ПРАУНУК ДИАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ У СРБИЈИ ПРИКУПЉА СВЕДОЧЕЊА ДЕЦЕ ЛОГОРАША КОЈУ ЈЕ СПАСЛА: Она ми је друга мајка, рекао му Душан Јеринић

ПРЕЖИВЕЛИ логораш, осамдесетчетворогодишњи Душан Јеринић дочекао је у свом дому у Панчеву Леонарда Рашицу, праунука жене која му је спасла живот пре много деценија - храбре и племените Диане Будисављевић.

З. Јовнаовић

Док је у дворишту прилазио Леонарду, његове очи су засузиле. Снажно га је загрлио, као да уз себе привија род најрођенији. Био је то загрљај испуњен осећањима која се тешко изражавају речима.

- Ово ми је најлепши поклон у животу. Твоја прабака Диана ми је дала други живот, а сад си овде ти, њен праунук - рекао је Душан, гласом који је подхртавао.

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

Душанова жена, Елизабета унапред је припремила све за дочек драгог госта... Душан, иначе наставник математике, пажљиво је на столу поређао документацију о Дианиним подвизима коју је годинама сакупљао.

Фото: З. Јовановић

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

- Ваша прабака је била племенита, добра и мудра жена - рекао је Душан Леонарду. - У тешком времену успела је да надмудри многе само да би нас спасла. Знате, Леонардо, она је моја друга мајка.

Душан је имао само две и по године када је доспео у Јасеновац. Одвели су га тамо са браћом и сестрама. Његов најстарији брат Миленко имао је 12 година, сестра Милосава 10, брат Вељко шест, а сестрица Нада седам. Диана Будисављевић их је све спасла. Њихова мајка била је у заробљеништву кад јој је Диана јавила где су јој деца. Нажалост, није дочекала да их види, убиле су је усташе.

З. Јовнаовић

- Истраживао сам шта је било са Дианином децом по изласку из логора. Њихова искуства су различита. Једни су постали део породице која их је прихватила, а други су третирани као слуге. Какво је ваше искуство, Душане - упитао је Леонардо.

Душан је испричао да га је прихватио један брачни пар без деце и да су га чували као свог сина. Његов најстарији брат је, међутим, био слуга код једног католичког свештеника. Душанова тетка Вера га је узела после неколико година, желела је да цела породица буде на окупу. Остао је, ипак, у блиским везама са људима који су га прво прихватили до краја њиховог живота.

Разговарали су Душан и Леонардо дуго, пребирајући по успоменама. Душан је причао о свом детињству. Леонардо је пажљиво слушао, бележећи сваку реч, свестан да прикупља не само материјал за књигу, већ и вредна, јединствена сведочанства, али и делове прошлости своје породице.

Фото: Приватна архива

- Ти си прави наследник своје прабаке, Леонардо. Твоја жеља да испричаш ову причу... - задрхтао је Душанов глас. - Она би била поносна на тебе...

Растали су се то вече, али не задуго. Већ сутрадан ујутру, Душан и Леонардо били су заједно у Удружењу логораша Јасеновца у Београду. Госта је ту уз Душана дочекало још троје преживелих логораша: Славко Милановић, Милинко Чекић и Јелена Бухач Радојчић, као и потомци логораша који негују успомене на своје родитеље и ближње страдале у овој језивој усташкој фабрици смрти.

Леонардо је присутнима објаснио да је он унук Јелке, ћерке Диане и др Јулија Будисављевића и да прикупља материјал за књигу о својој храброј прабаки. Казао је и да у Загребу живи Силвија Сабо, Дианина и Јулијева унука, ћерка њихове друге ћерке Илсе. Силвија је, подсетио је Леонардо, 2003. године приредила и у Загребу објавила "Дневник Диане Будисављевић 1941-1945", а уз помоћ Хрватског државног архива и Спомен-подручја Јасеновац. Дневник оригинално написан на немачком, издат је у само 700 примерака, и у 388 прича покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила деца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од дужносника НДХ.

Фото: Д. Миловановић

- Сва документација, Динаи је одузета после окончања Другог светског рата и управо тај њен Дневник је једино што је остало, а оригинал је као што знате код њене унуке Силвије Сабо у Загребу - рекла је Леонарду Јелена Бухач Радојчић. - Ми верујемо да је оно што је Силвија објавила само део Дианиног Дневника, а нама би много значило да видимо и оно што није објављено, јер верујемо да се ту могу наћи вредни подаци, па можда и нешто везано за мог брата Илију за ким, или за његовим потомцима и дан-данас трагам. Молимо вас, да ако будете у прилици, замолите госпођу Силвију да одобри и објављивање или барем да на увид и те остале делове Дневника.

У Удружењу логораша Јасеновца, Леонарду су казали и да су пре више од деценију поднели иницијативу да се у Београду Диани Будисављевић подигне споменик.

- Иницијативу смо поднели 2013. Половином децембра наредне године Комисија за споменике и називе тргова и улица у Београду ју је усвојила. Поткрај новембра 2019. одборници Града Београда одлучили су да ће се споменик налазити на Савском кеју, уз Карађорђеву улицу, на потезу од Бранковог моста према Бетон хали. Чак је уређено и место где ће бити, а 2021. је расписан конкурс за његово идејно решење на који је стигло 16 решења. Изабрана су два, али ниједан по нашем мишљењу није довољно добар и ту се стало. Надамо се да ће, Диана, као велика добротворка коначно добити споменик у нашој престоници - рекли су Леонарду у Удружењу.

Леонардо Рашица живи у Бразилу, а дошао је у Србију да прикупи материјал за књигу о својој прабаки, жени која је у Другом светском рату показала огромну храброст и хуманост, спасавајући хиљаде српске деце од сигурне смрти у усташким казаматима НДХ. Ово је његова друга посета Србији. Први пут је дошао 2013, после серијала текстова о Диани у "Вечерњим новостима", да прими орден који је СПЦ доделила његовој прабаки зато што је спасла око 12.000 српске деце од усташке каме. Тада је упознао још једно "Дианино дете" - Остоју Гускића, који је у међувремену, нажалост, преминуо.

Фото: Д. Миловановић

- О прабаки Диани дуго нисам ништа знао. Моја бака Јелка ми је једном испричала да је она спасла неку децу током рата и ништа више од тога. Када је Јелка, 2002, доживела мождани удар, сређујући њене ствари наишао сам на исечак из новина. Текст објављен осамдесетих говорио је о Диани, Јасеновцу и хиљадама спасене деце. Толико сам могао да разумем иако нисам знао српскохрватски језик. Питао сам баку и она ми је испричала шта је било. Како је већ била болесна, једном би ми рекла да је било тако, а други пут да измишљам - причао нам је Леонардо. - То ме није зауставило и наставио сам да истражујем. Пронашао сам преживеле логораше из Јасеновца у САД... Наставићу да трагам...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације