ЗНАТЕ ЛИ КО СУ МИРАЏИЈЕ? Село Војска код Свилајнца познато по овим зетовима - Имају чак и Удружење мираџија "Црни гавран" (ФОТО)

НЕ зна се када су тачно богате удаваче из села Војска код Свилајнца почеле да доводе мужеве на мираз и када су породице које су имале по двојицу и више синова једног остављале на имању, а остале "удавали".

Фото: Ј. Шајатовић

Али, вишедеценијски обичај да се не крчми имање ако неко има два сина, већ да једног да на мираз, а да други остане код куће и дан-данас важи у овом селу. Има чак породица којима су три генерације зетова на миразу.

А, искуства домазета су различита. Има оних који кажу да као призећени уживају, јер жене не смеју да их наљуте да не би отишли, за разлику од оних који су се оженили па морају да ћуте док њихове жене вршљају, јер се плаше да их не напусте.

- Моји су више волели Живадина него мене. Ако викнем на њега, баба Савка, код које се призетио и мој деда Тихомир, говорила би ми: "То је туђа коска. Много боли". Ја Живадину причам једно, а он ради друго или побегне у викендицу. Чим му нешто приговорим он тамо побегне. А, побегла сам за њега са само 14 година. Преварио ме је. Била сам млада и ништа нисам знала. Онда смо дошли код мојих, јер се сестра удала. Кад сам сазрела "прош'о воз кроз кукуруз". Тешко мени, а да сам размишљала као сад, тешко би њему било - шали се Верица Стевић (70), али додаје да би волела да кћерка или бар једна унука буду мираџике.

Фото: З. Глигоријевић

Њен супруг Живадин (74), најстарији мираџија у селу, каже да су мираџије решиле да се нашале на свој рачун, па су 2003. године основали Удружење "Црни гавран" са 50 мираџија из околних села, чак и из иностранства. За крсну славу су узели Велику Госпојину. Највише је било 70 чланова, потом је књига спала "на три слова", али, како сада има тридесетак мираџија у селу, и млађи су почели да се придружују удружењу.

- Никада се уопште нисам осећао као мираџија. Као да сам у својој кући. Радио сам у фирми "8. октобар", а био сам и партијски секретар, председник месне заједнице. Одем ујутру, дођем увече. Најзанимљивије је бикло када смо са фирмом 1974. године ишли на екскурзију у Солун. У једној златари су ми тражили да им продам супругу... - прича Живадин.

- Ма, требало је да останем. Сада би злато само шљаштило на мени - добацује Верица, која је увек спремна на шалу. 

Foto: Фото:З.Глигоријевић

POGLEDAJ GALERIJU

И Иван Брчина, родом из села Дријенча у Босни, који је супругу Марину упознао у Бечу и са којом је у срећном браку већ 35 година, каже да жене морају да чувају људе, поготову мираџије.

- Жене боље чувају мираџије. Осећам се као домаћи. Чудио сам се што ме је Марина у друштву увек кудила. Питао сам је зашто је то радила, а она ми је рекла да није будала да ме хвали да ме друга не би узела. Када смо њенима рекли да ћемо се узети, ташта Зорица је рекла да морам на мираз. Ја се ту ништа нисам питао. Али, да ми није добро, не бих 35 година био са Марином. Кад ме потера, радим све по кући. Живот мираџије ми није био тежак. Како се поставиш, тако ти буде у животу. Са таштом сам три пута имао добре расправе, онда се повукла и сада ми је златна - наводи Брчина.

Фото: З. Глигоријевић

Каже и да је Војску заволео више од Марине и да има пуно добрих пријатеља, па се и окумио са мештанином Јовицом Шајатовићем.

- Када ме је једном сеоски свештеник упитао како је на миразу, нашалио сам се да морам да поздрављам сваку мачку у дворишту. Све док није наишла једна шарена. Стао сам мирно и поздравио је. Ташта ми је рекла да њу не морам, јер није наша. Од тада нисам био дужан да поздрављам мачке - препричава шалу Брчина. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације