"АНУШКОМ" ПРЕСКОЧИЛИ И ХИМАЛАЈЕ: Пре 20 година наши падобранци и пилоти поставили светски рекорд у групном слободном паду (ФОТО)

НА Светог Василија те 2004. године, пошто се на тле код Батајнице спустило 12 падобранских купола које се претходно на небу нису оцртавале ни као тачкице, отворен је шампањац и повела песма.

Фото: Н. Фифић

Наздрављали су генерал Бранко Крга и генерал Владимир Старчевић и министар МУП Драган Јочић, весеље је водио генерал Жандармерије Горан Радосављевић Гури. Поливали су пенушавим пићем "видре", падобранске подвижнике. Са разлогом. Група спортских и војних падобранаца тада је скочила са висине од 9.205 метара без кисеоника за лет, што се групно нико никада није усудио. Међу падобранцима је била и једна дама - заставник Радмила Ђурић. Други део весеља уследио је пошто се на писту спустио војни АН-26 под командом чувеног Зинаида Ибраковића.

Пре њега нико никад није попео руску летелицу на ову висину. Пилоти српске војске такође су поставили светски рекорд и заслужили да се спомен-плоча са њиховим именима нађе на руској фабрици ваздухоплова где се склапају "анови". Претходно, ни Руси нису знали колико "анушка" може да узлети. Ови хероји данас се окупљају на Златибору на "Скоку успомене" да обележе тај несвакидашњи подвиг. "Српске видре", пријатељи "Вечерњих новости", после 20 година откривају како се све то догодило.

- Стари рекорд је постављен 12. маја на Светог Василија Острошког 1995. у Нишу и ја сам и тада био учесник подухвата. Рекорд је водио доктор Мирко Ђорђевић, командант за падобранство у нашој 63. бригади. Постигнута висина је била 8.190 метара - присећа се пуковник Ненад Кузмановић, сада резервиста легендарне јединице.

Фото: Н. Фифић

- У међувремену, прошло је 10 година и то тешких. Рат смо добро "прегурали", али и мир је био тежак за војнике, а колико се сећам, није био срећан због прилика ни део државног руководства. Инстинктивно смо осећали да "пад" којим је ишао "успон" безбедоносне структуре Србије по НАТО стандардима, није по коду српског војника. Говори даље Кузмановић како су се "небеске видре" нашле у првим месецима 2004. на Копаонику на зимској рекреацији.

У војном пансиону "Пахуљица", током једне дуге зимске ноћи, за истим столом су се нашли падобранци, пилоти и чувени припадник "Кобри", сада поручник у пензији Драган Јаћимовић, који је као алпиниста претходно већ освајао Хималаје. Те године Јаћим се спремао да крене на "српски пут" на врхове најпознатијег светског масива. И наравно, кренуло је задиркивање: Кад ћете ви "видре" да видите земљу са врха света?

- Одемо ми сутра на стазу, и као што то увек бива када нешто треба да се реши и имаш благослов с неба, налетим прво на оног који ми треба. Потпуковник Зинаид Ибраковић, чувени Ибра, мирно скија и уопште се није зачудио када сам га питао: Може ли да прескочи Хималаје? - "Не сјекирај се", рече и поче да се цери, дајући ми до знања да ваљда он зна да је војном транспортеру АН 26 плафон лета "по књижици" 8.350 метара... Али кад га олакшаш, скинеш све па и тоалет, иде он горе! Вели Кузмановић, после Ибре је "наскијао" на алпинисту Јаћима. Тек да му каже да их гледа с Монт Евереста! Дозвола за скок није била наивна ствар у то време, сећа се Кузма.

Фото: Н. Фифић

У име "видри" предлог Генералштабу за мировни подвиг писао је он лично, а први је на колегијуму начелника Генералштаба идеју "као сјајну" подржао пуковник Јелесије Радовановић, који је из бригаде тада пребачен у Управу копнене војске. Сложио се и генерал Владимир Старчевић, тада први човек наших пилота.

- Заиста смо се озбиљно спремали. Доктор Дуле Мићевић, наш водећи стручњак за хипоксију (смањену концентрацију кисеоника у организму) прво нам је држао предавања, па нас водио у баро-комору где смо у условима који постоје на 5.000 метара висине писали бројеве унапред од један до 500 а потом уназад и - сви су прошли. У међувремену су стигле и "фул фејс" кациге потребне за скок јер треба изаћи из авиона на температуру од минус 57 степени. Припреме су трајале два месеца - говори Кузмановић.

Генерална проба скока није била нимало охрабрујућа за "видре". Све што је могло да крене наопако - кренуло је наопако.

Фото: Н. Фифић

- Навукли се облаци, а ми идемо да пробамо - наставља пуковник. - Излећемо са 6.000 метара кроз облаке, а кад се магла разишла, видим да смо изнад Сурчина, јер има само једна писта, а не две као на Батајници. Испод мене Јелесије пролеће на 50 метара испод "Луфтханзиног" авиона у полетању и показује да бежим, а ја бих најрадије да ме "усиса". Кад смо слетели, одмах почеше по писти да нас лове к'о зечеве припадници наших антитерористичких јединица. Газе за вратове и још вичу: "Ови знају и српски". Испоставило се да је "анушка" промашила искрцавање. Само мобилни телефон и позив генералу Гурију их је спасао антитерористичке обраде, што ни "видре" ни пилоте није поштедело "обраде" на аеродрому Батајница.

- По ослобађању од сумње да предводим терористе следећи кога сам звао беше савезни ваздухопловни инспектор Младен Витомир задужен за цивилну пловидбу. Он је био "наш из Мостара", и тада ме је баш "утешио": - Ако су те Немци видели и пријаве, одосмо и ти и ја. Једва чекам немачке инспекторе на Сурчину - рекао му је Младен.

Наставак њихових невоља уследио је истог дана у канцеларијама батајничког аеродрома. Пилоти су писали извештај код смркнутог генерала Старчевића, Јелесије је објашњавао да и није тако страшно испод крила авиона, а Гури је у влади "санирао" министра Јочића... Или тако некако, не сећа се више добро ни Кузма. 

Фото: Н. Фифић

- Приђем генералу Старчевићу и замолим га да изађе - иде прича даље. - "Стари, је л' важи војничка реч из 1999." - питам. Он ћути! Не беше потом ништа. Те вечери су "видре" и пилоти остали на аеродрому. Дан после неславне пробе, поново су се окупили падобранци. Констатовали су да никад нису видели толико новинара на аеродорому, баш на Светог Василија. Сви су стигли и зато што Немци нису пријавили инцидент дан раније. Нису га ни видели!

- Уплашио сам се тада први пут - куне се пуковник.

- Улазимо у "анушку", за нама новинари сликају, државни функционери пред хангаром. Падобранска песма са разгласа. Узлећемо, гледамо се нас 12 унутра. Посматрамо мониторе кисеоника један другом и пазимо на стање свести. Авион се пење нормално и према договору, прескочићемо наранџасто светло "постројавање за скок" него ћемо одмах пошто се упали црвено, што значи "припрема", стати пред излаз. Заставник Радмила Ђурић ("Видре" је зову Брат Рада) сигнализира тада да падобранац Слободан Терзић Чађо "лелуја" и схватам да је маску скинуо раније. Устајем пред њега, дајем мој кисеоник и, прекрстивши руке пред његовим очима, наређујем да не скаче. Тада стижемо на 9.205 метара и отварају се врата. Одмах по изласку на температуру од минус 57, Кузма је схватио да је произвођач "фул фејс" кацига лажно декларисао производ. Све кациге су се заледиле и падобранци су се расули наслепо.

Фото: Н. Фифић

Док га изједало да ли је Чађо жив у авиону, стигли су на 4.000 метара, а кациге су "прогледале" и могао је да изброји куполе: беше их свих 12. Заставник Кораћ и Џими Јандрић према задатку летели су на 600 метара од земље до отварања јер су носили инструменте који бележе висину слободног лета, остали су отварали раније. На земљи је почело славље.

- Прилазим Терзићу да га грдим што је скочио мимо наређења, а он ме гледа као да сам пао са Марса - сведочи Кузмановић.

- "Ниси ми ништа наредио", вели он и тад се сетих речи доктора Дулета Мићевића да се услед хипоксије људски мозак не може ничега сетити најмање 15 минута. Да се мало "оперем" пред Чађом рекох: "Ма, ни кациге нису радиле", а он онако хипоксичан као из топа: "Па, ко је шефе могао да их атестира кад смо први на свету скакали са преко 9.000!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације