Репортаже

Прича о борби једне тетке за бољи живот братанице: Милена из Сурдулице у периода туге изградила “Дом радости”

Јелена Стојковић

04. 05. 2026. у 14:26

На недавно одржаној модној ревији наше чувене креаторке Верице Ракочевић, манекенке су понеле и торбе који су ручни рад педествогодишње Сурдуличанке Милене Савић. Торбе шивене од конопа иза чије израде стоје сати и сати напорног рада нису само један комад омиљеног женског асесоара, оне су прича о борби једне тетке да својој братаници Јовани (24) која има развојни поремећај обезбеди сигурну будућност.

Прича о борби једне тетке за бољи живот братанице: Милена из Сурдулице у периода туге изградила “Дом радости”

- Ја сам једна хронично уморна жена која је крајње неуко ушла у посао који је првенствено имао за циљ да да помогнем себи, јер сам била потребна братаницама, нарочито Јовани, а онда отворио могућност да остварим свој животни сан, да она увек има своје „парче хлеба“ – започиње причу Милена.

Исте године 2018. изгубила је и оца и мајку, брат нарушеног здравља самохрани родитељ ћеркама, Јована завршава школу кроз инклузивно образовање, Милена живи са супругом Сашом у истој кући. Ради као сервирка у вртићу и у тренутку не може да се избори са свим бригама које су уследиле након смрти родитеља, али њена највећа брига је била како Јовани обезбедити сигурност и будућност.

- Сетила сам се моје мајке која је говорила да „ручни рад смирује живце“, од ручног рада нисам умела ни иглу да уденем, никада нисам села за шивећом машином, али ме је привлачила идеја стварања , тачније шивења предмета од канапа. Тада нисам ни слутила да то није ни мало јефтин хоби. Године учења, гледања туторијала, грешака, а опет дивних предмета. Многе је поклонила, а онда су се некако појавили и први купци, подметача и красних чинија – прича Милена.

За њу је то био сигнал, смогла је снаге уложила средства која реално и није имала. Живи од скромних примања и пољопривреде, али како каже циљ је био пред њом и сналазила се да купује ни мало јефтин репроматеријал.

- Када је настала прва торба, морам да признам да сам била искрено одушевљена. Ставила сам је на сто и дуго посматрала и помислила како ће се торбе из фирме коју сам регистровала на име моје братанице наћи на ревији Верице Ракочевић, ја Верицу нисам познавала , али она је за мене синоним високе моде и увек сам јој се дивила – прича Милена.

Њена „десна рука“ је управо Јована, власница фирме. Јована помаже у свему: прави једноставније предмете, пакује, шаље поруџбине, уплаћује пазар. Њих две су креаторке, менаџерке, раднице, маркетинг служба и кафекуварице у свом малом „Дому радости“.

- Врло сам активна на друштвеним мрежама, јер искрено то је маркетинг који сам могла да приуштим. У једном посту на инстаграму објаснила сам колико мало људи уме да цени ручни рад и труд који се улаже. Показивала сам неке своје радове и уследила је порука подршке ни мање ни више него од Верице Ракочевић.

Онда је уследио позив, Верица је поручила две торбе које је поклонила сарадницама у Паризу, а онда и једну за себе. Милена каже да јој је требало време да се опорави од шока када је добила позив да се њене торбе нађу на ревији.

- Милена, пази ста желиш, можда се и оствари, помислила сам. Мој први сан се остварио и води ка томе да моја Јована има сигурну будућност што је и једини мој животни мото.Госпођа Верица је препознала мој рад, мој труд, моје умеће. Поменула ми је ревију, задрхтало ми је срце од узбуђења. Све је било лако и једноставно, знала је шта жели и договориле смо се за час – каже Милена.

Док препричава колико је све то лепо она и Јована су и у касним вечерњим сатима „у канцеларији“ , раде и стварају. Канап од кога настају модна уметничка дела је нит који повезује младу девојку која превазилази своје развојне потешкоће и тетке која је живот посветила да њој олакша живот и погне јој да оствари право на пензију.

Дијалект разлог за осмех

Каже Милена да је жена из народа и кроз осмех препричава сусрет са Верицом Ракочевић у једној телевизијској емисији. Наиме док су чекале на свој термин Милена је била нервозна и имала је трему. Дошла је Верица и питала зашто је нервозна, онда је у Милени прорадио дијалект и рекла је: „Овде се претури од нервозу“. Верицу је то јако забавило па је након мисије рекла ајмо напоље да се више не „претурамо“.