МОРАМО ДА ПАМТИМО ЖРТВЕ, А НЕ ЗЛОЧИН: Родитељи ђакона Бранислав Рајковића убијени на кућном прагу, а он се вратио у родну Херцеговину

ПРИЧА о догађајима који су се деведесетих година десили породици ђакона Бранислава Рајковића само је једна од многих, чије су приповести повезале динарске планине и панонске низине.

фото:приватна архива

Трагична судбина мноштва Срба са долине Неретве, почетком последње декаде минулог века, и борба за голи живот довела га је у Бачку Тополу, а три деценије касније љубав је надвладала мржњу, вера страх, нада безнађе и ношен највећим хришћанским врлинама поново се враћа у родни Мостар и херцеговачки крш.

- Са својом ужом породицом, оцем Славком, мајком Јованком, и братом Родољубом, живео сам у Мостару, где сам рођен и у чијем је урбаном делу али и руралној околини одувек, живела моја шира породица. У вишеетничком селу Јасењани, са доминантним српским становништвом, живели су и моји ђед Бранко и баба Јованка, родитељи мог оца, када је априла 1992. практично почео рат и у самом Мостару. Тамо су се, мислећи привремено, склонили моји радитељи са мојим тада четрнаестогодињим братом и са мном као десетогодишњаком - почиње причу ђакон Рајковић.

- Међутим, у јуну, баш на други дан тродневне славе нашег Саборног храма у Мостару, посвећене силаску Светог Духа на апостоле, та једна од највећих православних цркава на Балкану је запаљена, а преко нашег села одвијао се један део операције удружених хрватских и бошњачких оружаних снага, са јасним планом који је на почетку подразумевао и заробљавања цивилног становништа у сеоској школи, са не баш тако јасним исходом.

И, баш тог 15. јуна 1992. године, Рајковићев отац са неколицином других људи био је на стражи, према распореду по којем су се из предострожности војно способни људи организовали у планини, на вишим обронцима планине Прењ, изнад села.

- Остатак моје породице у том тренутку налазио се у нашој сеоској кући на врху села, а брат и ја играли смо се нешто ниже у самом селу, када смо, упућујући се ка кући схватили да се нешто необично дешава. Иначе, тог јутра, један од наших комшија Бошњака кратко је свратио код мог ђеда неким тривијалним разлогом, да би прави разлог проласка даље изнад наше куће уствари био нека врста извиднице и поласка у сусрет нападачима на село. Међутим, непосредно пред сам напад, један други комшија, такође Бошњак, упозорио нас је на опасност, после чега смо, мој ђед, моја мајка, брат и ја, као и сви други наши сродници, кренули да се склањамо из села. Ипак, недалеко, изнад наше куће, наша мајка одлучује да брата и мене остави уз нашег тада још увек виспреног ђеда, како бисмо наставили да се извлачимо из села, да би она, не знајући да ли мој отац уопште зна шта се дешава, кренула сама у планину, пењући се у сусрет њему и свесно жртвујући се за њега.

Док се храбра српска жена пењала ка њима, група људи међу којима и њен муж, уочивши опасност, већ је почела да се спушта ка селу али, навођени из трећег правца, пристизали су и њихови крвници.

- Прво су пресрели моју мајку и њоме уцењивали мога оца да се преда. Он је то учинио, свесно жртвовао како би пустили њу, али их обоје одводе до саме наше куће... На свега неколико корака од кућног прага, где су петнаест година раније прошли славећи свој брак, тада су заједно убијени. На месту где су имали најлепше успомене, лежали су заједно у крви - даље ће ђакон.

После ноћи проведене са својим сродницима у једној пећини и кратког боравка у Невесињу, са ујаком и његовом породицом дечаци Бране и Рођо избегли су најпре на Зобнатицу, где је живела породице мајчине тетке, па потом у саму Бачку Тополу.

- Та физичка димензија уклањања од зла, учинила је добро, чини ми се сачувавши моју душу и дух. Јер, можда парадоксално али, чини ми се управо због једног снажно утиснутог осећаја љубави и блискости са својим родитељима, уместо прекида имао сам осећај непрекинутог континуитета њиховог присуства, утисак раздвојености испољио се кроз тај одлазак доминантније у неком телесном смислу. Читаву трагедију доживео сам као да ми је нешто изненада откинуло руке и у тренуцима физичког уклањања од извора тог зла, те вероватно и услед дечјег неразумевања ситуације, нисам много био заокупљен ни његовим узроцима, па ни виновницима, него првенствено борбом за голи живот, који је, како је мој ујак стално и непоправљиво оптимистично понављао, морао да тече даље! Касније је томе нарочито допринијела једна духовна димензија, у коју се тај голи живот обукао - наставља наш саговорник.

Посебан допринос томе дала је питома војвођанска варошица Бачка Топола.

- Иако је то такође вишенацинална средина, била је то средина мање наглашене националости, а што је у почетку можда изазивало обострану подозривост али се ја највише сећам тог саосећања и солидарности. Уз све бриге али и додатну брижност од стране директорице, наставника и других ученика, основна школа за мене је тада била једна нарочита врста едукације али и рехабилитација, а данас потенцијал и за својеврсне компарације. Јер, баш у приликама у којима до данас немамо решено питање уједначеног и баш свима доступног образовања на свим званичним језицима у Босни и Херцеговини, као ни једнакоправност и општу доступност такозване националне групе предмета, ту ситуацију могу да упоредим са искуством школовања деце у одељењима на српском и мађарском у Бачкој Тополи, при чему су неки моји другови, као припадници националне већине, у свом школском систему имали и непосредно искуство учења мађарског, као језика националне мањине са којом живе - објашњава ђакон у паузи припреме новог научног рада. - За мене лично и у духовном смислу велики допринос имала је црква Светог Пророка Илије у којој је почео и мој дубљи улазак у Цркву, од наоса, преко певнице и касније до самог олтара. Иако сам желео да студирам журналистику, ипак сам завршио менаџмент у Новом Саду. Али оно што ми је првобитно било привлачно у журналистици, као једном ширем и целовитијем погледу на свет и стварност, на једном вишем и дубљем нивоу нашао сам у богословљу, само сада не једино као сагледавање неке шире хоризонталне физичке стварности, него једне више и дубље, вертикалне и метафизичке стварности. У средишту кракова тог мог крста, опет се укрстило једно херцеговачко породично предање и једно бачко назидање, а све кроз једну призму нарочито аудитивне естетике, и посебно древне црквене музике и уметности уопште, чијем проучавању се потом много више посветила друга половина мога бића која ме је нашла у Бачкој, а с којом се и данас налазим у Херцеговини. Тако, након мојих студентских дана у Новом Саду, моја садашња супруга Тамара и ја заједно долазимо у Београд, она као студент историје уметности на Филозофском факултету, а ја као студент Православног богословског факултета. Неколико година потом, 2012. године, заједно смо дошли и у Мостар, где смо се венчали, а на Ваведење исте године рукоположен сам у свештени ђаконски чин.

Мостар је за њега, како каже, стари и нови мост, повратак и опроштај. Један живот који је тамо започет у њему је и премошћен и настављен, изградњом новог старог породичног моста.

- Након мукотрпног вађења крхотина из Неретве, то јест идентификације кроз прсте просејаних костију мојих родитеља, које је после неког времена опет један комшија Бошњак сахранио код наше сеоске куће, сведочећи нам да су то заиста они, поново смо угрејали стврднуто олово наше љубави према окрутном свету, сипајући га у течном стању између нових блокова кречњачке врсте камена тенелије, попут оних којима је првобитно и поново саграђен Стари мост. Попут којих смо се љубављу и Тамара и ја здружили у једнодушности, венчали у љубави, спојивши опет тај јединствени лук, који се измакао испод ногу мојих предака, да би по њему изнова одјекивали кораци наших потомака, кћери Христине и сина Григорија, рођених у Мостару - искрено ће Бранислав. - Повратак у Мостар за многе избегле Мостарце је као повратак у долину плача али је за нас то било више као повратак у Јерусалим, место Голготе и страдања али и пећине Рођења, гроба погребења и Васкрсења на истом месту. Управо тако је и било вратити се у тај по свему, добру и злу, али наш град.

Оно што се догодило његовој породици Бранислав је - опростио.

- Опростити је било, не као неки преломни тренутак, након којег би изненада дошла спознаја о томе, него као један мање или више свестан процес, после кога је уследила једна постепена артикулација, чему је пак, бар код мене лично, претходила и значајно му допринела и једна хришћанска еманципација, према којој опростити значи у ствари заборавити. Тај заборав није неко патолошко потискивање памћења, нити трауматична амнезија, него последица непридавања значаја нечему што треба да опростимо, а да би као неважно ишчезло из нашег живота. Јер оно што памтимо одржавамо у животу - поручује наш саговорник. - Зато у Цркви стално помињемо имена и молимо за вечни спомен људи до којих нам је стало, молимо и да нам се опросте греси, као што и ми опраштамо дужницима својим, при чему истински опростити некоме грех, дакле значи и заборавити га, не злопамтити. Ако су људи постали жртве неког и нечијег зла, онда треба да настојимо да памтимо жртве, а заборављамо зло, што није лако, али ни немогуће. Опраштајући заборављамо зло, које у нама не само да може изазвати и осећаје мржње, него и могућност да кроз освету и узвраћањем зла од својеврсне жртве и сами постанемо злочинци. Стога, уместо увреженог опростити али не заборавити, сматрам да треба памтити жртве - заборавити зло!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације