ПРОДАО КРАВУ ЗА ПУТ У МАНИЛУ: Никола Крговић се запутио на Филипине како би бодрио кошаркаше

МАЛО ко би урадио оно што је Нико­ла Крговић (33). Млади Београђанин којем је животна професија ви­ноградарство, а животна пасија кошарка, одлучио је да се на далеки пут за Манилу упути потпуно сам како би бодрио српске кошаркаше.

Фото Новости

- Одувек ми је животна жеља била да одем са при­јатељима на СП у кошар­ци. Планирали смо да то учинимо још пре четири године у Кини, али ни тада нисмо успели. Имао сам неке "лудачке" планове на који начин бих могао да скупим паре да поведем 20 људи, чак сам разми­шљао да направим неки документарац/путопис и да то покушам да продам. На крају сам одлучио да одем сам пошто никако нисмо могли да се дого­воримо, јер ко има пара нема времена, ко има времена нема пара. Ја сам успео да се, што се каже "скрпим", продао сам не­ку пољопривредну опре­му, између осталог и кра­ву, док сам на пар страна и позајмио новац - почиње своју причу за "Новости" Никола док у Дохи чека на лет за Манилу.

Отворено каже да је ово искључиво направио за своју душу. Тако нешто није учинио веома дуго.

- Имао сам среће да ми је мајка практично пропу­товала цео свет, мислим да јој је остало још само два­десетак земаља да обиђе. До своје 18. године сам на разне дестинације ишао са њом и ту сам заволео пу­товања, упознавање нових култура, традиција и наро­да. Нажалост, већ десет го­дина нисам нигде путовао. Уз то ово ми представља и први одмор на који ни­сам отишао након читаве деценије. Кошарка је јед­на од ретких ствари које у животу разумем. Евен­туално рокенрол. Жене и живот никако.

По сваку цену је Крго­вић желео да оствари свој дугогодишњи сан, што по­казује и иницијатива коју је преузео, алармирајући све у фамилији.

- Мој отац је дуго био у Дисциплинској комисији КСС, тако да је близак Са­везу. Контактирао је са ди­ректором репрезентације Драганом Тарлаћем, он му је рекао да они ништа не организују, али да по­стоји агенција која прави аранжмане за новинаре. Срећом, кума једне запо­слене у агенцији која то организује је моја пријате­љица, тако да сам преко те везе успео да упаднем.

Дворана у којој ће играти наша репрезентација, Фото Новости

Сличан принцип кори­стио је и при налажењу смештаја.

- Игром случаја имам пријатеља из детињства који је живео у Београду, а који је пола Американац а пола Филипинац и има родбину у Манили. Упра­во код њих ћу и одсести, понео сам им мало вина, ракије и кулена, јер то ред налаже код нас Срба.

Остаје на Далеком исто­ку до завршетка такмичења пошто повратну карту има за 11. септембар, али ће уживо гледати само мечеве у којима наступа наш тим.

- Засада имам карте само за прву фазу, и циљ је да пратим наше момке док не испадну. Део мене је желео да уживо испрати финале иако нас не буде у њему, међутим ипак сам одустао од те идеје - сме­шка се Никола.

Код "орлова" му се пр­венствено допада што нису стигли са ореолом фаворита. У томе види њихову шансу за нешто велико.

- Свиђа ми се улога аутсајдера са којом смо дошли на ово првенство. Ми Срби смо по природи инатлије, што је одлична ствар за актуелну ситуа­цију. Сви су нас већ отпи­сали, и баш зато ћемо да победимо. Па све што смо икада освајали, освајали смо на срце, а никада када смо били апсолутни фа­ворити. Да се разумемо, ја сам овде дошао да бих гледао Србију у финалу, и на њима је да ли ћу фина­ле гледати у дворани или у кафићу. Не могу да будем песимиста, јер су ме целог живота кошаркаши нави­кавали да очекујем и на­дам се медаљи - закључио је разговор несвакидашњи путник.

Свака част Јокићу, али легенда постајеш у репрезентацији

ИАКО је, као и сваки становник Србије, поносан на успехе које у у НБА лиги направио Никола Јокић, не може наш саговорник да позитивно гледа на све кон­стантније отказе које ас Денвера даје националном тиму.

- И дан-данас памтим у ком сам кафићу у Херцег Но­вом био када је Ђорђевић дао ону чувену тројку Хрва­тима. То су ти ретки тренуци у којима се Срби окупе око једне идеје и буду заједно. Мени је играње за репре­зентацију фантастична ствар, цео народ се уједини да те гледа, а то није мало. Зато не могу да се сложим са појединцима који отказују играње за национални тим. Наравно да је свима драго због успеха који је Јокић на­правио, али сви памтимо Даниловића, Ђорђевића и остале првенствено по успесима које су направили у државном дресу. То је велика част, мала смо земља, а не престајемо да доминирамо у спорту који је изми­слио један Канађанин у Америци - поентира Крговић.

Миљеник

У АКТУЕЛНОМ тиму Србије највише лепих речи има за капитена.

- Богдановић је мој миљеник. Њега сам први пут опазио када је као јуниор Житко баскета играо на неком турниру у Вршцу. После тога се добро сећам да је био глав­ни играч на јуниорског првенству света (У-19) у Летонији, где смо узели сребро. Касније је дошао у Партизан и једно време смо били заједно у клубу.

Играч у ОКК Београду, тренер у Сави

ПОЗАМАШНУ кошаркашку прошлост иза себе има Никола. Како ван терена, тако и на њему.

- Наступао сам у млађим категоријама ОКК Београда, али сам се са кошарком као играч опростио тик пред улазак у сениорске воде. Про- сто сам знао да нисам довољно добар, а нисам хтео да вучем било какве везе. После годину дана сам помислио да се вратим и уписао сам ДИФ, који пак нисам завршио. Запослио сам се као тренер у млађим категоријама у КК Баново брдо, а потом и КК Сава где сам провео три године. Након тога сам преко везе успео да испослујем да будем "мува на зиду" у Партизану, у годинама када се у клуб из московског ЦСКА вратио Дуле Вујошевић. Ипак, у све то сам се разочарао и заувек баталио кошарку као професију - искрено ће Крговић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације