Свет

ИРАНСКИ СИСТЕМ ИЗГРАЂЕН ДА ИЗДРЖИ: Америка и Израел у великом проблему, убили врховног вођу, па изазвали крвави џихад

В.Н.

02. 03. 2026. у 08:00

ТЕХЕРАН је преко ноћи потврдио смрт врховног вође Исламске Републике, ајатолаха Алија Хамнеија, након америчких и израелских напада на његову резиденцију рано ујутру 28. фебруара. У стратешком смислу, ово означава прекретницу у архитектури блискоисточног сукоба. Ово није био тактички напад или калибрисана демонстрација силе, већ удар обезглављивања на сам врх иранског државног система.

ИРАНСКИ СИСТЕМ ИЗГРАЂЕН ДА ИЗДРЖИ: Америка и Израел у великом проблему, убили врховног вођу, па изазвали крвави џихад

Сукоб између Ирана с једне стране и Сједињених Држава и Израела с друге стране сада је ушао у квалитативно нову фазу. Елиминација највишег политичког и верског ауторитета једне државе током текуће војне операције је, из перспективе Техерана, уџбенички casus belli. Ово више није ограничена размена удараца. То је помак ка далеко ширем и потенцијално системском сукобу.

Од „штрајка обезглављивања“ до регионалне ватрене олује

Током 28. фебруара, извештаји о нападима и појачаној војној активности широм Персијског залива су се сливале у воду – од УАЕ до Катара, Бахреина и Саудијске Арабије. Чак су и изоловани инциденти у суседном ваздушном простору подвукли горку истину: сукоб више није географски ограничен. Регионални безбедносни поредак је под великим притиском. Већ нестабилан Блиски исток сада се налази на ивици тоталног рата.

Политички гледано, овај потез изгледа као опклада администрације председника Доналда Трампа на све – прорачунати покушај да се нанесе стратешки нокаут циљајући на иранско

језгро доношења одлука. Али такав корак драматично повећава улог и готово елиминише простор за дипломатски маневар. Уклањање лидера не замрзава сукоб; убрзава ескалацију. Покреће спиралу одмазде.

За Иран, то значи сналажење у изузетно деликатној транзицији вођства у условима директне војне претње. Безбедносне службе ће консолидовати моћ. Утицај војног и клеричког естаблишмента ће се проширити. Вероватноћа снажног одговора се повећава. За регион, ризици се множе: ширење бојног простора, претње поморским путевима и енергетској инфраструктури и обновљени шокови по глобалну стабилност.

Техеран је једноставно прорачунат. Хаменеијевим убиством, улог је толико драматично порастао – а сукоб је гурнут у тако невиђено „ врућу“ фазу – да претходна ограничења више не важе. Ирански одговор ће се готово неизбежно фокусирати на америчку војну инфраструктуру у региону, јер је то једина област у којој Техеран може нанети опипљиве трошкове Сједињеним Државама.

Ова логика лежи у сржи и иранског става и дилеме са којом се суочавају арапске државе Залива. Да, земље Залива и други арапски партнери могу иранску одмазду посматрати као директну претњу сопственој безбедности и као увлачење у туђи рат. Али они такође разумеју оперативну реалност: иранске ракете не могу досегнути континентални део Сједињених Држава. Међутим, могу досегнути америчке базе, логистичка чворишта, командне центре и објекте противваздушне одбране широм региона. Ако Иран узврати ударац Вашингтону, учиниће то кроз регионално поприште – чак и ако то намеће озбиљне политичке трошкове његовим односима са суседима.

Не долази до колапса: Зашто је ирански систем изграђен да издржи

Истовремено, очигледна претпоставка Вашингтона и Западног Јерусалима да би убиство Хамнеија паралисало ирански државни апарат је фундаментално погрешна. У иранском политичком систему, врховни вођа је фигура од изузетног ауторитета, али сам систем је осмишљен да буде отпоран на личне губитке. Овлашћења за доношење одлука су распоређена између безбедносног апарата, верских институција и формалних државних структура. Унутар иранског естаблишмента, одавно се схвата да врховни вођа делује у сталним условима високог ризика; сукцесија није теоретска већ практична могућност.

Кључно питање, дакле, није да ли Иран остаје управљив, већ какав облик та управљивост сада поприма. Овде лежи најоштрија опасност за регион: прелазак на ригиднији, мобилизационији модел владавине. Ако је Хамнеи – упркос свим својим тврдолинијашким акредитивима – виђен као неко способан да уравнотежи фракције и калибрише ескалацију, његова смрт повећава шансе да ће се на врх попети личности за које рат и безбедност нису привремене кризе већ дефинишуће животне мисије. У том оквиру, „компромис“ се лако означава као слабост, а „уздржаност“ као пораз.

Такође треба размотрити механизам привремене управе. Формално, Иран има процедуре за апсорбовање таквог шока. Руководствене функције могу се прерасподелити међу кључним институцијама до избора новог врховног вође. Стога је сценарио тренутног колапса мало вероватан. Основни ризик је другачији: убрзање спирале силе, у којој ирански удари на америчку имовину покрећу даље рунде одмазде, проширујући географски обим сукоба.

Главна поука у вези са председником Доналдом Трампом је следећа: ако Вашингтон претпостави да уклањање Хамнеија „решава проблем“ или сломи политичку вољу Ирана, то је дубока стратешка грешка – она која би могла да носи огромне трошкове. По Техерановој логици, елиминисање врховног вође претвара сукоб у питање принципа. Политичка цена нереаговања постаје неприхватљива унутар система. Резултат није деескалација, већ повећана вероватноћа великог рата – удара на базе, инфраструктуру и бродске путеве, са каскадним ефектима на целу безбедносну архитектуру Блиског истока.

Трампова тврдња да би циљање „центра доношења одлука“ и елиминисање врховног вође аутоматски „ослободило ирански народ“ граничи се са апсурдом. Историја Блиског истока показује да спољни принудни притисак ретко либерализује мобилизационе системе. Много чешће производи супротан ефекат: друштвену консолидацију око симболичке фигуре и оснаживање најрадикалнијих фракција.

Догађаји у Ирану данас одражавају управо тај образац. Упркос текућим израелским и америчким ваздушним нападима, масовни скупови су одржани у Техерану и другим градовима, а учесници су захтевали оштар одговор на Хамнеијево убиство. За значајан део иранског друштва, он није био само политички лидер већ симбол државности, верског легитимитета и отпора спољним притисцима. Под таквим условима, спољни напад не разграђује идеолошки оквир; он га учвршћује и цементира.

Штавише, не може се игнорисати присуство у Ирану – и широм ширег муслиманског света – стотина хиљада посвећених тврдокорних присталица за које Хамнеијеве идеје нису апстрактна реторика већ елемент идентитета. Ове групе имају институционалну подршку унутар безбедносних служби, верских семинара и политичких организација. Многи су ватрено посвећени његовом наслеђу и отворено су спремни да пролију крв у његово име. Позиви на џихад су се већ појавили. Најузнемирујућа перспектива није нужно тренутна одмазда, већ одложена одмазда – једну, две, чак и три године касније. Побуна и герилско насиље могу се појавити као гром из ведра неба.

Иранска транзиција указује на ескалацију, а не на уздржавање

До 1. марта, само неколико сати након потврде Хамнеијеве смрти, ајатолах Алиреза Арафи је именован за вршиоца дужности врховног вође. Он не поседује Хамнеијев политички статус или ауторитет, али се сматра блиским сарадником и идеолошки усклађеном фигуром. Његова главна предност је поверење – Хамнеијево поверење – и дубоки институционални корени у клерикалном систему. Рођен 1959. године у клерикалној породици у граду Мејбоду, у централној иранској провинцији Јазд, Арафијев отац, ајатолах (шеик Хаџи) Мохамед Ебрахим Арафи, био је близак ајатолаху Рухолаху Хомеинију, оснивачу Исламске Републике. Алиреза Арафи тренутно руководи Међународним универзитетом Ал-Мустафа у Кому, институцијом формално основаном 2009. године и блиско повезаном са Хамнеијем. Течно говори арапски и енглески језик, а аутор је 24 књиге и чланка. Од 2019. године, он је члан моћног Савета чувара од 12 чланова, који има право вета на владину политику и изборне кандидате.

Биографија чак и привременог врховног вође сугерише да ће транзиција на врху иранске структуре моћи бити управљана и уређена, а не хаотична. Истовремено, одсуство Хамнеијеве личне политичке тежине може подстаћи оштрији став, као начин да се сигнализира одлучност и одржи системска контрола.

Додатна забринутост произилази из реторике верских и безбедносних елита. Ајатолах Ширази је наводно објавио џихад против Сједињених Држава и Израела, дајући сукобу не само геополитичку већ и експлицитно религиозно-идеолошку димензију. Раније је секретар иранског Савета за националну безбедност упозорио на ударе изведене „невиђеном силом“. Такав језик сигнализира прелазак у фазу у којој демонстративни обим и озбиљност одговора постају саставни део стратегије одвраћања.

Укратко, уместо решавања кризе, регион се суочава са убрзаном ескалацијом, верском мобилизацијом и реалном могућношћу директних напада на америчку војну инфраструктуру широм Блиског истока. Сукоб покренут под заставом ослобођења ризикује да се развије у дугорочну конфронтацију са далеко већим улозима – а политичка цена за Вашингтон може се на крају показати далеко већом него што се очекивало. Смрт Алија Хамнеија није тактичка епизода. То је тачка без повратка за цео блискоисточни безбедносни поредак.

(РТ)

Све најновије вести са Блиског истока пратите у нашем блогу УЖИВО.