрт је означена као “нехотична”.
Бамберски је свеједно плакао од среће након изрицања пресуде. Он је постигао свој циљ: Кромбач је напокон осуђен за убиство његове Калинке. Разоткривен је и као силоватељ, иако не у Калинкином случају. Како год, мислио је Бамберски, Кромбачу је сада 76 година, па је за њега 15 година затвора исто што и доживотна казна.
Једноставан сценарио страшног злочина
Бамберски је већ одавно уверен у једину могућу верзију догађаја у ноћи када је Калинка убијена. Та је верзија брутално једноставна, што је чини још страшнијом.
Наиме, по мишљењу Бамберског, Калинка се, након вечере, повукла у своју спаваћу собу, раније него иначе. Тамо је читала књигу. Око 22 сата је дошла у кухињу, да се напије воде. Кромбач је седио у кухињи и читао. Можда је наговорио Калинку да и она мало седне с њим, а успут јој у воду подвалио седативе.
Она се убрзо вратила у спаваћу собу. Кромбач је чекао неко време да седативи прораде, а онда отишао код Калинке и силовао је. Након што је схватио шта је урадио, сматра Бамберски, ухватила га је паника. Постао је свестан могућих последица – не само евентуалних реперкусија за свој углед и посао, већ би му и слобода била доведена у питање.
Бамберски мисли како је Кромбач у том трену одлучио да се Калинке мора заувек решити. Зато јој је дао кобну дозу Кобалт-Ферлецита и успут смишљао сценарио који ће испричати осталима, укључујући истражитеље. Кромбач ће ујутро, у Калинкино тело, већ сатима мртво и укочено, убризгавати разне инјекције, а како би приказао покушаје оживљавања.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО: Хаос у Ирану: Пале државне зграде у целој земљи - У току је обојена револуција
"СВЕОПШТИ РАТ" Стигло велико упозорење Америци
ВИСОКИ ирански званичник упозорио је да ће сваки напад на његову земљу бити сматран „свеопштим ратом“ док се америчка ударна група носача авиона приближава региону.
24. 01. 2026. у 09:31
У ФЕБРУАРУ ПОТПУНИ КОЛАПС ПОЛАРНОГ ВРТЛОГА? Хладна маса заледиће Европу, ево шта нас очекује
НАКОН стратосферског загревања почетком фебруара, најновије прогнозе показују потенцијални потпуни колапс поларног вртлога, што ће на крају довести хладан ваздух и у Европу, пише Severe Weather Europe.
23. 01. 2026. у 14:21
НАЈСТАРИЈИ ЈУГОСЛОВЕН: Доживео 132, израсли му трећи зуби
У АКЦИЈИ некдашње ревије Yуго папир “Тражимо најстаријег Југословена“ 1978. године новинари су се запутили у село Ораш Плање удаљено од Тешња десетак километара, где је живео Мехо Хаџић.
23. 01. 2026. у 16:47
Коментари (0)