РАМОНДА СКРИВЕНА У "ЈЕВРЕМОВЦУ": У Ботаничкој башти чува се биљка "васкрсница"

ЗОВУ је биљка "феникс". Може да издржи сушу недељама, а онда васкрсне и озелени после само неколико капи воде. То поновно рађање, учинило је Наталијину рамонду симболом српског страдања у Првом светском рату.

Фото: Н.Скендерија

 Јер, и српска војска је успела да издигне из пепела и стане на ноге, након исцрпне борбе. Њен дом у престоници је Ботаничка башта "Јевремовац", где расте заједно са својом рођаком врстом Ramonda serbica (српска рамонда). Малобројни су они који знају где је то место. Јер, тешко би била сачувана од радозналих посетилаца.

До скривеног места нашу екипу је одвела биолог Оливера Поповић, стручни сарадник за односе са јавношћу Института за ботанику Биолошког факултета Ботаничка башта "Јевремовац". Са расутим тамно зеленим назубљеним листићима на камену, Наталијина рамонда изгледа прелепо и без цветова. Од краја априла до почетка јуна, украсиће је љубичасти цветићи у више нијанси са пет круничних листића.

- Српску рамонду је описао Јосиф Панчић давне 1874. године на основу биљака које је сакупио на планини Ртањ у Србији - објашњава Поповић. - Неколико година касније, др Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, који се из хобија бавио и ботаником, нашао је у Јелашничкој клисури и на Сувој планини биљке веома сличне, али не и идентичне врсте. Како није био сигуран да ли се ради о истој или новој врсти, обратио се за помоћ Јосифу Панчићу, који је закључио да су пронашли још једну нову врсту коју 1882. године заједно описују као Наталијина рамонда у част краљице Наталије Обреновић.

Наша саговорница истиче да обе врсте имају заједничку особину - поикилохидричност. То значи да неповољне услове на станишту, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљавају уласком у анабиозу, физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 одсто воде. Када се услови побољшају, оне у року од 48 часова до неколико дана поново успостављају нормалну метаболичку активност и озелењавају.

- Нема података да је Панчић знао да балканске рамонде имају моћ анабиозе, али се сматра да је једну од најупечатљивијих потврда њихових васкрсавајућих способности дао 1928. године руски ботаничар Павел Черњавски - наводи Поповић. - Прича се да је једног дана случајно преврнуо чашу са водом и поквасио хербаријум, у коме се, између осталог, налазила и Наталијина рамонда. Када га је сутрадан отворио, запањио се, јер је претходно потпуно сува биљка, чувана у хербаријуму годину и по дана, оживела.

Од 2012. године Србија обележава 11. новембар као Дан примирја. Главни мотив за амблем овог празника је цвет Наталијине рамонде, иза које се налазе зелена и црна трака, што су боје Албанске споменице. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника. Симболика овог цвета је вишеструка, како због станишта, тако и због имена.

- Ова ретка и заштићена биљка расте на подручју Балкана, па и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан - каже Поповић. - Славна битка на Кајмакчалану у Првом светском рату, између војске Краљевине Србије и Краљевине Бугарске, вођена у септембру 1916. године, остала је запамћена у историји по великом броју жртава обе војске, као и по надморској висини од 2.524 метара. Од тада Срби Кајмакчалан називају Капија слободе, јер су ту након тешке борбе победом први пут закорачили у своју земљу. Друга симболика Наталијине рамонде лежи у чињеници да је ово биљка феникс - као што је српска војска, после свих страдања и губитака које је поднела, изашла из Великог рата као победница.

И неке друге земље учеснице Првог светског рата имају цветове као симболе примирја. У Великој Британији и земљама Комонвелта званичници и грађани на реверима носе стилизовани цвет булке. Према предању, на пољима Фландрије - попришту најкрвавијих рововских битки, прво је после рата никао црвеноцрни цвет дивљег мака.

Foto: Фото: Н.Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

У Европи постоји три врсте рамонда, од чега две расту на Балкану, а једна на Пиринејском полуострву. Прва је откривена на Пиринејима, 1831. године, заслугом француског истраживача Рамонда, по коме је читав род и добио име. Све су ендемити, односно врсте ограниченог распрострањења, као и реликти Терцијера, биљке знатне старости ("живи фосили"). Рамонде врло споро расту, па биљка величине длана има тридесет до четрдесет година.

Иначе расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно.

Не зна се тачно колико може да живи. За неке примерке у ботаничким баштама у свету постоје подаци да су ту још од прошлог века. Рамонде које живе у климатским условима као што су наши могу без воде да издрже од неколико недеља до два-три месеца, а у Африци у и дуже.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације