"ДА БАР ЗНАМ ГДЕ МИ СИН ПОЧИВА": Потресна исповест баке Миланке, 27 година чека да сазна истину о Ненаду, полицајцу отетом у Ђаковици

ДОК сам жива, жива сам. Не могу на силу у гроб. Жао ми је само што сам сину Слађану на терету, а, опет, срећна што сам на свом имању и у својој кући. Јер, свих оних година које сам провела у расељеништву вукло ме је срце мојој Метохији.

Фото: Д. Зечевић

Овако за "Вечерње новости" говори бака Миланка Ремиштар (73) из села Бича код Клине. Замишљена старица, бледог лица, забрађена марамом, у црној одећи и вуненим чарапама, прича тихо. Погледа упртог у под, док седи на кревету у дневној соби, као да је и поред гостију у кући сама са својим мислима. После краће паузе, каже:

- Из расељеништва сам се вратила после готово две деценије, пре шест година. Вукао ме је завичај, али и рана,непребол, за сином Ненадом који је киднапован 1998. године у Ђаковици. Његова судбина никада није расветљена, али ја верујем да сам овде у Бичи ближе његовој души.

Тугујући годинама далеко од свог огњишта, решила је да се врати својој метохијској равници. Ту где је рођена, где се школовала, засновала породицу, родила децу... Где се молила у оближњим светињама, којих, како каже, нема више нигде на свету. Вратила се, вели, и да буде што ближе Високим Дечанима и Пећкој патријаршији. Упркос противљењу синова који су остали да живе у расељеништву, бака Миланка је одлучила да се врати.

- Првих неколико година провела сам сама у туђем напуштеном објекту, чекајући да ми на имању саграде кућу, јер је наш породични дом био порушен. Нисам се бојала ни глади ни хладноће. Од киднаповања сина, осећам хладноћу једино у души - прича нам једва чујно.

Фото: МУП

Додатну бол овој тихој, замишљеној старици причинила је смрт другог сина који је, како каже, од тешког живота, пре четири године, преминуо млад тек прешавши четрдесету, у селу надомак Прокупља, где су Ремиштари избегли 1999. године.

- Мајка се вратила из Мале Плане где су ми избегла два брата и њихове породице. Пошто сам био запослен у Словенији нисам одмах могао да напустим посао, али сам се пре три године вратио да бринем о мајци која је сада веома лошег здравственог стања. Болује од дијабетеса и што је најтеже, готово да не види, тако да не може да се брине о себи - прича бакин трећи син Слађан (43).

Он сада живи са мајком у кући, која им је саграђена као повратницима.

- У почетку је било много тешко. Читаво имање је било зарасло у коров. Али су нам помогли из манастира Високи Дечани и Привременог органа Општине Клина. Сада обрађујем земљу, држим овце, свиње, имам и краву - прича нам Слађан док нас у уредној кухињи служи домаћим производима, сушеним месом, сланином и ракијом...

Каже да сваки па и изненадни гост у Метохији не може да оде без послужења. То је научио одмалена од родитеља, али наглашава да је гостољубље особина свих Срба са овог подручја. Док нам говори колико ради на имању и око стоке, овај вредни човек каже да му је најтеже што у селу више готово да нема Срба, а преостала два српска домаћинства прилично су удаљена од њихове куће.

- Колико могу старам се о мајци и то ми је најпрече, а готово читав дан не станем од обавеза. Зато не могу да стигнем да средим двориште - као да се Слађан извињава због "нереда" у дворишту у којем су пољопривредне машине, али и остаци шута и грађевинског материјала од старе порушене куће.

ЖИВЕ САМО ОД ПОЉОПРИВРЕДЕ

Фото: Д. Зечевић

БАКА Миланка и њен син Слађан живе од пољопривреде јер других примања немају. Она никада није била запослена, па нема ни пензију, али се представници Привременог органа (ПО) Општине Клина надају да ће са лекарским налазима успети да добије туђу негу и помоћ, која јој и према мишљењу лекара следује због нарушеног здравља, пре свега вида.

- Будући да држе овце, Слађан продаје јагњад и друге пољопривредне производе, и од тога једино зарађује - кажу нам представници ПО Клине који готово свакодневно обилазе повратнике на подручју ове општине. 

- Верујте ми, не стижем да очистим. Било би ми лакше када бих се оженио, мада засада немам времена да мислим о томе јер желим да одведем мајку на лечење. Надам се да ће добити одговарајућу терапију, јер сам је претходних година због несређених докумената одводио само на прегледе у локалној здравственој установи. Уз добре људе и искрене намере све иде набоље. Ето, представници Привременог органа наше општине Клина обећали су да ће ми помоћи да је одведем у Београд на неопходне прегледе. Пре свега код офталмолога, ако може да јој помогне јер је готово слепа. А надам се да ће ми још поживети јер се заиста доста намучила у животу - каже нам Слађан док нас испраћа, а бака Миланка благосиља због посете и што се неко заинтересовао за њен живот. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације