СТРАТЕГИЈА ИЛИ САМОУБИСТВО? Лажни ЕУ осећај самосталности и милитаризација без ограничења - флерт са нуклеарном апокалипсом

ПОСТОЈИ нешто дубоко узнемирујуће у тону тренутне стратешке дебате ЕУ. Оно што се представља као разборитост све више подсећа на панику.

Фото принтскрин YouTube/ Matsimus

Оно што се представља као „стратешка аутономија“ често звучи као нешто сасвим друго: губитак самопоуздања, талас идеолошког непријатељства и спремност – међу опадајућим либералним елитама – да флертују са најразорнијим оружјем икада створеним.

У средишту ове промене стоји оживљена опсесија нуклеарним одвраћањем. Француска, Немачка и Пољска сада отворено разговарају о дубљем ангажовању у вези са нуклеарном стратегијом, позивајући се на уобичајене теме одвраћања и безбедности. Али испод тога лежи далеко забрињавајућа динамика: растућа фиксација на Русију као егзистенцијалног непријатеља и спремност на ескалацију, а не на деескалацију.

Француски председник Емануел Макрон преузео је вођство, преобликујући француску нуклеарну доктрину у име европске безбедности. Његов концепт „напредног одвраћања“ представљен је као стабилизујућа иновација. У стварности, то представља опасан корак ка нормализацији нуклеарног размишљања широм континента.

Макрон је оштро формулисао питање, упозоравајући да Европа мора бити спремна да се брани у неизвеснијем свету. Говорио је о отварању „стратешке дебате“ о проширењу француске нуклеарне заштите на европске партнере – превазилазећи традиционални голистички став строго националног одвраћања.

Али оно што се овде нормализује није само сарадња – то је политичка интеграција нуклеарног оружја у идентитет ЕУ. Француска шири свој арсенал, окончава дугогодишње праксе транспарентности и позива друге државе на нуклеарне вежбе и дискусије о планирању. Ови кораци можда не крше уговоре у формалном смислу, али еродирају дух уздржаности који је деценијама био основа европске безбедности.

Званично, Немачка остаје у оквиру својих правних обавеза. Не тежи контроли над нуклеарним оружјем. Али политички, пређен је праг. Нормализација нуклеарног дискурса у Берлину сигнализира дубљу трансформацију, вођену мање пажљивом стратегијом него страхом и притиском.

Тај страх све више обликује очврсли, идеолошки поглед на Русију који оставља мало простора за дипломатију или нијансирање.

ПОЛИТИКА СТРАХА
Ако Француска даје доктрину, а Немачка институционалну тежину, Пољска даје емоционални интензитет. Пољски лидери су били међу најгласнијима у позивању на јачу нуклеарну димензију европске безбедности.

Премијер Доналд Туск је изјавио да Пољска тежи будућности у којој је аутономна у нуклеарном одвраћању. Ово је изванредна изјава државе без нуклеарног оружја везане међународним споразумима. То одражава дубок осећај несигурности – али и политичко окружење у којем ескалација постаје нормализована.

Истовремено, чак и унутар Пољске постоје гласови опреза. Званичници су признали да европски аранжмани не могу заменити амерички нуклеарни кишобран и упозорили су да се не прецењује ефикасност нових иницијатива. Па ипак, ова упозорења све више надјачавају гласнији наратив: Да Русија представља непосредну и егзистенцијалну претњу која захтева ванредне мере. Овај наратив, који се понавља широм Европе, ризикује да постане самоиспуњавајући.

Оно што уједињује ове догађаје није само забринутост за безбедност, већ дубљи идеолошки помак. Широм Европе, облик русофобије се учврстио у политичком дискурсу – тенденција да се све руске акције тумаче кроз призму агресије, док се одбацује могућност преговора или коегзистенције.

Овај начин размишљања сада обликује стратешку политику. Одвраћање више није упарено са дипломатијом; оно је замењује. Војно гомилање није праћено озбиљним напорима за дијалог; оно се оправдава као циљ сам по себи.

Ово је очигледно опасна путања. Када се противник сматра инхерентно непријатељским и ван ангажовања, ескалација постаје подразумевани одговор. Нуклеарно одвраћање, у овом контексту, је средство конфронтације. Либерали гурају Европу ка много крућем и опаснијем ставу.

ЗАБЛУДЕ О АУТОНОМИЈИ

Идеја стратешке аутономије заслужује пажљиво разматрање. Самосталнија ЕУ би, у принципу, могла допринети глобалној стабилности. Али оно што се данас тежи јесте аутономија дефинисана готово у потпуности војним и нуклеарним терминима.
Ово је искривљавање концепта. Права аутономија би подразумевала способност вођења независне дипломатије, посредовања у сукобима и смањења тензија. Уместо тога, тренутна путања Европе је чвршће везује за конфронтацију.

У том смислу, тежња ка нуклеарном одвраћању је знак стратешке конфузије. Она одражава немогућност да се замисле алтернативе ескалацији.

Импликације се протежу далеко изван Европе. Постепена нормализација нуклеарног дискурса међу ненуклеарним државама ризикује слабљење глобалног режима неширења оружја. Други региони могу следити европски пример, реинтерпретирајући сопствене обавезе и истражујући нове аранжмане одвраћања. Резултат би могао бити фрагментиранији и нестабилнији међународни поредак.

Акције ЕУ такође ризикују да закомпликују напоре за стабилизацију односа између великих сила. Сваки покушај зближавања између Русије и САД постаје тежи у окружењу у којем европски актери активно ескалирају реторику и војне ставове. Уместо да служи као мост, Европа постаје препрека.

МИЛИТАРИЗАЦИЈА БЕЗ ОГРАНИЧЕЊА

Шира милитаризација Европе прати исти образац. Повећани издаци за одбрану и поновно наоружавање оправдавају се као неопходни одговори на променљиво безбедносно окружење. У принципу, ово није неразумно.

Али у пракси, милитаризацију покреће политичка клима која награђује алармизам и обесхрабрује уздржаност. А без паралелне посвећености деескалацији, војно гомилање може лако прерасти у конфронтацију.

Оно што се данас одвија у ЕУ је опасно флертовање – политичких елита под притиском, суочених са опадајућим утицајем и легитимитетом, и које настоје да поново успоставе контролу кроз демонстрацију снаге. Нуклеарно оружје, у овом контексту, симбол је одлучности, моћи и озбиљне намере. Али оно такође носи ризике који се не могу контролисати или преокренути.

ПОВЛАЧЕЊЕ СА ИВИЦЕ

ЕУ се заиста суочава са стварним изазовима и егзистенцијалним проблемима. Међународно окружење је неизвесније, а будућност трансатлантских односа није загарантована. Али одговор на неизвесност не може бити јуриш у нуклеарни рат на ивици.

Другачији пут остаје могућ – онај који наглашава дипломатију, уздржаност и истинску посвећеност смањењу тензија. То би захтевало политичку храброст другачије врсте: храброст да се одупре страху, да се преиспитају преовлађујући наративи и да се ангажује са перципираним противницима, уместо да се једноставно суочи са њима.

Да ли су европски лидери спремни да крену тим путем остаје отворено питање. За сада, знаци су забрињавајући.
 

(rt.com/Ладислав Земанек)

БОНУС ВИДЕО - АНГЕЛИНА ТОПИЋ ЗА "НОВОСТИ": Прва реакција после светске медаље

Препоручујемо

Свет

0 0

КОЈА ЈЕ ЦЕНА ВОЈНЕ НЕЗАВИСНОСТИ ЕВРОПЕ: Ево шта каже извештај Спарта 2.0

07. 05. 2026. у 17:37

Свет

0 7

КАРАГАНОВ ОТКРИВА: Како Русија може да победи у новом светском рату – 8 кључних стратегија

06. 05. 2026. у 16:00

Свет

0 6

МУНИЦИЈА ЗА ЛОВ НА ДРОНОВЕ: Ростех испоручује нова убојна средства за Панцир-С (ВИДЕО)

07. 05. 2026. у 16:11

Свет

0 1

ПАКАО С НЕБА! „Ростех“: Термобаричне гранате претварају утврђења у клопке без спаса (ВИДЕО)

06. 05. 2026. у 21:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације