У ЦРКВИ БЕЗ ИЈЕДНОГ ПРОЗОРА САМУЈЕ ОТАЦ ЈОВАН: Већ 16 година, окружен морем, живи потпуно сам - друштво му праве само два галеба

У САМОМ срцу Боке которске налази се острвце Мала Госпа. Скоро неприметно на географској мапи, ово парче копна крије невероватну тишину, мир и причу о човеку који је свој живот у потпуности предао Богу. Већ шеснаест година овде, окружен морем које зими уме да буде сурово, потпуно сам живи отац Јован.

Фото: Принтскрин/ ТВ Прва/ 150 минута

У разговору за емисију "150 минута" на ТВ Прва, овај монах отворио је душу и испричао како изгледа живот у апсолутној изолацији, али и каква се све чуда везују за ову светињу за коју се верује да датира из 12. века.

- Живот у манастиру би требао да буде потпуно посвећен Господу. А та посвећеност се изражава кроз молитву. То би требала да буде суштина - започиње своју причу отац Јован.

Црква без прозора која пркоси таласима од седам метара

Једна од највећих специфичности ове цркве је то да нема ниједан прозор. Ипак, разлог за то није никаква скривена симболика, већ голи опстанак и борба са силама природе. Зими, када се море подигне, острво бива потпуно одсечено од света.

- У том зимском периоду знају да буду јако велика невремена. Таласи буду и по пет, шест, седам метара. И онда се дешава да ударе у зидове са спољашње стране и убаце унутра огромну количину воде. И онда би све то изломило унутра - објашњава отац Јован.

Од краја октобра па све до априла, на острву влада апсолутни мук. Нема посетилаца, нема разговора, а друштвени живот у овом делу залива потпуно замире. На шаљиво питање новинара како му буде самом са собом и да ли разговара са Богом, отац Јован кроз осмех одговара: "Ја се шалим са људима, пошто не причам малтене по осам месеци ни са ким, онда лети искористим прилику па вас удавим све! Не може нико доћи до речи од мене. Шта ћете, трпите ви мало".

Фото: Принтскрин/ ТВ Прва/ 150 минута

"Никада нисам сам, ту су моји галебови"

Иако на острву нема других људи, отац Јован истиче да никада није усамљен. Поред, како каже, Господа и Мајке Божије, он има и сасвим посебне комшије са којима је развио нераскидиво пријатељство.

У данима зимске усамљености, друштво му праве два галеба.

- Ту су и галебови, моји верни пријатељи и једине комшије. Ја их зовем Пајо и Лепа, брачни пар и онда у том зимском периоду, када немам на кога да галамим, онда галамим мало на њих, а и они знају на мене подвикнути понекад, кад су гладни - прича монах са пуно топлине.

Фото: Принтскрин/ ТВ Прва/ 150 минута

Дечачки сан и чудо које је видео 7-годишњи дечак

Занимљиво је да је живот на мору био његова жеља још од најранијег детињства, иако тада није могао ни да наслути да ће постати монах.

- Као дете сам сањао о томе да живим негде поред мора. То ми је била животна жеља, чак и кад не бих ишао у школу суботом и недељом, ја бих отишао поред мора да прошетам. И ево, Бог ми даде не поред мора, него у мору да живим – каже.

На овом месту, где се границе видљивог и невидљивог бришу, отац Јован сведочи да су се многа чуда догодила, а посебно она која се тичу брачних парова који нису могли да имају децу. Ипак, једно сведочанство му је остало дубоко урезано у сећање.

- Пре пар година дошле су три породице и међу њима је било троје, четворо дечице. Најстарији је имао можда шест или седам година. Ушли смо у цркву, прочитали молитву и после тога изашли напоље да се послужимо. Тај дечак се одвојио са стране и почео да дозива: “Мама, мама, дођи да ти кажем нешто”. Она је мислила да хоће да иде, али он је инсистирао. Када се вратила, рекла ми је: “Оче, знате шта ми је рекао? Каже да је у цркви видео како је једна тета изашла из слике, стала међу нас и молила се заједно са нама - присећа се отац Јован чуда када је дете, судећи по његовом утиску, видело саму Богородицу.

Док таласи неуморно запљускују зидине древне цркве на острву површине свега 700 квадратних метара, отац Јован наставља да мери време молитвама, а не сатима. Од свог духовног учитеља, покојног владике Атанасија, наследио је филозофију којом се води кроз живот на овом усамљеном хриду.

- Он је стално говорио о томе да у животу не треба стављати тачку. Јер кад ставиш тачку, ту је крај. Не, увек зарез. А после зареза, увек се наставља даље - закључује отац Јован.

(Блиц/ТВ Прва)

Препоручујемо

Репортаже

0 8

МЕТОХИЈСКА СВЕТЛОСТ КОЈА СЕ НЕ ГАСИ: Ходочашће на место где и данас тишина лечи, а чуда говоре (ФОТО)

02. 07. 2026. у 17:35

Репортаже

0 1

МИЛУНКА, И ВИТЕЗ И МАЈКА: У Јошаничкој Бањи чувају успомену на жену хероја која је задивила свет (ФОТО)

02. 07. 2026. у 07:00

Репортаже

0 1

СВИЛАЈНЧАНИН МЕЂУ НАЈБОГАТИЈИМ ЕВРОПЉАНИМА СВОГ ВРЕМЕНА: Милош Савчић, који је Београд трансформисао у модерну метрополу, добио споменик

01. 07. 2026. у 22:08

Репортаже

0 7

СРПСКИ ПЕЧАТ НА СВЕТИМ СТЕНАМА: Како је последњи владар из лозе Немањића заменио царски трон за монашку ризу Метеора

01. 07. 2026. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације