УЗУН-МИРКО И КОНДА БИМБАША ОТВОРИЛИ КАПИЈУ ПОБЕДЕ: На данашњи дан 1807. године Београд поново постао престоница Србије

СРПСКА устаничка војска на данашњи дан пре 216 година, 8. јануара 1807, заузела је Београдску тврђаву, најважније османско утврђење на Балкану, а Београд је поново постао престоница Србије.

Београд 1788. уочи Аустро-турског рата , Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Та вест је одјекнула као бомба на дворовима Старог континента, а повратак Срба у Београдску тврђаву, прву сталну престоницу средњовековне Србије, носио је изузетну симболику васкрснућа једног народа, већ ишчезлог из европског сећања и његовог великог повратка на историјску сцену.

Потцењивање српске победе над одметницима од султанове власти, јаничарским дахијама и њиховим разулареном трупама, показало се као погрешна процена тадашњних великих сила јер су устаници успешно наставили рат против османске царске војске. Циљ је био добијање аутономног међународно гарантованог статуса, налик ономе које је уживала кнежевина Молдавија, под руским протекторатом. Султан реформатор Селим Трећи је у пролеће 1806. био спреман да потпише примирје са устаницима, али није то учинио на инсистирање Наполеона, који је већ похлепно гледао ка Истоку.

Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Срби су се, традиционално, нашли уклештени између интереса и планова великих сила. Са руског двора је устаницима поручено да ће освајањем Београда добити адут за преговоре са султаном, али било је то много лакше рећи него учинити у време када је почела офанзива турских царских трупа из више праваца.

Устаничка војска је морала да се бори истовремено и у Поморављу и Западној Србији, а истовремено да одбија нападе с леђа које је предузимала посада Београдске тврђаве од око 3.500 јаничара и крџалија, плаћеника.

Офанзиве су сломљене у кључним победама на Мишару и Делиграду и устаници су могли да се окрену ка Београду који је био непрестана претња. Одлучено је да град буде чврсто опседнут са око 25.000 бораца, устаника и хришћанских плаћеника из османских трупа, који су променили страну јер осиромашена империја више није могла да им обезбеди плату.

Четрдесетак устаничких топова није имало ни довољан домет ни разорну моћ да угрози шанац, први круг дубоких јарака и високих земљаних бедема са снажним дрвеним палисадама по врху, који су опасивали београдску варош.

Отмено београдско друштво половином 19. века , Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Покушај пешадијског јуриша на брисаном простору Теразија ка утврди коју су бранили тешки тврђавски топови и бројна турска посада, био би раван самоубиству. Устаници су упали у пат-позицију, а долазак јаке зиме у децембру 1806. и недостатак хране запретили су да без борбе упропасте опсаду.

У главном устаничком штабу на Ташмајдану владала је невесела атмосфера, вожд Карађорђе је био у недоумици шта да се ради. Решење су понудили неустрашиви Узун (Високи) Мирко Апостоловић и његов побратим Остоја Конда, хришћанин из Загоре из грчке области Епир, у којој су Словени живели још од 6. века. Овај професионални војник, плаћеник у османским трупама, са чином капетана-бимбаше, неколико месеци раније пребегао је Србима са неколико земљака. Он је одлично познавао београдске спољне бедеме који су се од Стамбол-капије на данашњем Тргу републике спуштали, преко Топличиног венца, на Варош-капију у данашњој Поп Лукиној улици, а затим преко Косанчићевог венца на Сава-капију, при дну Великих степеница у садашњој Карађорђевој улици.

Карађорђе је командовао са Ташмајдана , Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Узун-Мирко Апостоловић, Фото wikipedija

Конда и Узун-Мирко су смислили рискантан план, да се прерушени у турске војнике се још неколико добровољаца узверу у глуво доба преко бедема изнад Сава капије и отворе је устаницима. Да би то извели претходно би морали муњевито да савладају посаду мале касарне уз каменом озидану капију са бастионима који су је додатно обезбеђивали. Да не би узбунили целу тврђавску посаду, одлучили су да користе само хладно оружје, јатагане.

Када су Карађорђу и војводама изложили план, вожд је сумњичаво прокоментарисао: "Ама ви ћете којекуде сви изгинути." Узун-Мирко је одговорио: "Ако ми, господару, изгинемо, мање ће других Срба погинути." Жустро га је подржао Васа Чарапић, Змај од Авале, коме је било јасно да ће опасада пропасти ако се нешто хитно не преломи. Придружио се искусни фрајкор и устанички капетан Милисав Чамџија из Великог Борка, који је безброј пута ризиковао главу пловећи ноћу преко Саве у Аустрију за оружје и муницију. Обећао је да ће први ући кроз капију и запевати својим громким гласом са освојеног бедема.

Седморица српских устаника, данас би их назвали командосима, у тишини су се помолили Богу и поздравили са саборцима на Ташмајдану, без много наде да ће се поново видети на овом свету. Маскирани у крџалије и предвођени Кондом и Узун-Мирком, који су одлично говорили турски, прошли су османске предстраже и стигли до бедема. У потпуној тишини су се узверали преко њих и поделили у две групе. Конда и Узун-Мирко су предводили бројнију која је напала стражаре, а остали су се сјурили ка капији да разбију секирама тешке браве и засуне.

Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Турци и устаници су се борили очајнички, на живот и смрт. Последњи су остали да стоје Узун-Мирко, чија је лева шака била готовио пресечена када је њом ухватио и зауставио сечиво противниковог јатагана, а Конда је крварио из пет рана, али подухват је успео. Кроз раскриљене вратнице Сава-капије је нахрупила устаничка војска и под борбом почела да се пробија ка Варош капији, да и њу отвори. Ускоро је и кроз овај пролаз покуљала српска војска а са "кумбаре", топа на бастиону који се налазио код данашњег ресторана "Руски цар", зачула се песма Милисава Чамџије која је била сигнал за општи напад на главну градску Стамбол капију.

Васа Чарапић се са главнином војске пробио кроз кишу метака и ђулади, а када је кроз разваљену капију ступио у варош, с леђа га је пробило турско зрно испаљено с бедема.

Савременици су забележили да је смртно рањен рекао: "Гле, изеде ме пас, закон му... Не бојте се! Ено пева Чамџија."

Глас о песми Чамџије са освојене кумбаре, турског топа стигла је и до Карађорђа у команди на Ташмајдану.

- Коекуде, сверова Милисав, Бог и душа! Јуриш`те јунаци да и ми не будемо последњи - повикао је вожд и јурнуо са својом гардом ка већ проваљеним градским капијама.

Битка за београдску варош била је огорчена, али око десет сати ујутро устаници су заузели све капије и контролисали већи део вароши. Са тврђаве их је засула жестока артиљеријска паљба која је штитила турску посаду и цивиле који су тражили спас међу зидинама трчећи преко ледине Калемегдана на којој су још стајали кочеви где су у мукама умирали безбројни Срби.

Разјарени устаници су заплењених 30 топова са бедема довукли надомак зидина и окренули ка омрзнутој тврђави, а на целој линији између Саве и Дунава, дуж ивице данашњег калемегданског парка су изградили шанчеве, земљано-палисадне утврде у које су довукли још артиљеријских цеви. Око 500 устаника се са лаким топовима кришом пребацило на Велико ратно острво, тада аустријску територију, и одатле гађало турске лађе које су покушале да са река преко Доњег града пруже помоћ опседнутој посади.

Фото из књиге "Илустрована историја Београда"

Сада су српски топови тукли тврђаву са свих страна и преостала војска Алије Гушанца повукла се у Доњи град и послала поруку о предаји. Они су напустили Београд бродом 29. децембра, а 8. јануара Горњи град Београдске тврђаве и званично је предао устаницима београдски везир Сулејман-паша. На тврђави се после неколико векова завијорила српска застава. Тако је почела нова историја Београда, који је убрзо после ослобођења постао "прва варош" васкрсле Србије у коме су почели да раде прва устаничка влада - Правитељствујушчи совјет и да се оснивају школе.

Београдска тврђава је после слома устанка 1813. поново пала у турске руке на неколико деценија, али судбина јој се више није могла променити. Београд, задужбина деспота Стефана, највише рушени град у европској историји, остао је престоница Срба.

ПОГИБИЈА КОНДЕ БИМБАШЕ

ЗАЛЕЧИВШИ ране задобијене на Сава-капији, Конда бимбаша се вратио међу устанике, а 1807. је погинуо у великом боју код Лознице. У порти манастира Троноша стоји табла која намернике подсећа да ту почива Конда, "јунак у многим бојевима Првог српског устанка, посебно заслужан за ослобођење Београда 1806. године и за велику победу устаничке војске у боју на Лозницу, у ком је и погинуо".

МИРКОВЕ ЉУТЕ РАНЕ

УЗУН-Мирко Апостоловић био је капетан (бимбаша) устаничке војске у оба српска устанка и неустрашиви ратник, о чему су сведочили ожиљци које је носио по целом телу. Први пут рањен је 1805. боју на Карановцу (данас Краљево) у главу, а исте године у бици за Смедерево у раме, у Параћину у лист. У бици за Београд на Сава капији 1806. задобио је две озбиљне ране, а на Малајници 1807. рањен је у прса. У борбама код Ужица је 1807. рањен у кук, а сабљом је посечен по бутини 1810. на Дрини. У Другом устанку учествовао је у бојевима на Липару, Чачку и Дубљу. Када је 1842. од државе затражио ветеранску пензију, чиновници су га питали где су му документа која доказују да је учествовао у ратовима, а он је скинуо кошуљу и показао ожиљке уз речи: "Моји су документи мојих седам рана!"

Препоручујемо

Друштво

0 4

ЛУДЕ НОЋИ СТИГЛЕ СА "ДУХОМ ЕВРОПЕ": Како су се минулих векова у Србији, краљевини Југославији и СФРЈ славили омиљени новогодишњи празници

25. 12. 2022. у 13:11

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, КАКО ЈЕ ТИТО ПРЕСТАО ДА ПИЈЕ ВИСКИ: Стенограм последњег разговора Јосипа Броза са генералима Југословенске војске

06. 11. 2022. у 10:50

Друштво

4 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - МИСТЕРИЈА МАРСЕЉСКЕ ТРАГЕДИЈЕ: Версајској Европи било у интересу да склони југословенског суверена

09. 10. 2022. у 11:00

Друштво

5 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СЛОМ НЕМАЦА ЗА САМО 45 ДАНА: Солунски фронт био једна од раскрсница српског народа

02. 10. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације