ЖИВО БЛАТО ДУБЉЕ ОД ВИЈЕТНАМА, ИРАКА И АВГАНИСТАНА: Иранци открили шта ће догодити ако САД крену у копнену офанзиву

ПРОШЛИ су месеци од почетка америчке и агресије ционистичког режима на Иран, али Вашингтон и даље није остварио ниједан од циљева којима је оправдавао рат, стоји у анализи иранске агенције Мехр.

Фото: AI generated

Супротно тврдњама Доналда Трампа, Сједињене Америчке Државе нису успеле да униште ирански нуклеарни програм, нису елиминисале ракетне капацитете земље, нису оствариле циљ смене режима, нити су ослабиле Осовину отпора. Уместо тога, рат који је требало да примора Иран на брзо повлачење разоткрио је неуспех америчких политичких и војних процена.

Упркос тим неуспесима, исти кругови који су подстицали Трампа да прошири рат сада га поново гурају ка још опаснијој фази. Окупациони ционистички режим и ратно настројена струја у Белој кући и Конгресу највише се залажу за директно укључивање америчких копнених снага. Међутим, копнена инвазија не може надокнадити неуспехе претходних напада, већ ће само проширити размере катастрофе за Сједињене Државе.

Копнени улазак у Иран представљао би нову коцку у којој би се Вашингтон суочио са огромном територијом, снажним одбрамбеним капацитетима, националним отпором и могућношћу ширења рата на читав регион. Таква агресија не само да неће донети већ пропале америчке циљеве, већ ће америчку војску увући у исцрпљујући рат без јасне излазне стратегије – сукоб који би могао да понови сценарио Вијетнама, Ирака и Авганистана, али у још дубљем и разорнијем облику.

Трампова нова коцка после неуспеха стратегије бомбардовања

Ратови прелазе у фазу копнених операција када јефтинији облици ратовања не успеју да остваре политичке и војне циљеве њихових покретача. Због тога се могућност копнене инвазије на Иран не сме посматрати као знак америчке снаге, већ као признање стратешког неуспеха. Та стратегија се претходних месеци ослањала на ваздушне ударе, обавештајне операције, атентате, саботаже и политичко-економски притисак. Да су ти инструменти били довољни, Вашингтон никада не би разматрао огромне трошкове копненог рата.

Америка и њени савезници започели су рат са јасним циљевима: уништење иранског нуклеарног програма, елиминација ракетних и дронских капацитета, слабљење Осовине отпора, изазивање унутрашње нестабилности и, на крају, приморавање Исламске Републике на повлачење или чак промену режима. Међутим, после више месеци сукоба ниједан од тих циљева није у потпуности остварен. Управо тај неуспех навео је поједине ратно оријентисане кругове у Вашингтону да на сто ставе још опаснију и скупљу опцију.

Подршку ширењу рата не пружа само ционистички режим. Утицајни лобији који подржавају Израел, попут АИПАЦ-а, годинама настоје да америчку спољну политику усмере ка оштријој конфронтацији са Ираном. Уз њих, део тврдолинијаша у америчкој администрацији, поједини чланови кабинета, сенатори, конгресмени и неоконзервативни аналитички центри континуирано заговарају појачавање притиска, па чак и употребу војне силе против Техерана. За ову коалицију неуспех бомбардовања није разлог за окончање рата, већ оправдање за прелазак у далеко ризичнију фазу.

Највећа грешка ових кругова јесте уверење да већи степен насиља аутоматски повећава шансе за победу, иако искуства последњих деценија показују управо супротно. У Вијетнаму, Ираку и Авганистану Сједињене Државе су такође имале апсолутну ваздушну надмоћ, најсавременију технологију и огромну војну силу, али то није било довољно за остварење политичких циљева. Ратови се добијају када се испуне политички циљеви, а не када се само повећа разорна моћ оружја.

Ако би Трамп, под притиском домаћих ратно настројених кругова, произраелских лобија и тврдолинијаша у администрацији, одлучио да покрене копнену инвазију на Иран, ушао би у фазу чији су ризици далеко већи, а трошкови много тежи од свих претходних етапа рата. Та одлука не би исправила претходне неуспехе нити би донела америчке циљеве, већ би Вашингтон гурнула у дуготрајан рат исцрпљивања без јасног излаза.

Постепено исцрпљивање инвазионих снага у огромној географији Ирана

Највећа грешка заговорника копненог рата против Ирана јесте што географију те земље посматрају само као линије на карти. Иран је огромна, планинска држава са различитим климатским зонама, а свака инвазиона војска би се већ у првим фазама суочила са озбиљним тешкоћама. Планински венци Загроса и Алборза, пустињске области, ограничени пролази, густо насељени градови и велике удаљености између стратешких центара значајно би успорили напредовање и учинили линије снабдевања дугим и рањивим.

Да би наставила операције, америчка војска морала би непрестано да допрема гориво, муницију, храну, опрему и појачања. Што би дубље продирала у унутрашњост, то би било теже обезбедити путеве, конвоје, складишта и положаје. У таквим условима велики део америчке војне моћи био би потрошен на одбрану већ заузетих територија и комуникација, док би губици у људству и техници временом расли.

Ни ваздушна надмоћ ни најсавременија технологија не могу решити тај проблем, јер се копнени рат не води искључиво ловцима, ракетама и сателитима. Он захтева стално присуство војника, контролу путева и обезбеђење позадине. Иран, са друге стране, располаже организованим оружаним снагама, народним капацитетима и искуством у асиметричном ратовању, што би бојиште претворило у дуготрајан, расути и изузетно скуп сукоб. Инвазионе снаге би се зато суочиле не са једном линијом одбране, већ са вишеслојним и континуираним отпором.

Вашингтон не може рачунати ни на наводни распад иранског друштва. Спољна агресија често потискује унутрашње поделе и уједињује различите друштвене групе у одбрани територијалног интегритета земље. Чак ни критичари власти не морају нужно подржати долазак стране војске или покушај окупације. Претпоставка да би становништво дочекало инвазионе снаге као ослободиоце могла би да понови исту погрешну процену коју су САД направиле уочи инвазије на Ирак.

Да би спречио копнену инвазију, Иран не мора да порази Америку у класичној бици. Довољно је да онемогући Вашингтон да оствари брзу, јефтину и политички представљиву победу. Како би се рат одужавао, расли би губици, финансијски трошкови, исцрпљеност војске и политички притисак унутар Сједињених Држава. Географија Ирана, вишеслојни отпор и дуге линије снабдевања постепено би претворили инвазију у рат који је много лакше започети него окончати.

Живо блато дубље од Вијетнама, Ирака и Авганистана

Сједињене Државе су и раније започињале ратове уз обећања о брзој победи, али су се у Вијетнаму, Ираку и Авганистану суочиле са потпуно другачијом стварношћу. У сва три случаја војна надмоћ и напредна технологија нису обезбедиле трајну политичку победу. Америчка војска јесте успевала да свргне владе и заузме велике територије, али није могла да успостави стабилан поредак у складу са сопственим циљевима. Ратови који су требало да буду кратки и јефтини претворили су се у дуготрајне, скупе и исцрпљујуће сукобе.

Копнена инвазија на Иран могла би да створи још тежу ситуацију, јер се Иран по величини, броју становника, одбрамбеним капацитетима и регионалном положају значајно разликује од Вијетнама, Ирака и Авганистана. То је велика држава са функционалним државним институцијама, организованим оружаним снагама и развијеним ракетним и дронским потенцијалом. Истовремено, налази се у средишту енергетских праваца, америчких војних база и осетљивих регионалних жаришта, због чега би сваки копнени рат могао да се прошири далеко изван њених граница.

У таквом сценарију Америка се не би суочила само са губицима на бојишту. Раст броја погинулих, све већи војни расходи, потреси на енергетском тржишту, притисак на регионалне савезнике и ширење незадовољства унутар саме земље постепено би слабили политичку снагу америчке владе. Што би рат дуже трајао, јаз између прокламованих циљева и стварних резултата био би све већи, а власти би све теже оправдавале наставак сукоба пред сопственом јавношћу.

Искуства Вијетнама, Ирака и Авганистана показала су да амерички неуспех не мора значити пораз у појединачној бици. Понекад се пораз огледа у томе што је Вашингтон, после година ратовања, хиљада погинулих и огромних трошкова, приморан да се повуче без остварења својих кључних циљева. Иран би, према овој анализи, могао да наметне сличан модел исцрпљивања, али у далеко већим размерама.

Због тога копнена инвазија на Иран не би представљала само још једну америчку војну операцију, већ би могла да прерасте у стратешку кризу чије би последице деценијама обликовале унутрашњу и спољну политику Сједињених Држава. Исти кругови који данас подстичу Трампа на ширење рата можда могу да олакшају почетак инвазије, али неће бити у стању да контролишу њен крај. Та коцка могла би да увуче Америку у живо блато дубље, скупље и разорније од Вијетнама, Ирака и Авганистана.

БОНУС ВИДЕО: ТЕХЕРАН У ПЛАМЕНУ: Снимци израелског и америчког рекетирања

Препоручујемо

Свет

0 0

ШОК НА БЛИСКОМ ИСТОКУ: Сирија потписује пакт са Израелом, а споре се око територије

26. 07. 2026. у 16:43

Свет

0 0

БЛИСКИ ИСТОК НА ИВИЦИ НОВЕ ЕСКАЛАЦИЈЕ: Израел најавио ширење војних операција

26. 07. 2026. у 16:16

Свет

0 0

ПЕЗЕШКИЈАН ТРАЖИ ПРАВДУ: После америчких удара стиже захтев за међународну истрагу

26. 07. 2026. у 16:02

Свет

0 0

ИРАН ТВРДИ: Натерали смо Америку да стане - после две ноћи све се променило

26. 07. 2026. у 15:50

Ekonomija

Poslodavac može da pomeri već odobren godišnji odmor, ali samo pod ovim uslovima: Evo šta kaže zakon

2026-07-21 14:01:00

Svet

Razorno nevreme pogodilo Čile: Desetoro poginulih, hiljade pogođenih, u toku masovne evakuacije

2026-07-21 09:48:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације