УЗГРЕД СЕ ЉУБИЛИ И ГОВОРИЛИ СТИХОВЕ: Попа осећања према Хаши описао у "Часу из песништва"

НАЈСТАРИЈЕ дрво у Градском парку у Вршцу, које се налази код споменика аустријском песнику Николаусу Ленауу, крије многе тајне, које су настале у његовој хладовини током претходних 250 година.

Фото Приватна архива

Под великом крошњом тог дивљег кестена вековима су се ковале градске и породичне завере, мале ђачке смицалице и велики планови за будућност, организовали љубавни састанци и болни растанци. Баш ту је стасавала и једна од најлепших љубавних прича српске књижевности, која се почетком четрдесетих година прошлог века родила између чувеног песника Васка Попе и његове вољене Хаше.

Фото Ј.Ј. Баљак

Васко и Хаша су се упознали у Вршцу, када је она била седми, а он осми разред. Помало симболично, најпре су стидљиво очијукали у Ленауовој улици, под дрворедима липе, а потом су се, у сенци дивљег кестена у Градском парку, љубили и "онако узгред говорили о стиховима", на белој клупи баш испод Ленауовог попрсја, које је "тако лепо ћутало, лепим бакарним уснама". Све то је песник описао у песми "Час из песништва", која је, као део његове недовршене збирке "Лепа варош В", објављена тек након његове смрти.

Фото Ј.Ј. Баљак

- Некада је у нашем парку било десетак белих пергола, прелепих клупа са високим дрвеним надстрешницама, преко којих су се пружале руже пузавице. Једна је стајала и код Ленауовог споменика, где је Васко, у Хашином загрљају, "полако учио шта је у песми главна ствар". Та песма подсећа на некадашњу лепоту наше зелене оазе и целог Вршца, који је песник много волео, а на аутентичан начин говоре и о непролазној љубави двоје супружника, која је опстала од школских дана до његове смрти 1991. године - објашњава нам Вршчанин Драгољуб Ђорђевић, иначе оснивач најпрестижнијег признања за песништво у нашој земљи, Награде "Васко Попа".

Фото Удружење Феликс Милекер

Управо из поштовања према тим Васковим и Хашиним искреним емоцијама, као и према песниковом свеобухватном стваралаштву, које је Вршац индиректно сврстало у епицентар културног живота Југославије и Србије, Ђорђевић настоји да се обнови тај заборављени кутак у парку, који одавно не постоји.

- Идеја ми је да се та кратка стаза, која се протеже десно од главног улаза у парк, поново поспе белим шљунком и да се ту врати бела пергола, у част Васка Попе и песме "Час из песништва", која је тај кутак уписала у књижевну вечност. Ваљало би очистити и Ленауов споменик, који су вршачки Немци ту поставили много пре Првог светског рата - открива нам Ђорђевић, уз напомену да би то могло да буде место на ком ће се убудуће читати стихови добитника Награде "Васко Попа", али и састајалиште за неке нове љубавне парове и будуће песнике.

Фото Удружење Феликс Милекер

Беле дрвене перголе, које су пре двадесетак година биле уклоњене услед дотрајалости или вандалског уништавања, симбол су и многих других младалачких љубави, због чега још одраније постоји иницијатива да се оне поново направе и да се, као некада, поставе свуда по парку.

- Вршачки парк је један од најлепших и најстаријих у Србији. Званично је основан крајем 18. века, али су поједина стабла, попут најстаријег дивљег кестена, ту посађена много раније. Све то столетно дрвеће сада је формирало густе крошње, чија хладовина не би пријала ружама, па се око нових пергола може посадити бршљан или нека друга пузавица - предлаже Илдико Немет из Покрета горана Вршац, која наглашава да је најстарије парковско дрво, као сведок Васкове и Хашине љубави, у релативно добром стању, те да ће, уз адекватну негу, још дуго под својом крошњом моћи да скрива тајне својих суграђана.

Фото Ј.Ј. Баљак

ЗЕЛЕНИ БОР КОЈИ НИСУ КИТИЛИ

ВАСКО и Хаша су сваке Нове године ритуално у своју спаваћу собу, у једнособном државном стану у Београду, уносили бор, који нису китили, већ су само уживали у његовом мирису. То дрво постало је симбол њихове љубави, али и жала што нису имали децу.

- Каже ми ономад моја жена, за коју бих све учинио: "Волела бих да имам једно мало зелено дрво, да улицом трчи за мном" - стихови су Попине "Велеградске песме", која описује ту непреболну жал.

Зато је Хаша баш такав мали бор симболично посадила на песниковом гробу у Алеји заслужних грађана у Београду, али га је недуго затим неко уништио, што је њој сломило срце. Утеху је нашла у томе што се изборила да и у вечности остане уз свог вољеног супруга, јер је њена урна положена у његов гроб.

Препоручујемо

Србија

0 0

„ВРШАЧКИ ЂИР“ ПО МУЗЕЈИМА: Омогућена онлајн куповина карата за три атракције, уз попуст

22. 10. 2025. у 16:53

Економија

0 0

ПОЛА РОДА ОБРАО МРАЗ: Узгајивачи јабука из јужног Баната страхују да ли ће покрити основне трошкове

15. 10. 2025. у 14:03

Србија

0 0

И ДАЉЕ ВИДЉИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПОЖАРА: Шума око Стазе здравља на Вршачким планинама чека обнову

13. 10. 2025. у 16:38

Несреће

0 0

ТЕЛО СТРАДАЛОГ ИЗВЛАЧИЛИ ИЗ КОЛА: Фатална саобраћајна несрећа код Вршца

12. 10. 2025. у 16:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације