БЕЗ АДРЕСЕ НИ ДОДАТАК НЕ МОЖЕМО ДА ДОБИЈЕМО: Радмила из Глоговца животне борбе бије од детињства, а сада ћерку одгаја сама

ТОГ јутра када је Лена примљена у болницу, чинило ми се као да је свет стао. Проблеми који су ми до тада деловали непремостиви, били су мали и небитни. Страх да бих могла да изгубим дете био је јачи од свега. Моја ћерка је рођена са срчаном маном и морала је да се оперише. Била је на ивици живота и смрти. Операција је протекла добро, али од тада не смем ни тренутак да је оставим саму.

Privatna arhiva

Док нам ово говори, сузе су кренуле низ лице Радмиле Михајловић из мачванског села Глоговац. Брзо их брише да их Лена не види. Мора да буде јака, због те умиљате шестогодишње девојчице. А како, кад не зна ни где ће, ни шта ће?! Радмила је још у детињству спознала како живот уме да буде суров, а судбина јој и даље не да мира. Нема сталан посао, сама брине о ћеркици и њих две живе од 24.000 динара алиментације, у изнајмљеној кући коју плаћају 5.000 динара. Лена ни дечји додатак не може да добије, јер ни она, ни мама немају своју "адресу".

- Оца нисам упознала, погинуо је док сам била беба. Само неколико година после његове смрти, мајка ми се разболела и умрла - прича нам. - Остали смо сами, нас четири сестре и брат. Моје уточиште постала је хранитељска породица у Глоговцу, људи који су мени и сестри пружили љубав и дом кад су нам били најпотребнији. Желела сам Лени да дам све оно што нисам имала. Сваке ноћи је грлим и причам да ће све бити у реду, а знам да не могу ништа да јој обећам. Само желим да зна да је вољена, да је сигурна макар у мом наручју.

Privatna arhiva

Све је почело као мали здравствени проблем који ће се решити обичним посетама лекару. Убрзо се, међутим, испоставило да ситуација није безазлена. Лена је морала на операцију. Мајка, суочена са оваквом одлуком, морала је сама да се бори за здравље свог детета. Јер, у покушају да обезбеди бољи живот за своју породицу, њен тадашњи супруг, отишао је у Немачку. Убрзо се удаљио од њих, не само физички, већ и емотивно. Како су километри између њих расли, тако је нестајао и његов осећај да има жену и ћерку.

- Одрасла сам у најдивнијој хранитељској породици - каже Радмила.

- Моја сестра о ја смо имале све што свако дете може пожелети. Завршила сам средњу куварску школу, а онда и курс за масера. Уписала сам вишу гастрономску, али сам убрзо упознала свог будућег мужа, Лениног тату. Желела сам да моје дете расте у својој породици, уз своје родитеље. И све је функционисало док мој муж није отишао у иностранство.

Privatna arhiva

После развода Лена и Радмила нашле су се буквално на улици.

- Постале смо бескућнице у правом смислу те речи. Мислила сам да је то крај - уздахнула је Радмила. - Нисмо имале где да одемо, осим у хранитељску породицу која ме и сад прихвата као своју. Кућа је временом постала тесна за све нас. То је оправдано, јер су узели другу децу кад су нас одшколовали. Зато сам изнајмила кућу, а кирија је 5.000 динара. Лена добија алиментацију од 24.000 динара месечно. Социјалну помоћ не могу да добијем због висине алиментације, а ни на дечји додатак немамо право зато што немамо место пребивалишта. Остатак алиментације трошимо за плаћање комуналија и свакодневни живот. Много нам је помогла једна дивна госпођа Јелена Ристић, али не можемо заувек да се ослањамо на друге.

Због Ленине болести Радмила не може да тражи сталан посао, али прихвата да ради све што може. Шестогодишње дете се лако заигра, потрчи, а то за ову девојчицу може бити опасно. Оперисана је пре неколико месеци.

- Не стидим се никаквог посла - каже брижна мајка. - Одржавала сам туђе куће, дворишта. Ћерку је чувала хранитељица. Рад и моје дете ме чине срећном, али послодавци не трпе изостанке. Лена би ускоро требало да крене у предшколско. Још не знамо да ли ће моћи да иде, јер се није потпуно опоравила.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације