КРАЈИНА ЈЕ У ПРИЈЕДОРУ ЈАУКАЛА КАО '42: Овде је данима трајао хор плача

ПРОТЕКЛО време. Слегле се године. И деценије. Козара се, Приједорским пољем, лагано спушта да се огледа у Сани. Умије се и врати у своје висине. Да, горе, смири душу планина, туга. Овде у Поткозарју у Приједору, јаукала је Крајина деведесет пете, као и четрдесет друге. И онда... и онда... била збирно место несреће. Место српских збегова. Народа умаклог од сигурне смрти. Од усташких, оних и оних кољача.

Фото: Д. Миловановић

Више од педест хиљада несрећних људи гоњених "Олујом" слило се у овај град и околину. Више од хиљаду беба и деце до три године, било је у тим конвојима очајника који су се увећавали из дана у дан. Од почетка августа до половине септембра, њихове су биле школе, задружни домови.

Фото: Д. Миловановић

Тврде њиве и хладно небо којим су се покривали. Биле су њихове трине поред пута. Приколице. И плитки гробови у којима су сахрањивани од туге пресвисли крајишки домаћини. Њихово је било све где су, измучени и очајни, могли да плачу а да их нико не чује - овде је данима трајао хор плача.

Foto: Архива Новости

POGLEDAJ GALERIJU

"Новости" дане и дане... и оне дане... живеле су њихове страшне судбине. Пешачиле километрима у тим страшним колонама. И, данас, када се на овом месту окупе изгнани са својих огњишта, отетих, у подсећању на немерљиве српске трагедије, биће једна рана. Жива рана.

Враћамо сећање...

Основна школа у Приједору. Пуна, да игла не би имала где да падне. Испред, колона очајника. Зауставили приколице. Коњске запреге. Млади човек дели порције некакве чорбе. Људи, данима нису видели кору хлеба, устручавају се да пруже руку. Узму порцију.

- Не могу сине, нисам гладна, дај овој деци - чује се из колоне.

Понос у језивој муци је велик. Највећи. Српски. Крајишки.

- Јој мени за мојом децом...

- Кућо моја, јоооој...

Онда су се јауци преносили као зараза. Преносили па нагло утихли. Ови људи немају више снаге.

Испред, жена у црнини. Привија уз груди пожутелу фотографију и шета од краја до краја колоне.

- Анђа Ћулум. Полудела за сином Срђаном. Погинуо на ратишту. Има још двојицу. Не зна где су. Срђан је био најмлађи. Чуо сам да су ухваћени и убијени - стиже нам шапат.

- Протераше нас нељуди. Сад, као некад - гласан је Недељко Пузман из Шипова. У униформи је. - Тражим оца, матер. Жену и децу. Ми, као, остали да чувамо линије... Сунце им крваво..

Дан одмиче. Деле се последње мрве - деци. Млека више нема. Мајке воде децу под краве.

- Јеси л' Неђо негде видео мога сина из Деветнаесте србобранске? - пита Јела Божић. Тишина је одговорила.

Неко преусмерава део колоне према баракама. Колона се формира и креће. Као спровод. Бебе и деца до седам година остају у школи. Стари и болесни.

Мара Вујичић, сва у црнини. Једва је узлазила уз степенице школе. Застајала после сваког степеника. Више је вукла ногу за ногом, него што је корачала. Придржавала се уз дрвену ограду, подигнуте главе. Кад је крочила на плочник, жене спустише децу из наручја. Љубе јој руку.

- Има л' штогод ново за овог мог мученика, Милане - упитала је младића са црвеном траком око рукава и показала на крупног човека у униформи, отупелог, повијеног. Погледа у ништа.

- Ништа, баба Маро - оно што смо ти обећали неки други уселили. На силу...

- Нећу, ваљда опет на ладину у Драгочај - пита.

Старица је гледала у оболелог сина, па у - ништа.

- Девет синова сам дала нашој војсци, нашој борби и држави. Прво, Милојко. Па, Стеван, Марко... Перо. Симо. Драго. Љубомир, Драгомир... Па Душко, моје чедо најмлађе. Шта ћу сад сама са овим. Изгуби ум за браћом...

Старица говори, јече зидови, јечи све. Она спусти руку на синовљево раме. Он јој се, као дете, осмехну. Она стеже црну мараму, нагло и јако, као да жели да се угуши.

Сутрадан, Драгочај, село уз приједорски пут према Новом. Колоне надиру, упетростручене. Ова слика се данима не мења. Само тече несрећа.

- Не знамо ни куда ћемо, ни како ћемо - слушамо нешто налик питању. А одговора немамо.

- Боље да сам остао и умро на своме - стиже нешто налик кајању. А стижу вести да све што је остало, живо затечено, више није живо.

Ништа се, данима, не мења. Само живе слике прошог времена. Од оних година и оних деценија од којих се Поткозарје никад није опоравило. И, неће. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације