ХРИШЋАНСКЕ СВЕТИЊЕ КАПАДОКИЈЕ "ГРИЗУ" И НЕБРИГА И ЗУБ ВРЕМЕНА: Многе грандиозне пећинске цркве закатанчене и недоступне посетиоцима

НЕООСМАНИЗАМ и похлепа коју изазива масовни туризам угрожавају најстарије материјалне трагове хришћанства сачуване у данашњој турској Кападокији, у Историјском националном парку Гореме, који је од 1985. под заштитом Унеска. За разлику од ранијих времена, у којима је чуван Ататурков цивилизацијски завет, сада су затворена врата многих грандиозних пећинских хришћанских цркава клесаних и осликаваних од 4. до 11. века у меким стенама од вулканског песка, туфа.

фото: Борис Субашић

Слика тог пропадања јасно се да видети на Путу свиле у древном граду Кодесана, данас село Чавушин, где се налази једна од најстаријих очуваних цркава света, подигнута око 500. године и посвећена Светом Јовану Крститељу. Била је епископско седиште. У њој су се налазиле, претпоставља се, мошти Светог Хијерона, подвижника из огромне монашке насеобине Кораме, данашњег туристичког центра Горемеа.

фото: Борис Субашић

У Чавушину је и задужбина ромејског војсковође, потом и цара Никифора Фоке, потомка чувене патрицијске породице из кападокијска Цезареје, данашњег Кајсерија. Он је средином 10. века дао да се у брду висине тридесетак и дужине седемдесетак метара уклеше огроман тробродни храм са конацима, али од његовог раскошног сликарства и ентеријера сада се може видети само нешто мало фресака на спољном зиду, јер је улаз затворен дебелим вратима са масивним катанцем. Она се налазе десетак метара изнад тла и до њих се стиже металним степеницима постављеним у време пре неоосманизма, када је свака од кападокијских цркава имала свог чувара који је пазио на споменике, а посетиоци су могли да их виде и споља и изнутра. О мајсторству уметника који је украшавао храм данас сведоче већ избледели танани издужени ликови арханђела Михаила и Гаврила са десне стране врата, док се са леве види само обрис лика кападокијског светог ратника Ђорђа и нешто боље очувана Богородица.

фото: Борис Субашић

Није више могуће видети ктиторску фреску генерала и цара Никифора Фоке, који је представљен као предводник колоне светих ратника. Ретки научници који су се бавили овим храмом сматрају да је задужбину подигао после великих победе над арапским војскама, када је у знак захвалности Богу дао и огроман новац за изградњу Велике Лавре, првог манастра на Атосу. Живописи царске задужбине годинама су скривени у мраку, наводно због рестаурисања, као и у многим другим манастирима од Кападокије до Цариграда, који још нису претворени у џамије.

фото: Борис Субашић

Понадао сам се да ћу можда ипак видети унутрашњост задужбине кападокијског и светогорског ктитора, када сам видео да ми се поред закатанчене чуварске кућице и билетарнице приближава мештанин машући руком. Нажалост, он није био чувар и кључар светиње, већ агент оближње продавнице "оригиналне" грнчарије.

- Дођите да купите оригиналне врчеве које наша породица прави већ 4.000 годоина - ауторитативно ме је убеђивао средовчени Турчин, готово ме гурајући у прави ханагар са копијама ваза и врчева какве су правили Фригијци крајем 2. миленијума пре нове ере.

Однекуд су се појавили и чланови његове фамилије који нису одавали утисак да се уопште баве керамиком, а још мање да су произвели хиљаде ваза, шољица, врчева од којих су само неки били верне копије античких, док је највећи део припадао индустријским неоосманскима варијацијама на фригијске теме.

- Ви сте Фригијци - упитао сам.

- Не, Турци - одговорио је продавац и погледао испод ока. - Одакле си?

- Србија, Србистан.

- Ааа, Србистан. Ти си хришћанин. Иди код Дворца, тамо имаш крстове - рекао је неизаинтересовано.

фото: Борис Субашић

Схватио је да нисам "обични" туриста коме може да прода за 100 и више евра керамику која је пре само три године коштала највише 20 евра, па ме је са задовољством испратио на улицу. Наставио је да патролира чекајући неки од аутобуса из којих као бујица излазе туристи са Далеког истока, који трчкарају и бесомучно фотографишу све око себе и, углавном, не знајући ни где су, ни шта гледају.

Обилазећи Фокин брег - цркву, наишао сам на стазу која је водила до врха те катедрале у стени. Са ње су се видели отвори врата и прозори келија доступних само спуштањем низ уже. На платоу врха брда указао се још један манастирски комплекс уклесан у оближњу литицу, а недалеко од њих још један у скривеном потковичастом кањончићу. Највеће запрепашћење ипак су изазивали прозорчићи који су се јасно видели на равној вертикалној оближњој планини Акдаг, до којих се може стићи само спуштањем десетинама метара низ уже или - летењем.

фото: Борис Субашић

Они су сведочили да је данашње село које нема ни 300 становника некада било велики и значајан град достојан царске задужбине, али о њему нема речи у туристичким водичима, чак ни у ретким научним радовима млађих западних историчара уметности.

Из њих је видљиво да аутори појма немају о православљу, да не знају шта су ктиторске фреске, а ишчуђавали су се како је могуће да је Источно римско царство, у 16. веку на католичком Западу пежоративно названо Византија, знало за сопствене традиције Римског царства. Ни западни универзитети очигледно више нису оно што су били, судећи по тим кабинетским генијима који нису прочитали ни оно што су њихови велики претходници записали лутајући по Истоку у 19. и 20. веку путевима опасним по живот, само да би открили корене евроазијске цивилизације.

фото: Борис Субашић

Пустом главном улицом Чавушина, којом само повремено протрчи понеки олињали пас, стиже се сам до Дворца, стене налик искрзаном прамцу брода, високе педесетак метара, у којој се виде мали отвори врата и прозора. Њена права функција види се тек када се прође на другу страну, на сеоски трг са кога се виде спратови са мрежом огромних стамбених просторија које су биле уклесане као комплакс у брег-солитер, од његовог врха до подрума дубико испод тла. Земљотреси су срушли огроман део те грађевине, остављајући погледу изложен попречни пресек здања које се у туристичким водичима назива Дворцем, иако га још нико није озбиљно проучавао. У његовом подножју је продавница са уобичајеним типским сувенирима, само на једној полици стоји гомила великих, од старости поцрнелих кључева и металних крстова.

фото: Борис Субашић

То су материјални докази који демантују причу за туристе да су данашњи становници Чавушина они исти који су до 60-их година прошлог века живели у Дворцу и огромном насељу уклесаном у брег иза њега, у дужини од око 200 метара. Истина је да су ту 2.000 година живели хришћани, потомци грађана провинције Кападокије Римског и Ромејског царства, због чега су све до 20. века у Османској империји називани Римљанима. Пошто су говорили грчки, мада специфичним дијалектом, њих је присвојила савремена Грчка држава, иако је етничко порекло кападокијских хришћана било шаролико: од Сиријаца, преко хеленских Ромеја, до Словена. После Првог светског рата, када су Италијани, Французи и Енглези одлучили да распарчају Османско царство и претворе га у своје колоније, Лондон је као и обично пронашао туђе топовско месо за своје империјалне амбиције. Енглези су распалили маштарије грчких политичара о обнови Византије од Балкана до Блиског истока, а ови су послали експедиционе војне трупе из Грчке у Анадолију, где су после првих победа доживеле низ катастрофалних пораза захваљујући "савезницима" из Антанте. Наиме, Французи и Италијани, љути због грчких и енглеских амбиција и непоштовања договора о подели колонијалних територија, почели су да наоружавају и обучавају Турке. Најстрашнији терор исламиста и турских националиста претрпело је кападокијско хришћанско становништво, које је 1924, милом или силом, пресељно у данашњу Грчку.

фото: Борис Субашић

Кључеви и крстови на тезги продавнице у Чавушину припадали су бравама и зидовима њухових кућа уклесаних у камену, које се сада приказују туристима као безазлена атракција, без ове страшне и поучне приче.

Пут из подножја Двроца води до врха брега где се открива невероватан призор плитких дугуљастих јама, укопаних у вулкански камен и стена над њима у које су уклесани лучни отвори. Када се боље загледа, на некима се виде остаци урезаних крстова. Свако ко је био у кападокијским пећинским гробним црквама препознаје да се на огромном платоу налазио такав храм и да су у њему сахрањене десетине људи, од дечјег до одраслог узраста. Ко су били ти људи и где су нестали спољни зидови цркве нема одговора, али сам призор тог гробља ни на небу ни земљи, иза кога се види панорама фантастичних кападокијских пејзажа, оставља дубок утисак на посетиоца.

фото: Борис Субашић

Уском стазом по ободу литице од тог посвећеног простора долази се до огромне катедралне цркве посвећене Светом Јовану Крститељу, уклесаној на тридесетак метара изнад тла. Њен улаз украшен је великим рељефом цевета са шест латица, какав су користили као симбол још Хетити који су овде живели почетком другог миленијума пре нове ере. Он се очигледно преносио с колена на колено до почетка 6. века наше ере, када је саздана ова црква, један од најстаријих хришћанских храмова света, сачуван у готово изворном облику.

фото: Борис Субашић

Црква издубљена у срцу брда

ПРИПРАТА Цркве Светог Јована Крститеља у облику терасе се одломила и пала, а отвори између масивних стубова који су раздвајали бродове цркве су зазидани крупним камењем, тако да се не види права монументалност тог архитектонског чуда, издубљеног у срцу брда. Фреске су наравно тешко оштећене и тешко је препознати шта је на њима представљено. Наду да ипак није све изгубљено дају младе образовне турске породице неоптерећене исламизмом које посећују ово место са децом, схватајући га као део културне баштине своје земље.

фото: Борис Субашић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације