ВЕЛИКО СРЦЕ МИЛАНОВО: Потресна судбина прогнаничку породицу Мрђеновић са Баније оснажила и узвисила у доброти

ЈЕДНА недеља почетком протеклог месеца био је празник у породици младог Игора Мудринића.

Фото: М. Марковић

Родила се здрава, румена беба. Треће дете Мудринића. Мама Маја је унела носиљку у скроман, избеглички дом. Сестрицу су дочекали и у њеном лицу огледали се дечаци, тек основци. Неописива, неописива срећа!

А, онда... Онда је стигла и честитка од Игоровог послодавца Милана Мрђеновића. Хиљаду евра за заједничку радост. За нови, снажнији корак ове младе, лепе породице.

*Узми 20% бонуса за ЛИВЕ!
Активирај бонус уз одиграни тикет од 4+ пара, уплатом од 1.000РСД и квотом од 5.00 или више!*

И ево нас у кући Мрђеновића у једном селу подно Кошутице, надомак Младеновца. Дочекују нас Милан и његова кћерка Николина, "његов син", каже нам домаћин.

Сусрет са топлином која греје у хладним поподневним сатима. Сусрет са људима који се снебивају да говоре да су учинили нешто добро, више од доброте. Нешто о чему нису сами обелоданили. Други су нам јавили.

*Узми 20% бонуса за ЛИВЕ!
Активирај бонус уз одиграни тикет од 4+ пара, уплатом од 1.000РСД и квотом од 5.00 или више!*

Милан Мирђеновић нам прича:

- Девет година није било принове у нашој фирми. То ме је, негде, тиштало. И себи сам обећао: прво дете које се роди, и свако после, ма које да је по реду у породици нашег радника, од мене, од ове куће, имаће ће хиљаду евра, без обзира на то каквог су материјаланог стања. Ово је симболичан дар за нови живот у нашој заједничкој кући. Знам, симболичан је, али је моја порука да нам се деца рађају. Да се Србија подмлађује. Држава помаже, наравно, и захвални смо. Потребно је, ипак, да свако ко може, помогне. Ето, то је мотив моје одлуке.

Фото: Приватна архива

Иза ових редова потресна је судбина. Она која кали. Која узвисује. Патња која снажи да је другима умање. Истргнуте успомене и радост детињства како би је другима надоместили.

- У праву сте, можда - каже нам - Толико је, ипак, таквих примера, како ви гледате, узвишених... ако сам мрва, најмања... можда неко зрно најситније, у непрегледном пољу жита, захвалан сам мојим родитељима, мојој породици, кћеркма Николини и Душанки које су прошле пут патње, а постале људи, прави борци, обе имају по троје деце... То ме чини најбогатијим човеком на планети.

Учини се суза у оку Милановом. Сећање буди ране.

Велика Госпојина деведесет прве. На Банији обележени угледни српски домаћини. Милан Мрђеновић, инжењер у Железари Сисак на списку за привођење. Јавиле му колеге Хрвати да се склони. Са ћеркама, једна четврти, друга пети основне, супругом и хиљаду и по марака, из Кладара код Сиска одлази у Србију. Тај дан покушава да заборави, каже, али заборава нема.

- Мислили смо да ћемо се вратити - сећа се.

- Мислиле смо да ћемо се вратити - каже Миланова ћерка Николина.

Сутрадан су им јавили да је све њихово нестало. Неко је експлозивом, све њихово, уништио. Схватили су да повратка нема. Деца су се, тешко, прилагођавала новом. Новом окружењу у Београду, првој адреси.

- Било је тешко... шта сад имамо да кукамо - говори Николина, док грли тату да му сакрије сузе.

Фото: М. Марковић

Колико је дирљив овај загрљај који траје? Она, "његов син", која у фирми наслеђује оца, неописив је осећај. Фотографија настаје испод слике у уљу коју је Милан наручио по јединој, оригиналној, а сачуваној код рођака... Његови мајка и отац испред породичне куће на Банији.

- Нама је све, тог 28. августа уништено. Читав наш живот. Моје детињство. Младост. Венчање моје и мајке моје деце. Њихово детињство. Албуми... Онда сам трагао ко је од родбине сачувао какву фотографију. И шта год да је стигло, све сам увеличавао. Све. И сви моји живе у галерији мога живота... Ово је прозор одакле ме је испраћала мајка. Е, колико ме пута полила водом... Ово је пут, наш пут... Отац је био шаљивџија. Увек је имао поруку која ме је целог дана засмејавала.

Време је пролазило. Мрђеновићи су све уложили да придигну децу. Успут, да оснаже посао започет у завичају - малу фабрику пластике. А, онда, 2018, Милан, угледан привредник, с пута из Аустрије са неког симпозијума, пожелео је да учини срцу и врати се стазама детињства, младости и родитељског огњишта.

- Било је, ту нас, неколико мојих пријатеља - сећа се. - Осамио сам се у дну имања. Да, плакао сам. Преда мном је било све. Читав живот који је стао у тој несрећној експлозији. Мајка. Отац. Слике. Осећај који боли, али који ме не спутава. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације