КАКО ДАНАС ЖИВЕ СРБИ У ПЕТРИЊИ? Закон им даје сва права, али живот то демантује

ЧИТАВ "оркестар" грађевинских машина чуо се Петрињом. Кранови, обичне и ауто-мешалице, вибро-плоче, виљушкари, камиони кипери..., "окупирали" су језгро овог банијског градића на ушћу Петрињчице у Купу. Чини се да је тек сада у замаху њена обнова од разорног земљотреса који ју је погодио крајем децембра 2020. Обнављају се и реконструишу грађевине које је потрес мање оштетио, из темеља се подижу нове на местима оних којима спаса није било, све врви од грађевинаца, неких стиглих чак из Непала...

Фото: И. Маринковић

Иако је сада у таквом "руху", више обавијена најлонима него отворена за око пролазника, не можемо се отети утиску да је Петриња лепа, лепо уређена варош. Разговор о њеној лепоти неизбежно води у историју, која недвосмислено каже да су изградњи и напретку овог града умногоме допринели и Срби.

Фото: И. Маринковић

А, има ли их и где су данас у овом граду после геноцида који су над нашим народом у име злогласне НДХ починиле усташе у Другом светском рату и погрома који су њихови истомишљеници спровели 1995. у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције потпомогнуте снагама НАТО?

На попису становништва 1991, уочи несрећног грађанског рата и распада СФРЈ, у самој Петрињи било је 18.706 становника, Срба је било 8.445, а Хрвата 7.662. После нешто више од три деценије, укупан број становника у граду смањио се за 35 одсто, а Срба још више па их је данас свега око пет одсто у целој општини. Окупљају се око активности Српског народног вијећа (СНВ) и петрињског пододбора Српског културног друштва "Просвјета" на чијем челу је Мара Вилус, енергична, упорна, мудра жена која нас је примила у Петрињи у свом дворишту испред контејнера у којим су живели после земљотреса. Са њом је био и њен супруг Душко и једна од чланица друштва Маша Дујић.

Фото: И. Маринковић

- Дошли сте ми баш у дану када су мајстори излили плочу за нашу нову кућу и знајте да сте увеличали нашу радост - рекла нам је Мара уз осмех. - А, "Просвјета" је у Петрињи после земљотреса остала без простора. Од оснивања нашег пододбора 2001, имали смо га на више места: овде у пословном простору моје куће, у Моштаници у Друштвеном дому где смо окупљали мушку и женску изворну певачку групу, тамбураше, фолклораше свих узраста... Имали смо некада и по 90 чланова, а сада нас је 25. Деца расту и одлазе на даље школовање, млади се селе у друге градове и државе, старији су већ многи преминули или им здравље не дозвољава да наставе активности у "Просвјети"...

Прича нам да су изворне групе које су певале ојкаче биле посебно активне:

- Одржали смо четири фестивала "Ојкаче", а после се догодила корона па потрес и онда је стало, јер се дом у којем се одржава још обнавља. За организацију тог фестивала добијали смо и средства од Савета за националне мањине Хрватске, али само одржавање није прошло без проблема са бранитељским удружењима. Пошто је био у Хрватском дому, у главној концертној дворани, ти бранитељи су хтели да фестивал пребацимо у села, тврдећи да у Петрињи никада није било певања ојкаче или како они зову ојкање. Били смо упорни, нисмо дозволили да нас омету иако су свашта покушавали и радили.

Foto: Фото: И. Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

- Доживела сам да се опет у Петрињи одсвира химна "Боже правде". Да сам била мање заинтересована то се не би десило, али мене је вукла жеља, кад имају право све друге мањине имамо и ми. Срећна сам да сам то успела, душа ми је пуна.

Питамо је како је данас бити Србин у Петрињи, у Хрватској?

- Још морате на неким местима да се стишате, не можете рећи све што имате право по закону. Закон о правима националних мањина има јако леп текст и јако лепа права и за нас, али у стварности ми то не можемо спроводити. На, пример, сада када завршим кућу иако желим, ја на рогове, на кров, не могу ставити српску заставу, чак ни уз хрватску. Имала бих проблема - одговара Мара.

Фото: И. Маринковић

ЦРКВА СВЕТОГ СПИРИДОНА

У ЦЕНТРУ Петриње је и српска православна црква посвећена Светом Спиридону. Сазнајемо да је први храм Светог Спиридона саграђен 1785, али је срушен у Другом светском рату. Нови је подигнут 1976. и поново је срушен у грађанском рату 1991. На месту где је био, сада је градска пијаца. Темељи за нови храм освештани су 2019. Углавном је завршен, верници долазе на литургије и службе, али има још планова око његовог уређења, као и сређивања порте. 

Иако има тешка и горка искуства, иако су избеглиштво и рат њу и супруга одвојили од деце (син Небојша јој живи у Сирогојну, а ћерка Душана у Аустралији), Мара верује у добро у људима, верује у боље односе са суграђанима Хрватима:

- Само треба укључити добре људе и са њима разговарати да они делују на те који су мало екстремни, јер верујемо да би се тако они мало смирили, да не би правили проблеме.

Све Србе у Петрињи је, вели, обрадовала вест да ће се градити Српски културни центар.

- У центру града поред наше Цркве Светог Спиридона је купљено земљиште. Када се изгради Центар, очекујемо да ће у њему поред свих осталих српских институција бити и просторије "Просвјете". И дворана где би била библиотека. У архиви имамо много књига које су сада у кутијама и "путовале" су по целој Банији и Кордуну да бисмо их сачували после потреса... Желимо да се користе. Јер, када смо се после "Олује" вратили из Србије, из Аранђеловца, 8. јуна 1999, убрзо сам почела да их сакупљам. Сисачка гимназија је тада избацивала све књиге српских аутора и писане ћирилицом. Камиончићем смо отишли по њих, жена која је тамо радила схватила је да је то нечасно па нам их је све лепо пописала и спаковала. Слично је било и у загребачкој библиотеци... Све је то сад кутија на кутију... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације