ДАЋЕ БОГ ДА ОВЕ ГОДИНЕ ЗВОНА ОПЕТ ЗАЗВОНЕ: Свештеник Ненад Стојановић, о обнови цркве и свом животу у јужном делу Косовске Митровице

ЖИВИМО овде осам и по година, скромно и надамо се бољим данима. Не желимо да привлачимо пажњу околине, а ја када излазим пешице изван порте - скидам мантију.

Фото: Д. Зечевић

Овако говори јереј Ненад Стојановић (42), свештеник Цркве Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице. Дуго смо га чекали да се врати из северног дела града, где је био отишао у набавку намирница. На разговор је невољно пристао, јер не жели, каже, да се експонира. Ипак, реч по реч, говори нам како је бити свештеник у светињи која се још обнавља и вида ране од паљења и страдања у Мартовском погрому 2004.

Са супругом Татјаном и петорицом синова: Димитријем (16), Филипом (14), Марком (12), Лазаром (10) и троипогодишњим Стефаном, чине једину српску породицу која живи у јужном делу Косовске Митровице. Зато на питање, како је "бити" у албанском делу града, јереј Ненад одговара:

- Навикли смо се на такав живот! Навикли смо се и покушавамо да се понашамо у складу са свим околностима и правилима постављеним од Приштине, која нам се не допадају, али која морамо да истрпимо зарад опстанка нас самих и наше светиње. Принуђени смо да прихватимо све ствари које нам се намећу да бисмо могли овде да живимо колико-толико нормалним животом - прича отац Ненад.

На питање како изгледа један његов дан казао нам је да када је у току школска година одвози своју децу школарце до школа у Звечану и северном делу Косовске Митровице, где и сам предаје веронауку у Средњој техничкој школи...

Не задржава се, ипак, много на детаљима свог и свакодневног живота своје породице већ наставља причу о светињи запаљеној марта 2004.

- У том Мартовском погрому запаљен је иконостас, мермерни под у светињи је пукао, запаљени су парохијски дом, звонара и крстионица, скинута су звона, а старо гробље, на којем су се сахрањивали свештеници је оскрнављено, споменици су порушени.... Све је то већим делом обновљено захваљујући залагању нашег митрополита Теодосија и Епархије рашко-призренске, али и хуманитарних организација. Преостаје нам да завршимо фрескописање, да урадимо зид, грејање у парохијској кући... Звонару смо обновили и од ове године, даће Бог, почећемо опет да звонимо - објашњава отац Ненад и додаје да светињу посећују верници недељом и празницима...

Питамо га има ли стрепње и страха јер се иза зида који ограђује светињу и њену порту, налази касарна тзв. косовских безбедносних снага, одговара нам да са њима не комуницирају, али нас и упозорава да не фотографишемо према том делу порте.

- Када има неко њихово дешавање ми то чујемо, али не гледамо тамо, нити видимо од зида. А надамо се да схватају да ми њима не представљамо никакву претњу - каже отац Ненад, родом из Гњилана, а којем је храм у јужном делу Митровице прва парохија.

И док наглашава да се не жали и да је срећан што служи Богу, својој цркви и верном народу, јереј Ненад на питање шта им највише недостаје овде у јужном делу града из којег су Срби протерани 1999 године, одговара:

- Неодстају ми комшије па да имам у комшилуку са ким да прозборим, више деце, да могу слободно да се крећем и са мантијом... За сада то могу једино са породицом и пријатељима у северном делу града, и са припадницима тзв. косовске полиције чији се пункт налази у самој порти. Неки од њих ни не знају српски језик, али према мени су коректни...

Додаје и да наш народ, где год да је, треба да се врати старим, традиционалним вредностима:

- Да се породица сачува, да победимо сва искушења и да ширимо мир у себи и око себе. То је порука и ових божићних празника. Да се вратимо нашим коренима, вери, да постимо, да одлазимо на литургије, да се помиримо са којима нисмо у добрим односима, да имамо мир пре свега у нашим срцима. А ми Срби на Косову и Метохији да издржимо и ове потешкоће које су нас снашле, јер, све недаће морају проћи кад-тад...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације