КАРАГАНОВ ОТКРИВА: Како Русија може да победи у новом светском рату – 8 кључних стратегија

УБРЗАНИ ток догађаја, од којих се сваки преклапа и противречи другом, збуњује и отежава разумевање суштине онога што се дешава.

Фото: Профимедија/Alamy/Alejandro Bernal

Покушаћу да протумачим ток историје, ослањајући се на сопствено искуство и знање, као и на чињеницу да у протеклих 35 година никада нисам значајно погрешио у својим проценама и прогнозама. Понекад сам мало каснио, али чешће сам био неколико година, или чак пар деценија, испред стручне заједнице.

Од средине педесетих година 20. века надаље, Запад је почео да трпи један војни пораз за другим. Талас националног ослобођења захватио је свет, праћен национализацијом ресурса које су западне земље и њихове корпорације заплениле. Глобални баланс снага почео је да се мења у корист незападног света.

Сједињене Државе су прво покушале да поврате предност под Реганом, брзим повећањем војних издатака усмерених на обнављање њихове доминације и покретањем програма „Ратови звезда“. Интервенисале су у малој, беспомоћној нацији Гренади како би показале да су Американци и даље способни за победу.

И ту је Запад имао среће. Из унутрашњих разлога, због ерозије свог идеолошког језгра и одбијања да реформише националну економију која је постајала све неефикаснија, Совјетски Савез се распао. Глобални капиталистички систем, који је и сам био у кризи, добио је масивну инјекцију енергије у облику мноштва гладних потрошача и јефтине радне снаге.

Изгледало је као да се историја вратила уназад. Почео је период еуфорије, али није дуго трајао. Ошамућен својом победом, Запад је направио низ спектакуларних геостратешких грешака, а затим је Русија почела да се оживљава, пре свега кроз своју војну моћ.

Непосредни корени садашњег светског рата избили су на површину крајем 2000-их. Чак и под Обамом, политика касније названа „Америка на првом месту“ почела је да се обликује као оживљавање америчке моћи. Војни расходи су почели да расту, а талас антируске пропаганде је порастао. Москва је покушала, враћањем Крима, да заустави најновији покушај освете Запада, али то је само довело Запад у лудило. Нисмо успели да искористимо овај успех јер смо се држали наде да ћемо „постићи споразум“, оклевајући око „Минског процеса“ и одбијали смо да видимо како се на украјинској територији војска и становништво припремају за рат са Русијом.

Фото: Ministry of Defence of the Russian Federation

Уследили су нови таласи санкција, а економски рат је почео чак и током Трамповог првог мандата. Сви смо нешто чекали. Затим је дошла дистракција коју је створио Ковид, који је највероватније био један од фронтова у рату који је већ почео, али који се окренуо против самог Запада.

Споро смо реаговали на покушаје одмазде. Када смо то коначно учинили 2022. године, направили смо неколико грешака. Међу њима је било потцењивање намере Запада да здроби Русију као узрок свог историјског неуспеха, како би потом могао да усмери пажњу на Кину и поново потчини глобалну већину, Трећи свет, Глобални Југ, који је ослободио СССР. Потценили смо спремност кијевског режима за рат и степен до ког је украјинско становништво било условљено. Надали смо се да су „наши људи“ тамо, иако их је западно од Дњепра било мало за почетак, а њихов број се смањивао.

Још једна грешка је била што смо почели да се боримо против кијевског режима, а да нисмо препознали да је главни противник и извор претње колективни Запад – посебно европске елите, које су настојале да скрену пажњу са сопствених неуспеха и, идеално, да се освете за историјске поразе 20. века, међу којима је најважнији пораз огромне већине Европљана који су марширали против СССР-а под Хитлеровим заставама.

Међутим, наша главна грешка је била недовољна употреба најважнијег оружја у нашем арсеналу, оног за које смо платили неухрањеношћу, па чак и глађу 1940-их и 1950-их, нуклеарног одвраћања. Увучени смо у сукоб назван „специјална војна операција“, ефикасно прихватајући наметнута правила игре, рат исцрпљивања, с обзиром на супериорни економски и демографски потенцијал непријатеља. Рат је попримио рововски карактер, иако са технолошком димензијом 21. века. Међутим, 2023. и 2024. године појачали смо наше нуклеарно одвраћање, пославши неколико војно-техничких сигнала и модернизујући нашу доктрину о употреби нуклеарног оружја.

Американци, који ни под којим условима нису намеравали да се боре за Европу, посебно када је постојао ризик од ескалације до нуклеарног нивоа, а самим тим и ширења сукоба на територију САД, почели су да се повлаче из директне конфронтације чак и под Бајденом, настављајући да профитирају од рата док су истовремено ефикасно пљачкали Европљане. Трамп, усред разговора о миротворству, наставио је истом линијом, профитирајући од рата, избегавајући ризик од директне конфронтације са Русијом.

Светски рат тренутно има две главне, конвергентне тачке жаришта, европску, усредсређену око Украјине, и блискоисточну, где Сједињене Државе и њихов млађи савезник Израел покушавају да дестабилизују цео Блиски и Средњи исток. Јужна Азија би могла бити следећа. Венецуела је већ згњечена; Куба је притискана.

Потребна је нова политика.

Прво. Морамо схватити да дубоко укорењене контрадикције у постојећем глобалном економском систему, које поткопавају саме темеље људског развоја, прете уништењем човечанства. Истовремено, наставак наше тренутне полумерене политике у Украјини ризикује да исцрпи земљу и поткопа снагу и дух Русије који су тек недавно почели да се оживљавају.

Друго. У војно-политичкој сфери, можемо разговарати о прекиду ватре, па чак и говорити о „духу Аљаске“. Али истовремено, морамо јасно разумети суштину онога што се дешава: дугорочни мир и развој наше земље, као и човечанства у целини, немогући су без осујећивања покушаја војно-политичке освете Запада, са Европом поново у првом плану.

Да би се спречила ова освета, неопходно је уништити кијевски режим и ослободити јужне и источне територије квази-државе „Украјина“ које су од виталног значаја за безбедност Русије. Наши храбри борци и команданти на терену могу и морају да наставе напредовање. Али морамо схватити да модернизовани рововски рат неће донети победу. Могли бисмо да изгубимо, или барем да протраћимо, још стотине хиљада наших најбољих људи, који су потребни за борбу и победе у предстојећем, изузетно опасном и тешком периоду историје, који ће готово сигурно укључивати шири сукоб.

Када се распореди у оптималном броју и вођено правом доктрином, нуклеарно оружје онемогућава ненуклеарну супериорност и смањује потребу за прекомерним војним издацима. Системи попут Буревестника, Орешника и других хиперсоничних платформи за испоруку морају убедити непријатеља у ову стварност.

Морамо припремити следећу генерацију тако да америчке елите унапред схвате да су њихови снови о обнављању супериорности и наметању своје воље силом нереални.

Убрзано повећање флексибилности нуклеарних капацитета има за циљ да подсети све да је немогуће победити велику нуклеарну силу кроз ненуклеарну трку у наоружању или кроз конвенционално ратовање. Ово, наравно, претпоставља да избегавамо грешку неконтролисаног нагомилавања нуклеарног оружја, као што су то учинили СССР и Сједињене Државе 1960-их. То је било скупо и углавном бесмислено. Једноставно морамо јасно да ставимо до знања да би свака таква трка у наоружању била узалудна, па чак и самоубилачка за наше противнике. По овом питању, вреди се укључити у дијалог, барем са Американцима.

Истовремено, да бисмо обуздали Вашингтон који је изгубио осећај за меру, требало би да у нашу доктрину о употреби нуклеарног и другог оружја, уколико Сједињене Државе и Запад наставе својим тренутним курсом ка покретању светског рата, укључимо одредбу о истинској спремности за напад на америчку и западноевропску имовину у иностранству, укључујући и ону која се налази у трећим земљама. Било би добро да се ослободе такве имовине.

Фото Википедија/Мил.ру/Вадим Гришанкин (Vadim Grishankin)/Танјуг/Russian Defense Ministry Press Service via AP/Rosoboronexport/www.roe.ru

Добро би им било да се ослободе такве имовине. У том циљу, морамо наставити да развијамо флексибилност наших војних капацитета. Сједињене Државе и њихови савезници су далеко више зависни од прекоморске инфраструктуре, база и логистичких и комуникационих уских грла него ми. Непријатељ мора да осети своју рањивост и да зна да смо ми тога потпуно свесни.

Вреди се ослонити на искуство Ирана у одбрани од тренутног америчко-израелског притиска. Техеран је почео да удара на непријатељеве рањивости, а непријатељ је осетио утицај и био је приморан да се повуче. Прилагођавања у доктрини и у специфичном војном планирању, укључујући спремност за асиметричне ударе, ојачаће ефекат одвраћања и могу имати отрежњујући утицај на противника који је све склонији непромишљеним акцијама.

Требало би да преиспитамо приоритете за превентивне ударе, почевши од ненуклеарних опција, а затим, само ако је потребно, нуклеарних као последње средство. Међу првим циљевима требало би да буду не само комуникациони и командни центри, већ и локације где су концентрисани елитни доносиоци одлука, посебно у Европи. То би их лишило осећаја некажњивости. Морају схватити да ако наставе рат против Русије или се одлуче за његову даљу ескалацију, уследиће разорни удари.

Да би се ојачао кредибилитет таквог одвраћања, напори за развој и конвенционалне и нуклеарне муниције способне да продре у очврснуте подземне структуре треба да се интензивирају, а такви системи треба да се тестирају. Илузија да се политичке и војне елите могу сакрити у бункерима или удаљеним локацијама мора се развејати. Недавно објављивање списка европских компанија које су укључене у подршку кијевском режиму од стране нашег Министарства одбране је мали, али неопходан корак у том правцу.

Тренутно се ова елита претвара да нас се плаши. У стварности, не плаше се. Они стално инсистирају да Русија никада неће прибећи нуклеарном оружју. Ова илузија мора бити разбијена. Морају схватити да континуирана ескалација носи егзистенцијалне ризике. Можда ће се тада повући. Можда ће их њихове сопствене унутрашње структуре, такозване „дубоке државе“, обуздати. Можда ће се чак и јавно мњење пробудити из свог самозадовољства.

Јачање кредибилитета нуклеарног одвраћања је такође неопходно да би се превазишло оно што би се могло назвати „стратешким самозадовољством“, веровање да је рат великих размера немогућ. То веровање се већ показало опасним.

Ово је посебно релевантно у случају Немачке. Земљи која је покренула два светска рата и сноси одговорност за огромно разарање не би требало дозволити да поново развије огромну војну моћ. Ако се такве амбиције појаве, мора се јасно разумети да ће се суочити са одлучним контрамерама.

Четврто. Да би одвраћање било веродостојно, морају се извршити даља прилагођавања нуклеарној доктрини. Требало би експлицитно навести да у случају агресије коалиције која поседује већи економски, демографски и технолошки потенцијал, употреба нуклеарног оружја може постати неизбежна. Ово мора бити уоквирено као последње средство, али стварно.

Можда ће бити потребно и наставити са тестирањем како би се ојачао кредибилитет наших способности. Није јасно зашто и даље чекамо да други први делују.

Истовремено, ескалација мора остати контролисана. Почетни одговори треба да дају приоритет конвенционалним ударима на командне центре и стратешку инфраструктуру. Само ако се ескалација настави, треба размотрити даље кораке.

Ослањање на нуклеарно одвраћање је такође неопходно у супротстављању растућој улози дронова и других нових облика ратовања. Они који су одговорни за такве нападе морају схватити да ће одмазда бити неизбежна.

Пето. Поред доктринарних и војно-техничких мера, командне структуре морају бити прилагођене. Било би препоручљиво именовати посебног команданта за европско ратиште, личност са стварним ауторитетом и одговорношћу, коју би подржавало искусно особље.

Шесто. Време је да се преиспита идеја да нуклеарни рат не може имати победника. Иако би такав сукоб несумњиво био катастрофалан, одвраћање зависи од признања да ескалација носи последице. Одбијање да се призна ова стварност може само по себи подстаћи непромишљено понашање.

Да будем јасан: употреба нуклеарног оружја била би трагедија. Али одбијање да се одржи кредибилно одвраћање може довести до још веће катастрофе, а то је неконтролисано ширење рата.

Седмо. Уз војне мере, Русија мора продубити сарадњу са кључним партнерима. Посебно је неопходна координација са Кином. Требало би уложити напоре и за стабилизацију других региона, укључујући Блиски исток, кроз нове безбедносне аранжмане који укључују велике силе.

Осмо. С обзиром на ризике наредних деценија, можда ће бити потребно размотрити ближе стратешко савезништво са Кином, потенцијално укључујући и привремени одбрамбени оквир. Такав аранжман би могао помоћи у спречавању даље ескалације и одржавању глобалне равнотеже.

Наравно, биће потребне додатне мере. Али оне које су овде наведене могу бити довољне да зауставе тренутни сукоб, очувају снагу Русије и, што је најважније, спрече клизање у глобалну катастрофу.

Ако не успемо да делујемо одлучно, последице ће бити дубоке, не само за Русију, већ и за будућност самог човечанства.

(rt.com/Sergey Karaganov)

БОНУС ВИДЕО - АНГЕЛИНА ТОПИЋ ЗА "НОВОСТИ": Прва реакција после светске медаље

Препоручујемо

Свет

1 6

Болна истина од које Кијев бежи: Амерички новинар поручио да су западне елите довеле Украјину до уништења

01. 05. 2026. у 21:00

Свет

0 1

Тихи рат суперсила! Кина неће у директан сукоб са Америком, али цена може бити огромна!

02. 05. 2026. у 06:33

Свет

0 2

ОТКАЗАО ИМ И "ТОМАХАВКЕ" Трампова одмазда према Немачкој или нешто још горе

06. 05. 2026. у 13:08

Свет

0 0

Крај игре за Трампа? Мора да прогласи победу у Ирану или ће бити касно

04. 05. 2026. у 21:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације