СПРЖИЛИ ВОЗ ПУН ПУТНИКА: Данас је 25 година од језивог злочина НАТО над цивилима током агресије на нашу земљу
ПРЕ 25 година, 12. априла 1999, на други дан Васкрса, око 11.40, НАТО бомбардери ракетирали су и спржили, у Грделичкој клисури, међународни путнички воз 393 на релацији Београд - Ниш - Скопље, пун путника, док је прелазио Бистрички мост преко Јужне Мораве.
У стравичном злочину, од експлозије и пожара коју је изазвала, погинуло је најмање 15 особа, међу којима је било и деце, док је тешко повређено више десетина људи. Тачан број настрадалих никада није утврђен...
Међу жртвама је био и шестогодишњи дечак Бранимир Станијановић, из Алексинца. Са њим су страдали и његови родитељи Видосав и Дивна. Страдали су и супружници, млади научници Ана и Иван Марковић који су живели у Лесковцу...
- Одвезао сам их на станицу. Воз је био препун путника. Ушли су у други вагон. Лично сам видео да у возу није било војника, па ми је и данас невероватно да су мета били цивили. Оправдања за тако нешто нема, осим зла које су намерно хтели да направе - испричао је раније, у разговору за наш лист Анин отац, покојни Жарко Бјелетић, професор хемије и некадашњи директор лесковачке Медицинске школе.
ЛАГАЛИ И УБРЗАВАЛИ СНИМАК
НАТО је прво негирао ракетирање, али га је касније потврдио и назвао "колатералном штетом". Правдао се да је било касно да пилот заустави ракете када је схватио да воз стиже на мост, и то "аргументовао" снимком. Касније је установљено да је видео-запис убрзан готово пет пута, чиме је лажирана и брзина воза. Ако нешто од губитка најмилијих више боли, онда је то ово бездушно правдање за страдање недужних. У знак сећања на овај злочин на месту трагедије стоји спомен-обележје на коме је уклесано: "Не треба се бојати људи, него нељудског у њима".
Овај човек годинама је био достојанствен у трагедији која је снашла његову и породицу његовог зета. Због отежане идентификације, двоје двадесетпетогодишњака сахрањени су тек после неколико дана на месном гробљу у Ивановом Владичином Хану. Тамо су и кренули возом, јер је Ивану брат јавио да му је стигао војни позив и да га "отаџбина зове". На пут је пошао без дилеме, као и Ана јер је желела да одложи тренутак њиховог растанка.
Били су заједно од бруцошких дана, а у браку тек пет месеци. Обоје су завршавали постдипломске студије као најбољи студенти Природно-математичког факултета у Нишу и радили као истраживачи у лесковачкој фабрици лекова "Здравље". Ана је, поред хемије, много волела белетристику и уживала у гајењу цвећа, а Иван је, осим Ане, волео и спорт. У време редовног одслужења војног рока био је на ратишту на Плитвицама, па се преко Тузле вратио у Србију. Са тенка на босанском ратишту Момо Капор позајмио је натпис "Смрт не боли" и тако назвао своју књигу коју је Ана читала непосредно пред трагедију. Лично је у библиотеку није вратила. Уместо ње то је учинила породица.
- Био сам тамо двадесетак минута после бомбардовања. То је неописив призор који никада нећу да заборавим. Тражили смо их у Владичином Хану и у болници међу повређенима. Није их било. Препознао сам их међу онима који су страдали - испричао је неутешни отац и таст.
Сећање на језиве сцене које су сведоци затекли на месту страдања, и после четврт века од ове трагедије, још живе. Грађани југа Србије не могу да забораве слике делова људских тела који плутају реком. Причали су и да су настрадале скидали и са грана дрвећа. Крви је било свуда, чули су се јауци преживелих, а у ноздравама се осећао мирис спржене коже...
У тренутку док је прелазио мост, воз је погођен са два пројектила, а још две ракете пале су на оближњи друмски мост на Коридору 10. Када је први пројектил погодио воз, локомотива и први вагон, који су тек прешли мост, одбачени су далеко од места страдања. Први пројектил погодио је и почетак другог вагона, а други је спржио трећи и залепио за шине четврти вагон. Док су вагони горели на мосту, преживели су се извлачили кроз прозоре и, страхујући од новог напада, бежали ка пољу и путу. Од силине екплозије из лежишта су избацивани прозори и врата околних кућа, док се долином Јужне Мораве ширио густ дим.
КОМЕМОРАЦИЈА И СИРЕНА ВОЗА
ЧЛАНОВИ породица погинулих, повређени, представници многих институција и организација, лесковачке локалне самоуправе и српске железнице ће, као и сваке године, запалити свеће и положити цвеће на спомен крај Јужне Мораве. Путнички воз и данас ће застати на обновљеном Бистричком мосту и огласити се једноминутном сиреном. Тај звук се већ 25 година шири долином Јужне Мораве и не дозвољава да се стравичан злочин заборави.
Сроднике појединих путника нико није могао да спречи да уђу у ужарени вагон трагајући за најмилијима. О тим тренуцима, после свега, говорили су као о "празном надању". Неверица да је НАТО бомбардовао воз у коме није било војника и данас траје.
ДРАМА У ФРАНЦУСКОЈ: Масовна пуцњава, учествовало неколико стотина људи
У МАСОВНОЈ пуцњави повезаној с трговином дрогом у западној Француској, тешко је повређено петоро људи, међу којима и један тинејџер, рекао је министар унутрашњих послова Бруно Ретаиллеау, пише Гардијан.
01. 11. 2024. у 11:25
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
ХРВАТ УГЛЕДАО СРПСКУ ЗАСТАВУ НА ПОДУ: Одмах упалио камеру и урадио ово - због његовог потеза се усијале мреже (ВИДЕО)
ИВАН из Хрватске одушевио је читав регион када је једним малим гестом показао како је мало потребно а јако лепо, држати се оне чувене реченице "воли своје, поштуј туђе".
01. 11. 2024. у 10:24 >> 10:28
Коментари (0)