ДО 30 СТРАНИЦА УСТАВА УЗ БЕЛЕ РУКАВИЦЕ : "Новости" у Архиву Србије где се чува оригинални примерак руком писаног сретењског документа

НA Сретење, пре тачно 190 година, Србија је добила свој први устав. Сретењски устав из 1835. био је пионирски покушај модернизације тадашње кнежевине Србије и успостављања јасне поделе власти. Овај документ гарантовао је грађанске слободе и укидање феудализма. Али, велике силе нису биле спремне за то. Устав је де факто трајао 14 дана, а де јуре укупно 55 дана, јер је под притиском Османске, Хабзбуршке и Руске империје укинут.

Foto: Zoran Jovanovic

Оригинални примерак Сретењског устава чува се у Државном архиву Србије. "Новости" су добиле прилику да виде овај документ који се ретко излаже. Устав се налази у депоу, у специјалној витрини, у строго контролисаним условима. Писан је руком, краснописом, а корице су од говеђе коже. На 30 страница, у 14 поглавља и 142 члана, јасно су одређене ингеренције законодавне, извршне и судске власти, што је у то време било изузетно напредно за једну аутономну, али не и независну кнежевину. Подсетимо, Србија је независност стекла тек 1878. на Берлинском конгресу.

- Документ је у изузетно добром стању - каже нам архиватор Ања Вулић, док отвара посебну кутију у којој се Устав чува. - Текст и бројеви су лако читљиви, а правни термини често описно објашњени, зато што у то време није постојала стандардизована терминологија. Устав је писан пре Вукове реформе језика и за многе правне термине нису постојале одговарајуће речи. Многи правни термини су навођени описно, јер није постојала конкретна реч у српском језику. Писан је ијекавицом. Осим што је први устав Кнежевине Србије, једно од његових најзначајнијих обележја је то што је настао по узору на белгијски.

Foto: Zoran Jovanovic

Сретењски устав створен је у турбулентном периоду. Побуна расинског сердара Милете Радивојевића 1835. приморала је кнеза Милоша Обреновића да попусти пред захтевима противника његове апсолутне власти. Они су тражили ограничење кнежевских овлашћења и успостављање Државног совјета као институције која би вршила контролу над владаром. Иако је Милош већ 1834. на Спасовданској скупштини обећао доношење устава, тек после побуне постало је јасно да више нема избора.

Foto: Zoran Jovanovic

- Током владавине кнеза Милоша догађале су се буне. Многе од њих су крваво угушене - подсећа наша саговорница. - Милетина буна била је другачија, јер су важне личности српске кнежевине учествовале у њој. Међу побуњеницима били су и браћа Стојан и Алекса Симић, Бранко Мајсторовић, Аврам Петронијевић и кнежева супруга Љубица. Кнез је брзо схватио да мора да преговара са побуњеницима који су тражили својеврсно начело поделе власти и да се ограничи његова владавина.

Устав је настао за само три недеље. Написао га је Димитрије Давидовић, учени Србин из Земуна и лични секретар кнеза Милоша. Као дугогодишњи секретар кнежевске канцеларије, добро је познавао политичку ситуацију и био свестан да ће модернизација државног система наићи на отпор.

Иначе, од Спасовданске скупштине 1834. до Сретења 1835. није било нацрта устава који би био прихватљив кнезу, али када је устав обнародован више није било важно да ли задовољава критеријуме Милоша Обреновића. Морао је да се донесе. Устав је на народној скупштини у Крагујевцу усвојен без формалног гласања, већ једногласним бурним одобравањем и усклицима, односно акламацијом.

Foto: Zoran Jovanovic

- У то време није постојао модел по коме функционише скупштина - каже Вулић. - У Уставу је било предвиђено да кнез и Државни совјет буду органи законодавне и извршне власти. Државни совјет је имао утицаја и у судској власти, као суд трећег и последњег степена - члан 78. Совјетници су могли да предлажу законе, али је кнез имао право вета уколико му одређени закон не одговара. Кроз историју српске уставности најважније законодавно тело постаће народна скупштина, али у Сретењском уставу то није био случај. Уставом је предвиђено да се скупштина састаје сваке године о Ђурђевдану као орган саветодавног карактера и имала је извесна буџетска овлашћења.

Ања Вулић листа странице Устава. Стари документ не сме се листати без рукавица. Долази до главе 11, уз коју пише "Обштенародна права Србина". Читамо: "...Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до најведег; Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит; Нико у Сербији не може казњен бити, вед по закону и по пресуди надлежнога суда; Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај де се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго..."

- Ова глава Сретењски устав ставља у ранг најмодернијих највиших правних аката тог доба - наводи Вулићева. - Њом су гарантована политичка и лична права грађана, чије су вредности препознате из француске и белгијске уставности на тековинама Француске револуције. Кнежевина Србија, млада држава, у оквиру свог устава предвиђа неповредивост личности, имовине, слободу вероисповести, кретања, трговине. Посебно су интересантни чланови који говоре о томе да сваки роб који ступи на територију Србије постаје слободан човек, да чиновнички посао није наследан или о укидању кулука. Само у случају општенародне ползе може се догађати кулук, а за то се мора платити надокнада. Уставом се чиновницима забрањује трговина, јер имају државну службу. Трговином су могли да се баве трговци, али не и народни совјетници. На тај начин се спречавао монопол. Чиновници су били на положају до пензије. Њихово место, по Уставу, више није било наследно, а могли су да буду отпуштени само ако суд докаже да су нешто скривили. Имали су право на пензију.

Како су потписници Сретењског устава, углавном, били неписмени, њихова имена написао је писар, а они су се "потписали" печатима. Поред Милоша Обреновића, највиши државни акт печатирали су и Јеврем Обреновић, Јован Обреновић, Димитрије Давидовић, Ранко Мајсторовић, Стефан Радичевић, Аврам Петронијевић... Судбина Устава била је кратког века. Под притиском Османског царства и великих сила, кнез Милош је већ у марту исте године био приморан да га суспендује, а убрзо и укине.

- Чин да је у неписменој Србији, упркос вазалном статусу, држава самостално донела устав, велике силе оцениле су као "дело лудости". Устав је више одговарао совјетницима, него кнезу Милошу зато што је ограничавао његову власт - истиче наша саговорница. - Најмање је одговарао великим силама, јер те 1835. ни Турска, ни Аустроугарска нису имале устав, а Руско царство било је самодржавље Романових. Устав је од великих сила оцењен као либералан и неприкладан за државни положај Србије. Њима је највише сметало то што једна мала држава има квалитетан, слободарски и прогресивно написан устав. Глава 11 је за њих била превише модерна за једну кнежевину, а трн у оку су им биле одредбе које истичу спољашње атрибуте државне самосталности Србије који су били у супротности са њеним вазалним статусом - грб и застава.

Три године касније Кнежевина Србија добила је такозвани Турски устав у виду четвртог хатишерифа Османског царства. Према начину доношења, Сретењски устав можемо окарактерисати као октроисани, док је у четвртом хатишерифу кнез Милош означен као адресант. Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних решења: 1869, 1888, 1901. и 1903. године. После Другог светског рата, од 1945. године, у потпуно промењеним околностима, Србија је у саставу федералне Југославије четири пута усвајала највиши законодавни акт, а актуелни Устав је усвојен 30. октобра 2006, који је на референдуму промењен 16. јануара 2022.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације