ПРЕ 26 ГОДИНА НАТО АГРЕСОРИ КАСЕТНИМ БОМБАМА ГАЂАЛИ НИШ: Гледао сам људске кости по асфалту, сећа се Марко (ФОТО)

ПОСЛЕ тог 7. мај 1999. године, у Нишу пролеће никада више није мирисало исто. Био је петак, сунчан дан, топао, готово обичан, упркос рату. Људи су, између две сирене заваздушну опасност, покушавали да живе: да купе поврће на Тврђавскојпијаци, да ухвате градски аутобус, да обаве што пре оно најосновније. Аонда се у 11 часова и 20 минута небо претворило у бојиште, а Ниш у - мету.

Фото: Принтскрин/РТС

Овако за "Вечерње новости" говори нишки новинар Марко Смиљковић, ратне 1999. године извештач листа "Глас јавности", који је из непосредне близине гледао како се рат обрушава на град, односећи 16 невиних живота.

Из авиона Ф-16 холандског ратног ваздухопловства, истресени су метални контејнери, а из њих су се, налик на играчке, распршиле стотине сићушних бомби БЛУ-97. Језиве касетне бомбе, оружје које не бира, а заправо подло бира мете: распрши се и убија. Тог дана, у Нишу, убиле су 16 људи. Међу њима и жена у седмом месецу трудноће која је имала 26 година. Више од 18 цивила је рањено, највише на пијаци, у Шуматовачкој улици, код аутобуске станице. Крв и ужас разлили су се Нишом.

Фото: Ј. Ћосин

- Био сам тик прекопута Бановине. Сећам се да сам се враћао на посао, заборавио сам тефтер и вратио се кући на пар секунди. Испред мене, не знам колико високо, почели су да се појављују ти необични предмети који су подсећали на кишобране са металним реповима. Помислио сам: "Шта је ово?". У следећем тренутку - експлозија. Један "стојадин" је експлодирао као кутија шибица. Лежао сам иза капије, сав у паници. Око мене су фијукале металне куглице. Знао сам да не смем да останем на месту. Трчим кући, али испред куће лежи човек без ноге. Вришти. Људи покушавају да му помогну, крв свуда, разнети месо и људске кости по асфалту. Тада још нисам ни знао да су то касетне бомбе. Нико није знао. Нико нас није припремио на то - присећа се Смиљковић.

Покушао је тада да стигне до своје куће са задње стране, кроз Улицу Анете Андрејевића. И тамо је затекао призор који га и данас прогања.

Foto: Фото: Принтскрин/РТС

POGLEDAJ GALERIJU

- Било је као у неком ратном филму које сам раније гледао. Мртви људи свуда. Људи који су само кренули да купе кромпир или јаја на пијаци. Једна жена је имала цегере у руци... Прескакао сам тела и само гледао да ли има деце, јер највише се човек боји и стрепи да је неки малишан страдао. Пошто сам видео да их, срећом, нема, отрчао сам кроз сокак који сада, по трагичном дану, носи име 7. мај, и видео страдалог комшију како непомично лежи. Није му било помоћи. Нисам ни њему могао да помогнем. Дошао сам до своје куће. Русвај у дворишту. Али мајка и рођаци живи. Не знам како - прича нам Смиљковић.

Једна бомба која је пала на кров куће Смиљковића, није експлодирала одмах, али је сутрадан експлодирала.

Фото: Ј. Ћосин

- У суботу ми се једна касетна бомба скотрљала низ олук и експлодирала у дворишту. Сва срећа, да нико у том тренутку није био напољу. То оружје убија и данима касније. И месецима. И у глави и на земљи - говори нам Смиљковић.

Касетне бомбе су падале и код зграде патологије Клиничког центра, у Улици Љубе Ненадовића. Тог истог дана, погођено је и насеље Дуваниште.

Према сазнањима, холандско ваздухопловство, после напада на Ниш, обуставило је употребу касетних бомби. Али за многе Нишлије то није било довољно. Рана је остала. Боли и данас, болеће заувек.

- За мене, 7. мај 1999. године није само дан када је небо отворило пакао над мојим градом. То је дан када сам схватио колико је живот крхак. Колико смо сами. И колико зло може да дође у облику нечега што личи на играчку, а носи смрт. Заборавити - не смемо. Опростити - не знамо како - тихо завршава своје сведочење Марко Смиљковић, данас новинар "Курира".

На месту које сада носи име Улица 7. маја, тишина. Али баш она, та тишина најгласније говори о свему што је тог дана, пре 26 година, изгубљено. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације